Eksploatacija ljudi u bizarnom pozorištu rijalitija

Počevši od „Velikog brata“ 2006. godine, pa do aktuelnih „Parova“ i „Zadruge“, rijaliti programi u Srbiji emituju se ukupno 15 godina, u poslednje vreme u kontinuitetu, praktično bez pauze. Osim što su napunili džepove televizija Pink i Hepi, što su do dna srozali kulturu i etiku javne reči, ovi programi iznedrili su i novo zanimanje – rijaliti učesnik.

Zajedničko svim rijaliti programima, pored „zaglupljivanja naroda“ i odsustva kulturnog sadržaja, jeste upravo medijska eksploatacija rijaliti radnika i radnica. Od anonimnih, „običnih“ ljudi, televizije sa nacionalnom frekvencijom i njihovi direktori stvaraju zvezde i poznate ličnosti.

Ugovori koje svako od njih potpisuje obećavaju slavu i popularnost, neretko i velike sume novca. Sve što treba da urade jeste da se izlože i žive ispred kamera. Pre toga prošli su nekoliko krugova intervjua, testiranja i psihološke procene. A upravo u tome leži i prvi problem: psihološko stanje učesnika i učesnica rijaliti programa.

Slučaj „Zadruga“

Vlasnik TV Pink Željko Mitrović neprestano pomera granice svojih ideja: tako najpre smišlja „Farmu“, rijaliti u kome manje-više poznati učesnici obavljaju različite seoske poslove, a 2017. godine izlazi i rijaliti „Zadruga“.

Počinjemo s jednim slučajem i jednom osobom, aktuelnom zvezdom rijalitija – Miljanom Kulić. Ukratko: Miljana u rijalitiju „Parovi“ na TV Hepi ostaje trudna i potom biva diskvalifikovana i izbačena. Nedugo posle toga ulazi u prvu sezonu rijalitija „Zadruga“, trudna. Tamo ostaje sve do kraja emitovanja.

Mina Vrbaški u trenutku ulaska u „Zadrugu“ ima svega 17 godina. Kroz razne faze tinejdžerskog  odrastanja prolazi okružena zidinama studija u Šimanovcima, a u trećoj sezoni javno govori o tome da se bavila seks radom, odnosno prostitucijom

Tokom leta rađa sina i daje mu ime Željko: to ime bira kako bi ukazala čast i zahvalnost upravo Željku Mitroviću. U septembru ulazi u drugu sezonu istog rijalitija, sa detetom. Malom Željku, bez mogućnosti izbora, počinje rijaliti život. Iako ga kamere ne snimaju, on na „rijaliti imanju“ ima zaseban apartman i dadilju, živi u izolaciji i bez interakcije sa vršnjacima.

U isti rijaliti, iste sezone, ući će i Miljanina majka Marija Kulić – nova zvezda na rijaliti sceni, koja se neprestano svađa sa svojom ćerkom. Istovremeno, Miljana se kroz čitav rijaliti bori sa postporođajnom depresijom, o kojoj otvoreno i govori.

Tokom naredne tri sezone („Zadruga“ 2, 3 i 4) Miljana, Marija i mali Željko ulaze u rijaliti i izlaze iz njega. Miljana sve vreme govori o svom mentalnom zdravlju, odlasku kod psihoterapeuta i psihijatra, i o uzimanju lekova.

U drugoj sezoni ulazi u ljubavni odnos sa jednim rijaliti učesnikom, i opet ostaje trudna. Javno govori o tome kako zbog svog mentalnog i zdravstvenog stanja možda nije spremna i sposobna da tu trudnoću iznese do kraja. Izlazi iz rijalitija na par dana kako bi abortirala. Otvoreno priča o abortusu i razlozima zbog kojih je donela takvu odluku.

U sledećoj sezoni opet ostaje trudna sa istim čovekom i opet abortira. Mali Željko je u apartmanu, majka Marija čuva i unuče i ćerku. Mitroviću skače rejting, kasa televizije Pink se puni.

„Za mene je ovo, pre svega, krajnje uznemirujuća priča o mladoj ženi koja, sudeći po opisu ovih događaja, nije u stanju da preuzme odgovornost ni za sopstveni život (čak ni toliko da se zaštiti od neželjene trudnoće), ni za život svog deteta“, kaže za Cenzolovku Nada Korać, psiholog po struci. „Toj ženi je bila neophodna stabilna podrška za preuzimanje odgovornosti, koja je pre svega morala da podrazumeva potpunu zaštitu od bilo kog oblika javne eksploatacije njenih problema. Umesto toga, ona je kontinuirano i bezdušno zloupotrebljavana. Uz nju je zloupotrebljeno i njeno dete, koje život započinje u, malo je reći, krajnje neadekvatnim uslovima.“

U ovom našem svetu je, očigledno, bezdušna zloupotreba drugih ljudi, njihove privatnosti i dostojanstva – normalna (Nada Korać)

Zaustavimo se na trenutak ovde, kod spoja psihološke igre i eksperimentisanja sa porodicom i decom.

Iako je mali Željko zvezda sprskog Trumanovog šoua, veliki Željko je i pre prvih beba uvodio bebe. Doduše, životinjske. Otvaranje prve sezone „Zadruge“ obeležila je misterija koju je sam Mitrović lansirao najavom da će se po prvi put u rijalitiju pojaviti i – jedna beba. Posle višednevnog dizanja medijske tenzije i javnih rasprava o etičnosti uvođenja deteta u rijaliti, obećanje je ispunjeno i u „Zadrugu“ je ušlo mladunče majmuna.

Taj je događaj zasenio istovremeni ulazak prave maloletne osobe: Mina Vrbaški, sada već popularna učesnica sve četiri sezone „Zadruge“, u trenutku ulaska u rijaliti ima svega 17 godina.

Ona kroz razne faze tinejdžerskog odrastanja prolazi okružena zidinama studija u Šimanovcima, a u trećoj sezoni javno govori o tome da se bavila seks radom, odnosno prostitucijom. Ovde, međutim, problem nije u tome, već u novoj vrsti zloupotrebe: medijska eksploatacija maloletnog lica zarad profita.

Posmatrano fenomenološki, iz ugla antropologije medija, antropološkinja Ildiko Erdei za potrebe ovog teksta kaže:

„Vulgarno ophođenje, skarednosti najrazličitijih vrsta, banalni sadržaji, pa i uvođenje maloletnih osoba u rijalitije, služe da se privuče pažnja gledalaca, pošto je medijska ponuda rijalitija danas umnogostručena, i zamenila je nekada postojeće kvalitetne obrazovne, umetničke i zabavne programe, koji su, inače, i danas obavezne da proizvode televizije sa nacionalnom frekvencijom.“

Ona dodaje da je sada na snazi „komoditizacija osobe, njenih svojstava i osobina, bez ikakvih granica, koje bi morali nametnuti bilo pisana pravila medijske regulacije, bilo nepisana pravila društveno prihvatljivog ponašanja, naročito ako je reč o televizijama“.

Dakle, koja su to društveno prihvatljiva ponašanja? A kakve su medijske regulative?

„U složnu porodicu sreća sama od sebe dolazi“*

Preteča zvezda porodice Kulić jeste porodica Pantović–Subotić. Zvezda rijalitija „Parovi“ pre nekoliko godina postaje Aleksandra Subotić, ćerka kikbokserke Ljube Pantović. Aleksandra je prethodno postala poznata po tome što kao maloletna rađa dete dečku svoje majke: veza je počela dok je majka bila upravo u rijalitiju.

Uz odsustvo odgovornosti produkcije, i ova mlada devojka postaje učesnica rijaliti programa i zajedno sa svojom majkom postaje slučaj porodičnog eksperimenta. Kako tabloidi neretko imaju EKSKLUZIVNE VESTI, od istih tih i saznajemo za ovu porodičnu situaciju.

Toj ženi je bila neophodna stabilna podrška za preuzimanje odgovornosti, odnosno potpuna zaštita od bilo kog oblika javne eksploatacije njenih problema. Umesto toga, ona je kontinuirano i bezdušno zloupotrebljavana. Uz nju je zloupotrebljeno i njeno dete (Nada Korać)

Osim što su godinama kasnije i majka i ćerka bile učesnice i „Parova“ i „Zadruge“, te zajedno postale medijski fenomen, Ljuba Pantović još 2013. godine podnosi žalbe na pisanje četiri tabloida Savetu za štampu žaleći se upravo na njihov rad jer, kako tvrdi, zloupotrebljavaju njeno maloletno dete.

Komisija za žalbe Saveta za štampu donosi odluku da je u sva četiri slučaja prekršen Kodeks, u tačkama koje se odnose na zaštitu prava maloletnika. Međutim, izdvaja se jedan komentar naveden u zapisniku sa sednice:

„Dva člana Komisije su istakla i da je u ovom slučaju reč o simbiozi tabloida i tabloidnih ljudi koji zajedno učestvuju u nečemu obostrano korisnom, te da se ne može govoriti o tome da mediji nekoga zloupotrebljavaju ili da nekom nanose štetu.“ 

Na kraju, pitanje se samo nameće: kako izveštavamo o ljudima koji i sami svoju karijeru grade upravo na osnovu sopstvenih problema i eksploatacije? Kako ih štitimo? Kolika je odgovornost medija u tome? Kako mediji i javnost da stanu u odbranu onih koji su i sami postali medij, u odbranu onih koji su i sami postali javnost?

Šta kad maske padnu?

Rijaliti programi predstavljaju transformaciju savremenih medija i komercijalizaciju ljudskih života i tragedija. Smatraju se programima sa odsustvom informativne i edukativne sadržine, čija se uspešnost meri isključivo parametrima gledanosti i zarade.

Razvoj rijaliti programa, međutim, ne donosi nam samo „blud i razvrat“ već i prisustvo tabuiziranih i stigmatizovanih tema i grupa: prevrate u ljubavnim odnosima, LGBTQ+ parove, javni razgovor o depresiji, trudnoći, abortusu, priče o partnerskom i porodičnom nasilju, priče o seksualnoj eksploataciji, kao i priče o svakodnevnim životima poznatih ličnosti i onih koji će to tek postati.

Mali Željko je u apartmanu, majka Marija čuva i unuče i ćerku. Mitroviću skače rejting, kasa televizije Pink se puni

Dakle, nije baš da rijaliti ne može da bude edukativan. Posmatramo li sa fenomenološkog i antropološkog stanovišta, rijaliti šou ima mnogo toga da ponudi. Doduše, opet „pomešane signale“.

„Setimo se da je pobednik prvog izdanja ’Velikog brata’ u Srbiji 2006. godine (u kojem je poljubac dva učesnika, krišom, bio vrhunac podeljene intime učesnika) bio Ivan Ljuba, diplomirani pijanista, koji je nagradu iskoristio za kupovinu klavira, a da je svako naredno izdanje bilo sve eksplicitnije u promociji otvorene seksualnosti i nasilja, koji su se pokazali kao dobro sredstvo za izgradnju popularnosti učesnika, garancije njihovog dužeg ostanka u rijalitiju, a preko toga i finansijske dobiti (kako za njih same tako i za produkciju). Ipak, koje god da su vrste, rijalitiji u suštini igraju na kartu radoznalosti za živote drugih i naplaćuju voajersko interesovanje masa za ono što se dešava u ’komšijska četiri zida’“, ocenjuje Ildiko Erdei.

A ta „komšijska četiri zida“ jesu ono što Erdei naziva još i „bizarnim pozorištem“, kojem smo mi kao gledaoci i gledateljke izloženi. Zapitajmo se onda kako smo od toga da jedan pijanista kupuje klavir od zarađenog rijaliti novca došli do toga da se od rijaliti novca jedna učesnica leči od depresije.

Kako to da glorifikujemo #FreeBritney i borbu koju s medijima vodi Britni Spirs, a ismevamo šišanje Miljane Kulić usred nervnog sloma? Kada nam je to postalo normalno?

„U ovom našem svetu je, očigledno, bezdušna zloupotreba drugih ljudi, njihove privatnosti i dostojanstva – normalna“, objašnjava psiholog Nada Korać.

Zavesa može da se spusti.

*

srpska poslovica

***

Tekst je nastao kao deo programa Škole digitalnog novinarstva Slavko Ćuruvija fondacije