Dvoboj o Vučiću

Komentari građana polarizovani su; tabori kritikuju jedan drugog. Jaz između tabora u labilnome društvu opasno se širi.

„Vladalac“ je dokumentovan i razložan, ali tendenciozan. Marljive filmadžije analiziraju Kurjačića sa ciljem da ga obrukaju. Tobožnja politička biografija ustvari je tvrda kritika. Narator daje činjenice, koje arhivski umeci ilustruju i potvrđuju. Avaj, svi govornici osim jednoga kritikuju Kurjačića. Samo Bojan Klačar govori nepristrasno. Kritičari su pametni i rečiti, njihove osude Kurjačića su uverljive, ali skoro svi tegovi pritiskaju isti tas vage.

Na sudu se mora čuti i druga strana. Zato i neporeciv zločinac ima pravo na advokata i odbranu. Zato se krivac oslobađa ako je postupak protiv njega bio bitno pogrešan. Draža Mihailović, dokazani ratni zločinac, pravilno je rehabilitovan jer je bio osuđen pristrasno, protivno tada važećem zakonu. Lažiran rezultat neprihvatljiv je, bio tačan ili ne.

Biograf mora biti nepristrasan. Novinari i publicisti moraju iznositi gledišta i nijanse. Kurjačić se oglušio na poziv filmadžija da govori, ali poziv ne pravda filmadžije za jednostranost. Branioci bi pravdali prilagodljivost političara, napuštanje propalih ideja. Kurjačić i njegov režim toliko su loši da bi „Vladalac“ uspeo u kritici, čak postao uverljiviji, sa braniocima.

„Progon“ je puka propaganda, huškanje protiv N1. Branioci ne poriču gorke činjenice o Kurjačiću nego osporavaju sitnice u izjavama kritičara. Kurjačićeva zlodela se pravdaju njegovim izbornim uspesima. U zamenama teza osporava se ono što „Vladalac“ ne tvrdi: da je Kurjačić „đavo“, da su njegove pristalice „satanisti“.

Pristalice režima aluzivno se vezuju za pravoslavlje i narod; mrska „elita“, za opersku ariju. Manjina gostiju govori rečito; većina govori proizvoljno, čak nesuvislo. Svaki izvadak iz dokumentarca „Vladalac“ neuko se naziva „umetak“.

Dve televizije, dve vrste govornika: obrazovani i tendenciozni naspram sitničavih i manipulativnih. Građani zaslužuju treće, bolje.