Diskreditacija novinarske etike

Nagazna mina u sukobu Udruženja novinara Srbija i „Junajted grupe” bila je UNS-ova tvrdnja da sud u Cirihu i vlasnici N1 kriju presudu po kojoj su Pink, Studio B i „Informer” krivi što su, kako je to ranije objavio N1, vodili medijsku kampanju objavljujući neistine o suvlasniku „Junajted grupe” Draganu Šolaku. U okršaju koji je usledio, portal „Nova.rs” tvrdio je da UNS štiti „režimske tabloide”, dok je UNS optužio medije „Junajted grupe” da falsifikuju saopštenja i prekrajaju izjave koje im ne idu naruku. Apelovali su na zaposlene u ovoj medijskog grupaciji da se odupru pritisku vlasnika i prestanu da krše Kodeks novinara. Redakcije N1 i „Nova.rs” optužile su UNS za spinovanje i bliskost s režimom.

Kao i uvek kada se novinari svađaju, priliku koriste političari. Ovoga puta u esnafski sukob se prvi uključio Vojin Rakić, predsednik nedavno osnovanog udruženja „Novi 6. oktobar”. Savetnik predsednika Demokratske stranke Zorana Lutovca stao je na stranu „Junajted grupe”, objašnjavajući da napadi na njih dolaze jer „nisu ’na liniji’ vlasti”.

Čitaoci „Politike” setiće se Vojina Rakića kao navodnog „šefa Unesko Katedre za bioetiku u Evropi”. Po toj tituli ga je srpska javnost znala do sredine avgusta dok „Politika” nije obelodanila da Rakić nije šef katedre Uneska, da takva katedra nikada nije ni postojala i da njegovi javni istupi (u kojima je centre za socijalni rad optužio za niz krivičnih dela, između ostalih i za krađu beba) nisu imali nikakve veze sa čuvenom međunarodnom organizacijom sa sedištem u Parizu. Drugi mediji domogli su se posle i pisma koje je na Rakićevu adresu stiglo iz Pariza, a u kojem se od njega zahteva da prestane da se predstavlja kao neko ko ima veze s Uneskom.

U neko drugo vreme ovakav skandal bio bi poguban po reputaciju javne ličnosti, ali ne i danas, u duboko politički polarizovanoj Srbiji. Vojin Rakić je kao „šef katedre Uneska” u mnogim medijima objavljivao žarka antirežimska uverenja, a ti mediji nastavili su da mu ukazuju poverenje i posle debakla s Uneskom. Mediji u okviru „Junajted grupe”, uostalom, o toj diskreditaciji nisu ni obavestili svoju publiku. Rakić je tamo ostao prisutan kao moralni sudija u važnim društvenim pitanjima, a Uneskovo upozorenje u kom se Rakiću nalaže da prestane da koristi ime i logo te organizacije, ignorisano je.

Slučaj Vojina Rakić još jednom pokazuje koliko su i Srbija i medijska scena u njoj podeljene. U tim paralelnim svetovima, u tabloidima Vojin Rakić je nazivan najgorim imenima, a u medijima druge Srbije heroj kojem otkrivanjem lažnog identiteta nije narušen ugled. Čitaoci tabloida na skandalozan i nedozvoljen način obavešteni su i o detaljima njegovog privatnog života koji nisu smeli da postanu javni, dok drugi njegov kredibilitet ne dovode u pitanje ni kada Unesko svojim potpisom potvrdi da on nije ono za šta se predstavlja.

Ne tako davno, tačnije 2012. godine, Dragomira Jankovića samo jedan tekst je delio od TV zvezde zadužene za ekonomske teme do tame anonimnosti. Kada je u „Novom magazinu” objavljeno da ne postoji Evropski ekonomski institut Evropske komisije u Briselu, čiji je on navodno bio izvršni direktor, nikome više nije palo na pamet da ga smatra poželjnim sagovornikom. Do tada gotovo da nije bilo medija koji ga nije rado ugostio kako bi čuo nešto o odnosima Beograda i Brisela – od vojvođanskog javnog servisa, televizija B92, Al Džazire, lista „Glas javnosti”, pa do „Politike”. Negde je govorio kao konsultant ili se izdavao za eksperta, a negde u je bio u ulozi izvršnog direktora. Uvek odmeren, bez prejakih reči, u čemu su mnogi i videli tajnu njegovog uspešnog dugogodišnjeg predstavljanja ispred nepostojećeg instituta.

Ali da je Janković samo nekoliko godina kasnije izmislio institut i svoju direktorku poziciju, verovatno je da ga to ne bi mnogo koštalo. Verovatno bi i dalje bio rado viđen gost u onim medijima koji bi bili na njegovoj političkoj liniji.