DNEVNIK Izbori se, Borise!

Ali i van pomenute knjige, i danas ga redovno pratim tako što sklapam tu novinu svakoga dana, svake nedelje…: Viktora Ivančića preko zagrebačkih „Novosti“, „Peščanika“, Heni Erceg u „Mladini“ ali i preko tacno.net, Draga Hedla u „Telegramu“, brojnim drugim saradnicima u „Novostima“… I Borisa Dežulovića na mnogim mestima… Svako od njih sveprisutan je na zajedničkom nam prostoru. Viktor je više knjiga objavio u Beogradu, u „Fabrici knjiga“, nego u Hrvatskoj…

Boris je renesansni tip, poseduje brojne talente, veštine, znanja… Vrlo provokativan, argumentovan, obrazovan.

Ne znam kakva bi bila sudbina „Feral Tribjuna“ u vreme društvenih mreža.

Primećujem samo da njegov intervju za „Vreme“ od pre nekoliko nedelja ni izdaleka nije privukao pažnju, iako je Boris Dežulović i tom prilikom bio klasičan Boris, onakav kakvog ga znamo više od tri decenije, samostalno ili zajedno sa Viktorom Ivančićem i pokojnim Predragom Lucićem pod imenom „Viva Ludež“.

Prošlonedeljni Dežulovićev intervju „Nedeljniku“ je zaslugom jednog tviteraša dobio ogroman publicitet i to na osnovu dela koji je istrgnut iz konteksta, što potvrđuje i autor intervjua Branko Rosić Rosa.

Veoma brzo je sve prešlo na političku ravan gde se najviše ističe zamenik gradonačelnika Goran Vesić. Vidim da i Boris ne uzmiče i da pokazuje fajtersku narav koja ga je oduvek krasila. Pritom poznaje i Beograd i Srbiju, ovdašnje običaje i društveno-političke prilike da mu teško šta može promaći.

U ovom sukobu ne mogu ostati neutralan. Ne mogu zato što kada se pomenu Minimaks, Bora Đorđević i Momo Kapor uvek se setim rola koje su igrali u ono vreme. O mrtvima nećemo ovom prilikom, ali možemo o Bori Đorđeviću koji je 2005. godine novinare B92 nazvao „izdajničkom stokom“. Zbog toga je bio smenjen sa mesta savetnika ministra kulture i informisanja. Za mene je to bio samo kontinuitet njegovog ponašanja iz devedesetih, zbog čega sam ga, kako se to sada moderno kaže, davno „poništio“.

Borisa Dežulovića nikada ne mogu da „poništim“. Ne zato što je služio vojsku u Svilajncu i Gornjem Milanovcu a ja u Zagrebu, već zato što je za razliku od mnogih koji ga napadaju, 9. marta 1991. godine bio sa nama u prostorijama Radija B92 u jednom od najdramatičnijih momenata naših života i karijera. Napisao je jedan divan iskren tekst o tome, o nama, Feralu, B92 i nečemu što se nikada više neće vratiti.

Priznajem da su Borisovi, Dejanovi i Dragovi tekstovi značajno doprineli da u Vukovaru pre mesec dana učinim onaj gest.

I tada su me mnogi, kao i sada Borisa, napadali.

A mnogi su i ćutali.

Zato ovo sa Borisom Dežulovićem neću da prećutim.

Siguran sam da Boris voli više Beograd od onih zbog kojih Beograd svakoga dana sve više prestaje da bude metropola.

Kada krstarite internetom, gotovo koji god Borisov tekst i nastup pogledate, uvek će biti aktuelno, zanimljivo, duhovito. Prva dva na koja sam naleteo na youtube Gloria mundi.

Teorije zavere

Boris je humorom pobedio i tumor testisa. Svestan da možda ovim dajem novi materijal za besmislene prepiske na društvenim mrežama, pozivam sve, a naročito muške čitaoce, da pročitaju naredni tekst, vrlo je koristan. Savete stalno praktikovati.