„Duh majčice Rusije u Srbiji“: Bivša funkcionerka Dveri i DSS imala pristup sajtu za koji se tvrdi da ga kontroliše ruska služba

U martu 2014. godine, u danima ruske aneksije Krima, grupa maskiranih muškaraca u vojnim uniformama zauzela je Krimski istraživački centrar, nezavisnu novinarsku redakciju koja je članica Globalne mreže istraživačkih novinara (GIJN). Obezbeđenju su rekli da je sve dogovoreno sa „krimskim vlastima“, a onda su provalili unutra.

„Iz ove zgrade dolaze neistinite informacije“, rekao je jedan od vođa maskirane ekipe. On je bio jedan od retkih bez fantomke, visoki momak obučen u farmerice i crni kožni kaput sa krznenim okovratnikom.

Novinarima je ponudio da ostanu na svojim radnim mestima ali pod ideološki drugačijom uređivačkom politikom: „Pokušaćemo da se na pravi način dogovorimo o istinitom izveštavanju“. Ponudu su odbili. Uspeli su da pokupe deo opreme i dokumentacije i pobegnu iz sopstvenih kancelarija iz kojih je od tog momenta počeo da radi novi medij, Krimski front.

Ovaj događaj je praktično značio i medijsko anektiranje Krima, a taj posao je bio poveren čoveku u kožnom kaputu – Konstantinu Kniriku, proruskom političkom aktivisti sa ovog poluostrva. Posle ovoga Knirik će avanzovati na mesto šefa krimskog ogranka nacionalističke partije Rodina, stranke tadašnjeg vicepremijera Rusije Dmitrija Rogozina.

Osnivanje Krimskog fronta je bio njegov doprinos „naporima Novorusije“ (ukrajinske teritorije na koje pretenduju Rusi) i „informativna podrška“, za koje ga je, kako se sam pohvalio, ruska država nagradila medaljama i ordenima.

„U trenutnom hibridnom ratu, kamera može više od puške“, kazao je u jednom intervjuu Knirik koga je magazin Time opisao kao „informatičkog ratnika digitalnog doba“.

U narednim nedeljama je aneksija Krima i formalno završena, a ruske separatističke akcije su se fokusirale na region Donbasa. Krimski front je ubrzo preimenovan u Njuzfront a „informativna podrška“ ruskim interesima se nastavila.

Lokalne redakcije ovog sajta na raznim jezicima počele su da niču po Evropi. Njuzfront se širio ka zapadu i pokrenuo portale u Slovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Gruziji, Francuskoj Nemačkoj, Španiji ali i Srbiji.

Ovo je ubrzo privuklo pažnju zapadnih medija i institucija.

Nemački nedeljnik Cajt je 2017. godine objavio svedočenje bivšeg zaposlenog u Njuzfrontu koji je otkrio da sajt u velikoj meri finansira ruska obaveštajna služba, a da se neke teme naručuju direktno iz Putinovog kabineta. Knirik je to demantovao.

U narednom periodu vlasti SAD su preduzele poteze protiv ovog sajta. Stejt Dipartment je 2020. označio Njuzfront kao jedan od stubova ruske propagande koji je navodno povezan sa Federalnom službom bezbednosti (FSB). Godinu dana kasnije, američki Trezor je stavio Njuzfront pod sankcije, a zatim je u martu 2022. godine sankcionisao i Knirika, kao još trojicu njegovih saradnika.

Njuzfront su eksplicitno nazvali sajtom kojim upravlja FSB, a za Knirika su naveli da je objavljivao članke po nalogu ruskih obaveštajaca. Sajt je identifikovan kao deo šire propagandne mreže kojom tajno rukovodi ruska država.

„Rusija masovno ulaže u ove propagandne kuće koje se predstavljaju kao informativni sajtovi da bi širili lažne i obmanjujuće narative. Međusobno prenose svoje sadržaje (…) i propagandu koju zajednički generišu onda citiraju veći, kredibilniji mediji, čime se poruke ruske obaveštajne službe prenose do većeg broja čitalaca“, piše u izveštaju američkog Trezora.

Sadržajem sa ovih sajtova su se bavili i evropski fektčekeri. Portal Evropske unije za borbu protiv dezinformacija, EUvsDisinfo, raskrinkao je dosad na stotine dezinformacija sa Njuzfronta – od tema pandemije do dešavanja u Ukrajini. Osim blatantnih lažnih vesti, na sajtu se nekritički prenose zvanični stavovi ruskog vojnog i političkog vrha i promovišu se ideolozi Putinovog režima. Tekstovi su često preuzeti sa drugih ruskih izvora, mnogi su nepotpisani, a u impresumu stoji samo jedno ime – Konstantin Knirik.

Međutim, on u ovom poslu nije sam.

Međunarodni tim od šest evropskih redakcija, među kojima i Raskrikavanje, otkrio je mrežu od najmanje 70 novinara, saradnika, regionalnih i lokalnih urednika sa svih krajeva Evrope koji su deo ove propagandne mašinerije.

Novinari su uspeli da ih identifikuju nakon što su došli u posed više od 100 mejl adresa povezanih sa Njuzfrontom. U pitanju su ljudi koji su, preko tih mejl adresa, mogli da objavljuju tekstove na ovom propagandnom sajtu.

Na spisku do kog smo došli bile su mejl adrese ljudi koji imaju, ili su imali, pristup sajtu Njuzfronta na srpskom. Novinari Raskrikavanja su identifikovali četvoro njih iz Srbije.

Svi su nepoznati široj javnosti, osim jedne žene.

Uređivačka politika: bez kritike Vučića

U pitanju je Dragana Trifković, proruski orijentisana analitičarka koja često gostuje u raznim Jutjub emisijama, naročito na „desnoj“ strani interneta. Redovna je gošća i u studiju TV Tanjug, Radio-televizije Republike Srpske i zrenjaninske lokalne televizije KTV. Publika tih kanala je veoma ceni.

„Ona mi je na spisku samo pet ljudi koje poštujem od svih koje slušamo na Jutjubu“, „Kakva legenda od žene, milina je slušati“, „Žao mi je što je malo ostalo slobodoumnih kao što je Dragana“, primeri su uobičajenih Jutjub komentara o emisijama u kojima Trifković gostuje.

Trifković je bila i na bitnim pozicijama u domaćim političkim partijama. Bila je deo predsedništva DSS-a do 2016, a zatim je prešla u Dveri gde je takođe dobila mesto u predsedništvu i funkciju savetnice za spoljnu politiku lidera ove partije Boška Obradovića. U Dverima je ostala do 2020. godine.

Poslednjih desetak godina je i direktorka nevladine organizacije Centar za geostrateške studije. Piše autorske tekstove za razne medije, među kojima je i ruska novinska agencija Regnum.

Naviknuta na medijske nastupe, na razgovor sa Raskrikavanjem je pristala odmah. Potvrdila nam je da je od Knirika dobila ovlašćenje za pristup sajtu, ali da za Njuzfront praktično nikada nije radila.

Njeno objašnjenje je sledeće: sa šefom Njuzfronta je komunicirala svega par puta i to mejlom – prvi put oko novinarske ture u Donbas, a sledeći put kada joj je ponudio da bude urednica u srpskoj redakciji. Nije mogla da se seti da li je to bilo 2018. ili 2019. godine.

Razgovori oko posla su, prema njenim rečima, trajali oko nedelju dana tokom kojih je od Knirika dobila šifru za pristup, a time i mogućnost da objavljuje tekstove.

„Oni su meni kao dali da sve pripreme, ja sam rekla da meni to ništa ne treba ako se ne dogovorimo“, kaže Trifković za Raskrikavanje.

Ipak je u tih nedelju dana iskoristila šifru da na Njuzfrontu Srbija objavi intervju o Kosovu koji je prethodno uradila za sajt svog centra.

„Ne sećam se sad ali mislim da nisam ništa drugo sem toga radila (za Njuzfront)“.

Pregovori sa Knirikom su ubrzo propali jer navodno nisu mogli da se dogovore oko uređivačke politike. On je, naime, implicitno zahtevao da se ne kritikuje Vučićev režim, što je ona odbila. Kaže da nakon toga više nije imala kontakta ni sa njim ni sa sajtom.

Posle nekoliko meseci je, međutim, videla da joj pristup portalu i dalje nije ukinut. Ovo smatra neprofesionalnim, kao i čitav uređivački koncept: na tom sajtu nije videla ozbiljne analitičke tekstove, već samo vesti koje se mogu naći i drugde.

Zato kaže da ne veruje tvrdnjama da iza Njuzfronta stoji ruska Federalna služba bezbednosti (FSB).

„Da to radi obaveštajna služba mislim da bi bili dosta profesionalniji“, kaže ova analitičarka kojoj nije prvi put da se pojavljuje u priči u kojoj se spominje i FSB.

„Ženski Džejms Bond“

Deluje da Dragana Trifković voli pažnju.

U medijima rado gostuje, a kuda god da ode, okači fotografije na svoju Fejsbuk stranicu gde je prati više od 12.000 ljudi. Tu je na stotine njenih fotografija i selfija: sa međunarodnih konferencija od Moskve do Libana, iz parlamenata, sa prijema i koktela. Plava kosa i uvek upadljivo našminkane oči njenu pojavu čine markantnom: istovremeno deluje krhko i čvrsto, i otvoreno i misteriozno.

Trifković voli i oružje i borilačke veštine – tu su skore fotografije iz čečenskog „specnaz“ kampa za vojnu obuku koji je posetila sa ruskom pres legitimacijom, tu su i selfiji iz streljana i teretana. Na nekima nosi bokserske rukavice, na nekima drži pištolj.

Jedna njena fotografija, međutim, napravila joj je probleme. Na njoj Trifković pozira sa futrolom za legitimaciju sa grbom ruske obaveštajne službe i natpisom „ФСБ России“.

Fotografiju su početkom 2017. godine pronašli i objavili kosovski mediji na albanskom jeziku. Iskorišćena je za TV prilog Radio televizije Kosova o tome da je kosovska služba bezbednosti identifikovala kao visokopozicioniranog ruskog agenta i šeficu ruske špijunske mreže na Balkanu.

U razgovoru za Raskrikavanje kaže da to nije prava FSB futrola, već običan suvenir koji je prijateljici donela iz Moskve.

„Oni su to koristili kao glavni dokaz, ali to je samo futrola. Niko nikad nije video legitimaciju, niiti ja imam takvu legitimaciju“, kaže ona. „Meni je to bilo smešno. Uzeli su moje fotografije sa Fejsbuka, između ostalog i one iz streljane i onda izmontirali da izgleda kao da sam ženski Džejms Bond“.

Ona je tvrdnje i tada demantovala navodeći da Albancima upada u oči jer je protivnik kosovske nezavisnosti.

Ipak, posle toga nikada više nije otišla na Kosovo iz straha da će biti uhapšena. Kaže da je u međuvremenu došla do informacija da je sve zapravo bilo maslo domaće službe, Bezbednosno-informativne agencije BIA, koja je pokušala da je diskredituje da bi je sprečili da putuje na Kosovo i bavi se patriotskim aktivnostima.

U tom periodu, tamošnje vlasti zabranile su ulazak na Kosovo i ženi koja je Dragani Trifković bila dobro poznata.

U pitanju je bila tadašnja urednica srpske redakcije Njuzfronta, Ruskinja Oksana Sazonova.

Sazonova i snimatelj Sergej Belous uhapšeni su dok su snimali dokumentarac o srpskim manastirima, zbog sumnje da su na Kosovu bili ilegalno. Nakon noći u pritvoru, kažnjeni su novčano i deportovani natrag u Srbiju sa petogodišnjom zabranom ulaska. Sazonova je u intervjuu za ruski državni medij Sputnik izjavila da su se izbavili zahvaljujući angažovanju „ruske diplomatije“. Nakon što su izašli sa Kosova, kako je pisao Voice of America, u Beograd su ih vratili predstavnici ruske ambasade.

Sazonova je u to vreme imala 22 godine. U Srbiju je došla iz ruskog Rostova na Donu, nedaleko od granice sa Ukrajinom. Pre toga je bila volonterka humanitarne organizacije koja je zbrinjavala ruske izbeglice iz Donbasa 2014. godine, a radila je i kao novinarka. Nije poznato kako je upoznala Knirika koji joj je poverio da vodi srpsku redakciju od početka.

Srpska redakcija je bila jedna od prvih koje je pokrenuo 2015. godine i to nakon što su mu se navodno javili volonteri „zabrinuti zbog rasta uticaja zapadnih medija u Srbiji“, kako je Knirik rekao u izjavi za RSE.

Volontere nije imenovao, ali je redakciju kojom je upravljala Sazonova činilo, kako smo utvrdili, nekoliko novinara i saradnika. Svi su nepoznati široj javnosti. Neke nismo uspeli da precizno identifikujemo ili pronađemo, a neki na pitanja nisu odgovorili.

Jedna od onih koji su se javili je Kata Bucik, koja živi u Nišu ali je delimično poreklom iz Rusije. U razgovoru za Raskrikavanje kaže da je Sazonovu upoznala na nekoj tribini i da je pozvana da se pridruži timu Njuzfronta pre svega kao prevodilac.

„Priča je bila fenomenalna u početku. Poenta je bila približiti Rusiju Srbima“, kaže Bucik.

Posao je najviše podrazumevao prevođenje tekstova sa ruskog: seća se da je prevela Putinov govor, tekstove o Dostojevskom i delove knjige o ruskim dobrovoljcima u Srbiji. Dobijali su sitne honorare, za „džeparac“, a posao su radili iz ljubavi.

Osim prevoda, pisala je ponekad i autorske tekstove, poput, recimo, reportaže o Badnjoj večeri u Ruskoj crkvi u Beogradu sa naslovom „Duh majčice Rusije u Srbiji“.

Kaže da se posle par godina promenila uređivačka politika i da je ona tada otišla jer su, umesto prevoda ruskih izvora, počeli da kopiraju vesti sa domaćih portala. Zaposlili su ljude koji nisu ni znali ruski – više im nije trebao prevodilac, već prepisivač, zaključuje ona.

Kaže da ne poznaje Knirika. Rad sa Sazonovom joj je ostao u lepom sećanju. Krajem 2016. godine, napisala je tekst kojim joj je čestitala rođendan nazivajući je „čudesnom šeficom“.

„Protekla godina je za nju bila turbulentna. Uhapsila ju je šiptarska policija (…) a ukrajinski neonacisti je stavili na crnu listu. Za neke bi to bilo previše za ceo život, za nju ne“, pisala je ona poetično, a na kraju teksta je stajalo „Vole te Irena, Lola, Vedran, Borislav i Kata“, članovi redakcije.

Info ratnici

Ta 2016. godina, međutim, nije bila turbulentna za Njuzfront samo zbog hapšenja urednice na Kosovu.

Bila je to važna godina za region: u Crnoj Gori su se održavali parlamentarni izbori od kojih je zavisilo hoće li ova država izglasati pridruživanje NATO-u. Knirik je otvoreno najavio da Njuzfront planira da i ovde podrži ruske geopolitičke napore.

„Aktuelni režim pokušava da ljude uvede nasilnim putem u ovaj vojni savez. (…) Dužni smo da informativnim putem sprečimo SAD da sprovedu ukrajinski scenario u Crnoj Gori“, rekao je još jednom potvrđujući da novinarstvo vidi kao oruđe političke borbe.

Njuzfront Srbija je te godine, naročito uoči izbora, vodio žestoku kampanju protiv tadašnjeg premijera Mila Đukanovića, a u tekstovima su otvoreno agitovali da se glasa za opozicioni, proruski Demokratski front.

Sazonova se u to vreme, kako je otkrio britanski istraživački portal Belingket, susretala i sa desničarem Nemanjom Ristićem, koga će crnogorsko tužilaštvo ubrzo nakon toga optužiti za pripremu državnog udara. Ristić se teretio da je bio deo grupe iz Crne Gore, Srbije i Rusije koja je planirala da na dan izbora u oktobru 2016. nasilno na vlast dovede proruske snage i time spreči ulazak zemlje u NATO. Optuženi su bili i lideri Demokratskog fronta kao i dva agenta ruske vojne obaveštajne službe GRU.

Crna Gora je ipak ušla u NATO, a optuženi su posle nekoliko godina i osuđeni na duge kazne zatvora – Ristić na sedam godina. Presuda je potom oborena, a novi postupak je u toku.

Sazonova je u međuvremenu otišla iz Njuzfronta i nestala sa društvenih mreža. Na pitanja Raskrikavanja nije odgovorila.

Knirik je želeo da nju zameni upravo Dragana Trifković, kako sama tvrdi u razgovoru za Raskrikavanje.

Nije znala da odgovori zašto je baš ona bila Knirikov izbor za novu urednicu portala.

„Verovatno nema mnogo ljudi koji znaju i ruski a bave se novinarstvom“.

Ipak, i pre ove poslovne ponude, Trifković i Njuzfront su imali istoriju dobrih odnosa.

Fotografija sa nacistom napravila glavobolju

Njuzfront je od osnivanja promovisao stavove i aktivnosti Dragane Trifković. Prenosili su njene autorske tekstove, intervjue i izveštaje sa konferencija i poseta otcepljenim ukrajinskim teritorijama. Između ostalog, Njuzfront ju je intervjuisao nakon njene posete sveže anektiranom Krimu, u jesen 2015. godine.

Tih dana je Trifković u Beogradu osnovala tzv. „patriotsko udruženje novinara“ koje je nazvala Evroazijski forum novinara, sa kojim je Njuzfront odmah uspostavio saradnju. Obećala je da će pomoći novoosnovanoj srpskoj redakciji Njuzfronta da plasira svoje informacije.

Danas za ovaj sajt navodi da je „marginalan“ i „neprofesionalan“.

„To je vrlo neprofesionalan medij“, kaže ograđujući se od veza sa ovim sajtom. „Knirik je iskoristio dobar prostor koji se napravio, ali nije uspeo da to profesionalizuje i napravi nešto ozbiljno“.

Kada kaže „dobar prostor“, zapravo misli na dešavanja u Donbasu koja su njegov sajt lansirala i dovela do separatizma ovih teritorija. U slučaju Donbasa, međutim, ona to ne naziva separatizmom: Donbasu priznaje pravo na samoopredeljenje, ali iste kriterijume nema za Kosovo.

Odbija mogućnost da Rusi stoje iza civilnih napada – uverena je da Ukrajinci sami sebe bombarduju i da se stvari režiraju iz američke kuhinje kako bi se podmetnule Rusiji.

Rat u Ukrajini opravdava i argumentima o nacističkom karakteru ukrajinskog bataljona Azov i svastikama na rukama pojedinih ukrajinskih vojnika.

„Po mom mišljenju, nacizam zaista postoji u Ukrajini“. Na opasku da nacista ima svugde, delimično se slaže. „I u Americi ih ima, u Kanadi ponajviše, u Ukrajini isto“. Na pomen Rusije, okleva za trenutak.

„Neonacista? Pa dobro. Imate ih i u Izraelu ako ćemo takav ekstremni primer“.

Ipak, ona lično poznaje makar jednog ruskog neonacistu.

U pitanju je ozloglašeni Aleksej Milčakov zvani „Srbin“, 32-godišnji ruski dobrovoljac i jedan od šefova neonacističke paravojne grupe Rusič. Ova grupa je povezana sa privatnom vojskom Vagner, a poznati su po naročitoj brutalnosti i iživljavaju nad ukrajinskim ratnim zarobljenicima i njihovim telima. U jesen 2022. godine na Telegramu su objavili morbidno uputstvo za mučenje ukrajinskih zarobljenika.

Sam Rusič je za logo odabrao tzv. „kolovrat“, paganski simbol koji se povezuje sa neonacistima i podseća na svastiku sa osam krakova.

Na internetu postoji fotografija Milčakova na kojoj drži nacističku zastavu. On i ne krije svoje ideološko opredeljenje.

„Ja sam nacista. Neću da ulazim u dubinu, nacionalista, patriota i tako dalje. Ja to kažem direktno, ja sam nacista“, rekao je u jednom video intervjuu.

Međutim, ima i brutalnijih prizora koje još jasnije svedoče o sadističkoj prirodi ovog čoveka. Takvim fotografijama se sam hvalio na svom Vkontakte nalogu još 2011. godine – na njima pokazuje kako muči štene i odseca mu glavu.

Već 2014. godine dobio je priliku da na ratištima u Donbasu ostvaruje sadističke nagone, a pritom u delu javnosti bude smatran patriotom.

„Kada ubijete osobu, osećate uzbuđenje kao u lovu. Ako nikada niste bili u lovu, treba da pokušate. Zanimljivo je“, rekao je u istom intervjuu. „Za mene je najbitnije da radim ono što volim – da ubijam neprijatelje Rusije“.

„Anđeli čuvari“, napisala je Trifković o njemu i njegovoj ekipi na Tviteru na jesen 2014. godine, kada se sa njima fotografisala u Lugansku.

Trifković se i od ovoga distancira. Kaže da je sa njima tada samo radila intervju i da „anđeli čuvari“ nisu njene reči već je citirala građane.

„Mi smo zajedno bili na terenu i dok smo razgovarali prilazili su nam građani Luganska, davali im bombone i rekli „vi ste naši anđeli čuvari“. Ja sam to zapisala i kao najavu tog intervjua sam objavila na Tviteru“, rekla je.„Ja se sa njim (Milčakovim) ne družim, niti smo imali kontakt ni pre ni posle toga“.

Fotografija sa Milčakovim i njegovim vojnicima stajala je objavljena kod nje na profilu pet godina, a onda joj je zadala glavobolje – poput fotografije sa FSB značkom.

Razlaz sa političkim mejnstrimom

Mediji su ovu fotografiju otkrili 2019. godine, u vreme kada je ona bila savetnica lidera Dveri Boška Obradovića za pitanja međunarodne politike i bezbednosti.

Dveri su tada stale uz nju – saopštili su da tekstove o ovoj fotografiji smatraju klevetom i kampanjom vlasti usmerenom protiv njih kao stranke.

Trifković je tada već dugo bila deo političkog mejnstrima.

Karijeru je započela u DSS-u da bi se narednih godina uzdigla do vrha stranke i postala deo predsedništva. Problemi su nastali 2016. godine kada je DSS sklopio niz koalicija sa SNS-om na lokalnom nivou. Deo predsedništva je kritikovao takvu politiku, među kojima su bile Trifković i Sanda Rašković Ivić. One su potom isključene.

Iako su je izbacili iz stranke koju i danas oseća kao „svoju“, nije ostala bez mogućnosti da širi politički uticaj.

Paralelno sa političkom, gradila je i karijeru međunarodnog eksperta za geopolitiku i pitanja bezbednosti. Sa time je intenzivno počela od februara 2014. godine – dok su Rusi prodirali na Krim, ona je u Beogradu registrovala Centar za geostrateške studije sa kojim će narednih godina putovati na otcepljene teritorije, u Rusiju, afričke i azijske zemlje, na konferencije i sastanke, šireći mrežu kontakata i uticaja. U nekoliko navrata je bila angažovana i kao posmatrač izbora i to u Zimbabveu, Južnoafričkoj Republici, Lugansku (2014), na Krimu (2018). Zbog učešća u posmatračkim misijama na izborima koje međunarodna zajednica nije priznavala kao legitimne, našla na listi „lažnih posmatrača izbora“ Evropske platforme za demokratske izbore.

Postala je dopisnica i saradnica nekih ruskih medija, savetnica u nekim organizacijama, gostujući predavač na univerzitetima u Rusiji.

Tvrdi da od tih angažmana živi i da njen Centar nikada nije dobio ni dinara ni od jedne strane državea ni od Srbije, niti ima projekata za koje mogu da konkurišu.

„Teme kojima se mi bavimo nisu plaćene teme. Evo kažite mi ko finansira patriotizam i očuvanje Kosmeta i mi ćemo konkurisati“, navodi ona.

Dverima se priključila 2018. kao međunarodno već prepoznata figura.

„Siguran sam da će ona sa svojim izuzetnim kontaktima, znanjima i iskustvima iz oblasti međunarodnih odnosa i bezbednosti biti veliko pojačanje u daljem radu naše poslaničke grupe“, rekao je tada Boško Obradović.

Tokom dve godine u stranci putovala je sa Obradovićem po Evropi i spajala Dveri sa drugim desničarskim strankama i aktivistima.

Bez ikakvog konkretnog objašnjenja i gotovo neprimetno, Trifković je otišla iz ovog pokreta 2020. godine.

Za Raskrikavanje je ispričala da se Dverima priključila primarno jer je Obradović obećao da će napraviti široki patriotski front, ali od toga nije bilo ništa. Razlaz je, kaže, počeo u maju 2020. U to vreme se Vučić spremao za pregovore sa Prištinom u Vašingtonu, a Obradović štrajkovao glađu tražeći od vlasti dijalog sa opozicijom. Kada je završio štrajk, kaže Trifković, zakazao je sastanak čelnika Dveri i na sastanku, na njeno iznenađenje, umesto o Kosovu, počeo je da govori o temama tipičnim za neke druge stranke – ekologiji, referendumu, participativnoj demokratiji.

Trifković je smatrala da time izdao nacionalne ideje oko kojih su se okupili pa je otišla iz stranke.

Iako je u javnosti tada sve prošlo bez teških reči, na Fejsbuku je ubrzo počela da piše da se Obradović „prodao Vučiću“.

„Imala sam već bogato iskustvo iz DSS-a sa tim pa sam mogla to vrlo lako da prepoznam“, kaže za Raskrikavanje.

O navodima Dragane Trifković da se „prodao“ zatražili smo komentar samog Boška Obradovića. Kaže da to nije istina.

„Nama, za razliku od mnogih drugih, nećete naći nikakvu saradnju sa aktuelnim režimom i ne znam odakle mogu doći takva pitanja sem iz zlonamernosti“, napisao je u odgovoru Raskrikavanju. Kaže da je sa Trifković imao korektnu saradnju i da se nada da će tako ostati i ubuduće jer „srpski rodoljubi treba da se drže zajedno“.

Miloš Jovanović, sada čelnik Novog DSS-a, na naša pitanja o izbacivanju Dragane Trifković iz stranke nije odgovorio.

Argumenti i fakti

Intervju novinarke Raskrikavanja sa Draganom Trifković trajao je duže od dva i po sata. Ostavila je utisak elokventne i samouverene osobe koja je voljna da odgovori na svako novinarsko pitanje, nezavisno od ideoloških neslaganja.

„Odbijam samo prorežimske medije“, ipak dodaje.

Kada govori o sebi kao da sa ponosom ističe kritikovanje režima Aleksandra Vučića.

O njemu nema lepih reči. Smatra ga izdajnikom srpskih nacionalnih interesa: zamera mu što pregovara i potpisuje bilo kakve sporazume sa Prištinom. Predajom Kosova, kaže ona, Vučić želi da otplati svoj dolazak na vlast.

Žestoki je kritičar i njegove spoljne politike koju naziva „podmuklom“. Svom biračkom telu, koje je dominantno prorusko prema njenom mišljenju, Vučić podilazi deklarativnim izjavama o prijateljstvu i saradnji sa Rusijom, u čemu mu pomažu prorežimski mediji. Iza kulisa, međutim, sarađuje sa Zapadom i politički i ekonomski i vojno i vodi „NATO agendu“.

„Srbija vodi neiskrenu politiku prema ruskoj strani (…) Dok publika aplaudira i divi se izvođenju „Srpsko-ruskog marša“ iza scene zapadni partneri zadovoljno trljaju ruke“, napisala je Trifković metaforično u jednom tekstu 2019. godine.

Putinovom režimu daje sasvim drugačiji tretman.

„Kad sletim tamo, bukvalno mogu da osetim slobodu u vazduhu. Ne smatram da je Rusija autoritarna država“, kaže ona. „Brisel i Vašington su danas centar komunizma“.

O svojoj „rezervnoj otadžbini“ govori kroz poetične detalje: spominje oštre zime, široke ulice, moćnu arhitekturu i iskrenost ruskog čoveka. Putinov režim je deo te priče – dok je Jeljcinova vlast zemlju uništavala, Putinova je tu agoniju okončala.

Neki ruski liberali su se šokirali kada im je rekla da je za nju Rusija najslobodnija zemlja u kojoj je boravila. U raspravama bi joj kao primer neslobode navodili to što je gej parada zabranjena na sto godina.

„Za mene to nije nešto na osnovu čega mogu da ocenim stepen slobode. Mislim da je cela priča o gej pravima plasirana iz Vašingtona“, kaže i dodaje da je nekom prilikom videla dve devojke u Moskvi kako se drže drže za ruke i niko ih ne dira.

Slobodu ne može da definiše – smatra da je ona stvar subjektivnog osećaja.

Sa takvim njenim osećajem se, međutim, ne bi složilo na stotine ruskih disidenata: novinara, aktivista, umetnika, opozicionara i svi oni koji su se zbog kritike Putinovih poteza suočili sa velikim problemima. Neki su u zatvorima, neki u egzilu, a nekima su glave u torbi.

Tako, nije lako odbraniti Putina od slučaja Alekseja Navaljnog – opozicionara osuđenog na višegodišnju robiju koga su, kako je otkrio portal Belingket, ruske službe pokušale da otruju. Međutim, Trifković to rešava argumentom: jedan slučaj nije dovoljan za bilo kakve zaključke.

„Vi sad uzimate jedan primer Navaljnog i samo na osnovu toga gradite konstrukciju da se u Rusiji ubijaju opozicionari“, rekla je i našla načina da stvar pripiše uticaju zapada. „Taj primer Navaljnog upravo Zapad najviše potencira jer je on bio njihov, liberalni favorit“.

Na konstataciju da je u Rusiji na desetine novinara iza rešetaka, ona kaže da SAD ima veći broj zatvorenika nego Rusija – među njima i onih zatvorenih „zbog izgovorene javne reči“.

Šta onda sa činjenicom da je upravo Rusija u međunarodnim izveštajima redovno među zemljama koje guše prava i slobode, među njima i slobodu izražavanja? Novinarka navodi primer statistike Reportera bez granica – u ovom trenutku u Rusiji je više od 20 medijskih radnika u zatvoru. U SAD nijedan.

„Pa valjda ne pišu o tome“, zaključila je pomalo nestrpljivo.

Ko sada vodi Njuzfront u Srbiji?

„Možda i nema glavnog urednika nego je ostao neko od zaposlenih da nešto objavljuje“, rekla nam je Trifković pričajući o Njuzfrontu u Srbiji.

Upravo to i jeste slučaj, ako je sudeći prema tvrdnjama čoveka čiji je mejl za pristup sajtu takođe bio na listi do koje smo došli.

Njegovo ime je Boris Gaborov. Njegov Fejsbuk otkriva da ima 30 godina i dolazi iz Srpske Crnje, mesta u blizini Kikinde. Predstavlja nam se kao urednik ovog sajta.

Kada ga je novinarka pozvala, bio je prilično otvoren. Pristao je da odgovara na pitanja bez zadrške.

Rekao nam je da je sticajem okolnosti sada trenutno jedini u redakciji Njuzfront Srbija gde radi već nekoliko godina. Tu je došao na poziv Oksane Sazonove – pozvan je zahvaljujući tome što je bio poznat kao administrator raznih stranica na Fejsbuku.

„To sam pravio dok sam išao u srednju školu na foru patriotizma i onda je to naraslo do određene granice. Onda su me posle ljudi kontaktirali preko toga“, kaže Gaborov.

Njegov posao ne deluje zahtevno – kaže da uglavnom preko Gugl translejta prevodi tekstove sa drugih jezičkih verzija sajta.

Tvrdi da se informacije na Njuzfrontu proveravaju pre objave, iako su im zbog širenja dezinformacija Fejsbuk, Tviter i Jutjub ugasile naloge.

„Koji god ruski portal objavi nešto, njima su to dezinformacije zato što to nije po njihovom“.

Gaborov zastaje za trenutak i pita novinarku da li će tekst biti pozitivan ili negativan. Na odgovor da će biti realističan, razgovor se nastavlja.

Otvoreno i žustro priča o tome koliko ne voli ništa zapadno. Upravo su ideološki motivi presudili da pokreće Fejsbuk stranice „na foru patriotizma“ i da prihvati saradnju sa Njuzfrontom. Svako ko radi za EU i Ameriku, prema njegovom mišljenju, treba da se shvati kao neprijatelj ove zemlje.

Knirika ne poznaje. Ništa ne zna o navodima američkih vlasti da sajtom rukovodi FSB, ali otvoreno priznaje da mu to ne predstavlja naročiti problem.

„Sve što Amerika ili Evropa kažu, mene to ne zanima, to su nebuloze. Ne možemo da imamo veze sa Zapadom koji nas je bombardovao tako da ne vidim nikakav problem u tome da se radi protiv Amerike i Evrope. Ne vidim kako može da bude prijatelj neko ko je ubijao našu decu“, rekao je Gaborov.

Ne zna ništa ni o tome kako se sajt finansira. Jedini način da dođemo do podataka je da zovemo „nekoga u Rusiji ko je glavni“.

Gaborov deluje kao da mu je važno da se ogradi od velikih priča o obaveštajnim službama, opskurnim tokovima novca po dalekom Krimu i krupnim igračima kao što je Knirik.

„Ja sam samo radnik tu, nikog ništa ne pitam. Živim na selu i samo želim da prehranim porodicu“.

Na kraju razgovora je ljubazno zamolio da mu pošaljemo tekst na Vajber kada bude objavljen.

Nakon sat vremena novinarki je zazvonio telefon.

Bio je to Gaborov, i bio je nervozan.

„S obzirom da sam ja dao kao neku izjavu ili kako god, samo da napomenem da ovo ide bez mog imena i prezimena“. Zvučao je spremno da uđe u konflikt. „Može da se nazove urednik sajta ili šta već, ali bez mog imena“.

Novinarka ga je pitala da to pojasni, i da pojasni – ako je već urednik – zašto nigde na sajtu nije potpisan. To je, međutim, za njega bilo previše.

„Pa evo sad ćemo ovako, s obzirom da vi postavljate mnogo pitanja: neću da moju izjavu stavite u tekst. Znači niti izjavu, niti moje ime, ni prezime. Ništa“, bio je decidiran.

Ispostavilo se da je „neko“ u tih sat vremena obavešten o našem razgovoru.

„Prosledio sam ja njima, kontaktiraće vas neko odande“, rekao je ne precizirajući ni odakle ni ko.

Ubeđivanje je trajalo nekoliko minuta tokom kojih je konstatovao da on nije glavni na sajtu već „samo urednik“.

„Urednik uređuje ono što dobije da uređuje. Kako Vi dobijete nalog od svog šefa, tako dobijem i ja šta treba da radim od svog šefa. Nema potrebe ja vama da objašnjavam bilo šta, mogu da vas prijavim za uznemiravanje“, rekao je nervozno.

Na samom kraju razgovora, Gaborov je najzad rekao šta mu je na srcu: u međuvremenu je proguglao o KRIK-u, i nije mu se dopalo.

Na internetu su se mogli naći i neki njegovi oglasi. Jesenas je Instagram nalog „Upoznaj Srbiju“ sa 19.000 pratilaca nudio za oko 45.000 dinara. U drugom oglasu koji smo nedavno pronašli prodavao je Tviter naloge za dinar po pratiocu, a Fejsbuk za po dva dinara po pratiocu „jer se mnogo teže prave“.