Filozofija lupetanja

Sećate li se koliko sam samo puta Panoviću nabijao na nos mekoću srca koja ga je navodila da iz sevapa objavljuje ničim izazvane tekstualne sklepotine Marinka M. Vučinića.

Ne, međutim, zato što su ti tekstovi bili „za“ ovu ili „protiv“ one politike (ili moje malenkosti), nego zato što ti uradci nisu ispunjavali osnovne (MMV bi rekao „elementarne“) uslove za štampanje, što će reći – određeni nivo pismenosti i artikulisanosti misli.

Džaba sam ovde – i to u iha-ha navrata – pisao da od političke korektnosti najviše vajde vide politički nekorektni, a da nekritička primena doktrine „neka cveta stotinu cvetova“ najviše pogoduje korovu. Takođe sam džaba skretao pažnju da se vrtoglavi uspon populističkih politika ne temelji na snazi populističkih voždova, nego na slabosti i maloj pameti takozvanih demokratskih snaga. I ne samo da sam džaba krečio, nego sam zbog tog volonterskog moleraja bio optužen za niz teških krivičnih dela protiv čaršijskog reda, a te optužbe su stizale upravo iz famoznog „kruga dvojke“, u kome nemadoh sreću da se rodim, što je stvar koja me je – saglasno Bucku Anđelkoviću – odvela u „objektivni istorijski ćorsokak“.

E sad, da je pre samo trideset godina podnarednik Anđelković Politici, pa čak i Večernjim novostima – Književnu reč i Književne novine da i ne pominjem – ponudio tekst u kome se pominju besmislice poput „objektivnog istorijskog ćorsokaka“ i „nagrada zagarantovanih NATO bombama“, taj bi uradak promptno završio u košu, a autor bi bio naglavačke izbačen iz redakcije.

U međuvremenu, uređivački kriterijumu su dibidus opali, a filozofija lupetanja je postala vrlo unosan posao. Za to snižavanje kriterijuma odgovornost ne snose divna stvorenja koja su krajem osamdesetih po novinčinama dokazivala da je prorok Muhamed Srbin zato što je njegovo ime – valjda je to svima jasno – spojenica dveju srpskih reči – muha i med – nego ta odgovornost pada na pleća ondašnjih urednika koji su, senzacionalizma radi, spremno objavljivali tu i toj slične budalaštine.

Na mojoj ličnoj rang-listi eminentnih srpskih filozofa lupetanja, Dragomir „Bucko“ Anđelković zauzima mesto u zlatnoj sredini, iznad Marinka MV – koji je dno dna – a daleko ispod Abu Ćirjaka, koji je i pismen i artikulisan, ali koga neki đavo nagoni da klepa besmislice tipa „autošovinizam“ i da argumentima lupetanja – drugi bi bili prihvatljivi – pobija Konstantinovićevu Filozofiju palanke. Šteta koju filozofi lupetanja nanose ne svodi se toliko na podršku populističkim politikama i političarima, koja je, uostalom, beznačajna – filozofi lupetanja žive od tih politika, a ne te politike od filozofa lupetanja – koliko na dubinsko podrivanje lokalne stvarnosti legitimisanjem halucinacija i pokvarenjaštva. Ali prekardaših sa karakterima. Sledi nastavak…