Dnevna doza krvi za publiku i urednike: Šta je sa mentalnim zdravljem novinara crnih hronika?

Stranicama srpskih tabloida dominiraju priče iz crne hronike, koja je, u poređenju sa svetskim standardima, retko brutalna i eksplicitna. Tekstovi iz ove rubrike plene pažnju javnosti zadiranjem u intimu umrlih i ožalošćenih van svih granica dobrog ukusa, i uz direktno kršenje novinarskog kodeksa i profesionalnih standarda. 

Dok je umesnost njihovih uradaka često predmet javne rasprave, posledicama koje ovakav rad ostavlja na novinare malo se ko bavi. 

U aktuelnoj borbi za proširenje granica medijskih sloboda u Srbiji i nastojanju da se reše konkretni problemi cenzure i autocenzure, malih plata i prekarnog zaposlenja, zanemaruju se posledice rada na ovakvoj medijskoj sceni – da li to ostavlja posledice na duševno zdravlje novinara. Za analizu je posebno izazovan položaj novinara crne hronike – onih koji izveštavaju o zločinima, tragedijama, sahranama. 

U krv bez pripreme

Ako mene pitaš, taj odlazak u porodicu jako je glupa i bizarna praksa hronike. Da se ja pitam, ja bih to zabranio. Šta očekivati kada jedan novinar dođe i pokuca na vrata? Šta on treba da pita – majku, oca, brata, sestru, nebitno?

Prema rečima Milorada Ivanovića, novinara BIRN-a i kontakt osobe Dart centra za novinarstvo i traume pri Univerzitetu Kolumbija za područje Zapadnog Balkana, u svetu je praksa drugačija i ovaj se problem mnogo ozbiljnije shvata. 

„Većina vodećih svetskih medija uvidela je da je mentalno zdravlje novinara postalo veoma važno pitanje. Primetili su da su se novinari nakon povratka sa ratišta ili nakon izveštavanja o tragedijama ponašali neobično – povlačili su se u sebe, počinjali da piju, nisu mogli da spavaju ili su imali noćne more. Tada je počelo da se razmišlja o tome da novinari možda zapravo pate od posttraumatskog stresnog poremećaja i da im je potrebno pomoći. A pomoć je u ovakvim slučajevima prilično jednostavna: počinje sa debrifingom, odnosno detaljnim razgovorom sa novinarom nakon povratka sa terena. Takvi razgovori su blagotvorni i vode ka poboljšanju stanja“, kaže Ivanović. 

Posledice koje izveštavanje o pogibijama i ubistvima ostavlja na mentalno zdravlje novinara u Srbiji potpuno su neistražen fenomen. Međutim, kada se uzme u obzir praksa da se novinari početnici na teren šalju bez ikakvog prethodnog, a kamoli naknadnog brifinga, nije teško pretpostaviti da ih ima.

„Lakše mi je da gledam brdo leševa nego da idem da pričam sa ljudima kojima je neko nastradao“ (Dušan Stamenković) 

O ovome može da posvedoči i novinarka Blica Ana Adžić.

„Jedan od mojih prvih slučajeva bilo je dete koje je samlela vršalica. To je bilo baš onako mučno uraditi, tu priču, i otići na razgovor sa porodicom… Počevši od te njive, i svega, kad je dete, ono… samleveno. I ti u tom momentu treba da uzmeš izjave, da sve to odradiš“, priseća se ona. 

Slično iskustvo imao je i njen kolega N. B., novinar sa petnaestogodišnjim stažom u dnevnim novinama, čiji je prvi zadatak na hronici bio da sa lica mesta izvesti o ženi kojoj je glavu pregazio autobus. Bilo je to, kako kaže, veoma brutalno. 

„Verovatno nije prošlo više od mesec dana od mog dolaska u redakciju i već sam imao prvi ozbiljniji teren – prvu hroniku. Nisam ni sam znao šta me tamo čeka… Kada sam stigao, nisam prvo ni video gde se to tačno nalazi – video sam okupljene ljude, koji nešto komentarišu i zagledaju, video sam autobus koji je tu stajao… Ja da priđem da vidim šta se dešava, kad eto, ni pola metra od mene, žena leži ispod autobusa, pregažena… i lokva krvi.“

„Hercovitost“ 

Kratka anketa za potrebe ovog teksta pokazala je da većina novinara crne hronike to zaduženje nije sama birala, već da ih za rad u toj rubrici biraju urednici, koji među mladim novinarima prepoznaju one koji, kao što kaže Ana Adžić, imaju dovoljno „m*da i herca“ da se nose sa izazovima posla. 

Naravno, ima izuzetaka. Novinar Kurira Dušan Stamenković sam je tražio da sa rubrike društvo bude premešten na hroniku.

„Te teme mi se nešto nisu preterano sviđale, a i bio sam tamo neki klinac koji je došao da završava te neke spoljne poslove, neke anketice, ovo–ono, a ja sam hteo nešto konkretnije. I tu sam se probudio i shvatio da hoću da radim hroniku“, kaže Stamenković, uz opasku da se ne bi vratio na društvo, da mu ne znam šta ponude. 

Jedan od mojih prvih slučajeva bilo je dete koje je samlela vršalica. To je bilo baš onako mučno uraditi, tu priču, i otići na razgovor sa porodicom… Počevši od te njive, i svega, kad je dete, ono… samleveno. I ti u tom momentu treba da uzmeš izjave, da sve to odradiš (Ana Adžić)

On na hronici radi nešto više od godinu dana. Iako je uglavnom zadovoljan, postoje neka zaduženja koja i njemu teško padaju.

„Lakše mi je da gledam brdo leševa nego da idem da pričam sa ljudima kojima je neko nastradao.“ 

S njim se slažu i ostale kolege i urednici, koji jednodušno ocenjuju da su razgovori sa članovima porodica nastradalih ubedljivo najteži deo posla.

„Ako mene pitaš, to, taj odlazak u porodicu, jako je glupa i bizarna praksa hronike. Da se ja pitam, ja bih to zabranio. Šta očekivati kada jedan novinar dođe i pokuca na vrata? Šta on treba da pita – majku, oca, brata, sestru, nebitno? A to se, opet, traži, od strane urednika i uredništva, takva je politika kuće svih novina – i svih medija, da se ne lažemo – da se traži ta neka ’ljudska priča’, da se traži patnja, kako je to neko podneo, kako se osećao tada i tako dalje…“, kaže N. B. 

On objašnjava da su novinari pod pritiskom da zadrže posao, da je „taj dinar koji se zarađuje jako bitan i toliki je koliki je“, i da se zbog toga ne seća da je iko ikada odbio da uradi to što mu je rečeno. 

Kultura stoicizma

S druge strane, urednici ovu praksu pravdaju zahtevima tržišta. Po njima, apetiti srpskih čitalaca više se ne mogu zadovoljiti osnovnim informacijama. Oni žele da znaju sve detalje tragičnog događaja, i na novinarima je da učine sve što mogu da im udovolje. Ovakav stav ima i Boris Vuković, odgovorni urednik Srpskog telegrafa.

„Dok nisam postao urednik hronike, i ja sam razmišljao kao što razmišljaju svi novinari kod nas u redakciji: što mi idemo u te porodice, što lešinarimo, šta imamo mi da slušamo tuđu nesreću, zar to nije ogavno, odvratno i tako dalje. Međutim, vi kada odete na neku slavu ili kada odete u frizerski salon, kad odete bilo gde gde ima više ljudi, gde se ljudi opuste, i kada ih pitate šta čitaju u novinama – oni čitaju upravo to. Kada pogledate najčitanije tekstove na sajtovima ili šta je ono što je na naslovnoj strani bolje prodalo novine, to je u devedeset i nešto odsto slučajeva hronika, i to baš ovakva hronika. A to neko mora da ode i da napiše.“

Nakon povratka sa ratišta ili nakon izveštavanja o tragedijama, novinari su se ponašali neobično – povlačili su se u sebe, počinjali da piju, nisu mogli da spavaju ili su imali noćne more (Milorad Ivanović)

I najpovršnijim pregledom dnevne štampe lako je ustanoviti da novinari, podvrgnuti pritiscima raznih vrsta, rade ono što moraju. Međutim, uprkos njihovim naporima, statistike pokazuju da u Srbiji sve manje i manje ljudi čita novine. 

Robert Čoban, predsednik Kolor pres grupe, u svojoj analizi „Štampa u Srbiji od 2007. do 2017“ naveo je da su ukupni tiraži svih štampanih izdanja (dnevnika, nedeljnika i mesečnika) za tih deset godina, u proseku, prepolovljeni. 

Imajući to u vidu, postavlja se pitanje svrsishodnosti ovakve uređivačke politike – koliki procenat čitalačke publike zapravo želi ovakvu hroniku i po kojoj ceni je dobija?

Grečen Dvorznik, profesorka novinarstva na Univerzitetu Kent Stejt u Sjedinjenim Državama, koja je kroz razgovor sa novinarima lokalne televizije na američkom Srednjem zapadu sprovela jedno od najpoznatijih istraživanja na ovu temu, primetila je da novinari po pravilu poriču traumatične posledice svog rada. Pritom, kako je utvrdila, uglavnom koriste dva osnovna argumenta – da su na fakultetu i u redakcijama naučeni da se ponašaju profesionalno i da ih takvo ponašanje štiti od bilo kakvih negativnih uticaja, i to da dobrog novinara odlikuje sposobnost da odvoji emocije od posla i ne dozvoli da ga one spreče da obavi zadatak koji mu je postavljen. 

U istom istraživanju je navela i da u redakcijama vlada kultura stoicizma, te da je široko zastupljen stav da svako ko prizna da se povremeno nosi sa osećanjem depresije i anksioznosti, time, u stvari, priznaje da nije sposoban da radi svoj posao. 

Sasvim u skladu s tim, iako to nužno ne dokazuje teze profesorke Dvorznik, svi sagovornici Cenzolovke tvrde da u vezi sa poslom ne osećaju nikakve tegobe. 

„Možda to podsvesno i ostavlja neke posledice, koje ja trenutno ne primećujem, ali nije kao da preterano o tome razmišljam. Kad završim s tim, kad sam danas to uradio, tu stavljam tačku, sutradan radim nešto drugo… Ako dozvolim da sve to lično utiče na mene, šta će biti sa mnom kroz deset, petnaest godina?“, pita se Dušan Stamenković.

Ukoliko srpski novinari i osećaju nekakve posledice, to će – bar zasad – ostati poznato samo njima. Sve dok to ne postane i previše očigledno u rezultatima njihovog rada.