Došli su vam ti neki: Ivana Milosavljević, novinarka koja je razotkrila kako SNS kupuje glasove

Ivana Milosavljević, novinarka Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), izazvala je lavinu “skidam kapu” reakcija drugih novinara, aktivista, građana i opozicije svojim izveštajem iz kol centra SNS-a. Konačno, posle mnogih rekla-kazala, objavila je čvrst dokaz o kupovini glasova.

Zbog njenog teksta je, umesto policije i tužilaštva, koji su se pravili mrtvi, „centralna figura izbora” otrčala u kol centar SNS-a i pokušala da podsmehom na račun „tajnog mesta” umanji političku štetu i napravi paravan za politički organizovan kriminal.

„Kaže Vučić: ‘Uskoro opširnije.’ Evo čekamo šta će da kaže”, počinje razgovor Ivana, uz naš obostrani smeh.

Smeh je jedina normalna, preostala reakcija na Vučićev podsmeh i nakon što su i tužilaštvo i policija i Agencija za borbu protiv korupcije odlučili da se, dodirnuti vrelim snimcima CINS-a na kojima glas za SNS košta 9.000 dinara, igraju „ledenog čikice” i – ostanu zamrznuti.

Smeh je, konačno, i najbolja potvrda zadovoljstva uspešno izvršenim, veoma neobičnim, pa i rizičnim novinarskim zadatkom.

Da li ima posledica, pretnji…?

– Ne, baš ništa. Ni onlajn, ni ovako.

Da li ih je očekivala?

– Kad objavljuješ ovakvu priču, moraš da budeš spreman na sve. Neću baš da kažem da sam očekivala da mi prete, ali ne bi me iznenadili uvredljivi ili preteći komentari.

Digitalna „smrt” pred tajni zadatak

– Imali smo razrađene bezbednosne procedure i pre i nakon objave priče, koje su se ticale i digitalne i moje lične bezbednosti.

Pre svega, povukla sam se sa svih društvenih mreža. Nekako smo gledali da se što više sklonim iz javnosti i sa interneta. Moje ime i fotografije su izbrisane sa CINS-ovog sajta i sa CINS-ovih profila. Deaktivirala sam svoje lične profile na društvenim mrežama. Gledali smo da budem što manje eksponirana javno.

Razradili smo scenarije koji su mogli tamo da me zadese. Advokat je bio tu da nam kaže šta smemo, a šta ne smemo da radimo u tom procesu.

Važno nam je bilo da svakome otežamo da shvati da sam ja novinarka. To je bilo nemoguće u potpunosti ostvariti jer sam ranije imala neka pojavljivanja koja su mogla da me razotkriju. Ali, gledali smo da smanjimo mogućnost da se to sazna.

Sklanjanje sa društvenih mreža je bilo u svrhu zadatka na koji sam otišla sa identitetom studentkinje, a ne novinarke. S druge strane, to je urađeno i u svrhu lične bezbednosti.

Nisam se lažno predstavila 

U kol centru SNS-a se nisam lažno predstavila. Dok smo se pripremali, u redakciji smo dosta razgovarali kako da nastupim kad odem tamo, koji će mi identitet biti glavni. Dogovor je bio da što manje „lažem”. Da se što više držim stvarne priče i da se predstavim kao studentkinja, što i jesam. U stvari, samo sam izbegla da kažem da sam i novinarka.

Ivana zna da je u Etičkom kodeksu novinara zapisano da novinar ne sme lažno da se predstavlja, osim ako na drugi način ne može da dođe do dokaza koji su od javnog interesa.

Šta je advokat savetovao? Zar, na kraju krajeva, nije potpuno svejedno da li se lažno predstavila?

– Procena je bila da je javni interes u ovom slučaju mnogo veći od zabrane tajnog snimanja i lažnog predstavljanja. I meni je mnogo značilo da lakše uđem u ulogu, da ne moram mnogo dodatno da promišljam o tome šta da kažem i kako da se predstavim. Tako da sam išla sa identitetom koji je suštinski moj i sa pričom u koju sam sigurna.

Uloga „tima za spašavanje”

– Ova priča nije planirana mesecima. Brzo smo je odradili i nije bilo vremena da dublje proučavam kako su drugi novinari radili undercover izveštavanje. Razgovarala sam sa kolegama iz novinarske mreže koja se bavi organizovanim kriminalom i korupcijom OCCRP, jer su oni imali iskustva. To je bila vrsta pripreme koja mi je značila jer su mogli iz prve ruke da me savetuju. Rekli su nam da što bolje istražim ta mesta pre nego što odem na njih, da bih tačno znala šta me čeka. Savetovali su da što manje ljudi zna šta radim. To je podrazumevalo da ne kažem članovima porodice, pa čak ni kolegama u redakciji koji nisu direktno vezani za rad na priči.

Savetovali su da organizujemo „tim za spašavanje”, da uvek bude tu neko koga mogu da kontaktiram. Kad sam otišla na svoj „prvi radni dan” ili na „isplatu”, bio je spreman tim kolega i advokat koji bi u slučaju mog privođenja ili zadržavanja brzo reagovali.

Mi smo mala redakcija, sedimo zbijeni, i pre razgovora sa kolegama iz OCCRP-a nije mi padalo na pamet da čak i na radnom mestu treba da držim priču u tajnosti.

Neki odgovori ostaju tajna zauvek

Iz Ivaninog objavljenog teksta se ne vidi ko su bili izvori koji su joj obezbedili da dobije preporuku i da uđe u kol centar SNS i snimi dokaz o kupovini glasova, zloupotrebi ličnih podataka građana i crnim fondovima iz kojih se, na ruke, isplaćuju milioni. Kako štiti svoj izvor?

– Dobili smo informaciju iz više izvora o funkcionisanju tog kol centra. Iz više izvora smo obavešteni o načinu rada i to nam je omogućilo da ih bolje zaštitimo. Mislim da su izvori zaštićeni i ni na koji način nismo ugrozili njihov identitet.

Šta je uradila sa dnevnicom za rad u kol centru? Kako bi se osećala da je morala da, zbog zadatka, ubeđuje pozvane građane u ono što i sama zna da nije istina?

– Taj novac smo duplirali i donirali u humanitarne svrhe. Svakako nam nije bio plan da zadržimo taj novac i nije bilo dileme šta će biti sa tim novcem. Imali smo dogovor.

Plašila se samo da se ne otkrije svojom greškom

Razgovarala bih sa ljudima kao i svi drugi. Gledala bih da se ne izdvajam iz te ekipe koja radi u kol centru. Bila bih radnik, kao i svaki drugi, ubacivala bih i dodatne podatke u te baze. Poenta je bila da vidim kako to funkcioniše. Pošto ja u stvarnom životu često pozivam sagovornike i imam standardni način predstavljanja, moja jedina briga je bila da ne izgovorim po automatizmu Ivana iz CINS-a. Ostalih briga i dilema nije ni bilo.

U jednom trenutku, na snimku CINS-a čuje se vlasnica agencije za hostese koja kaže da moraju da budu oprezni „da nam ne dođu ovde neki”. Šta Ivana misli u tom trenutku?

„Pa eto, došli su vam ti neki.”

Ivana Milosavljević je apsolventkinja na Fakultetu političkih nauka. Fale joj još tri ispita do diplome. Novinarstvom se bavi gotovo dve godine u CINS-u. Istraživačko novinarstvo je dugo zanima, išla je na razne obuke tokom studija, među kojima i u Školu digitalnog novinarstva Slavko Ćuruvija fondacije. Najviše je privlači da otkriva nešto što neko hoće da sakrije, a postoji javni interes da to bude javno.