Formule ubijanja

Zoran Milivojević je kolumnista Politike, doktor medicine i psihoterapeut. U Srbiji je prepoznat kao stručnjak za pitanja vaspitanja dece, nasilje u porodici i muško-ženske odnose i kao takav se pojavljuje u brojnim emisijama i daje izjave za medije. Najpoznatiji je po zastupanju teze da fizičko kažnjavanje dece ne bi trebalo zakonski sankcionisati. Problem je u tome što on nije stručan da govori o tim temama. On ima prava da se pojavljuje u svim medijima koji su spremni da mu daju prostor i da priča o čemu god želi, ali ne kao stručnjak.

Povodom toga se 2014. godine oglasila grupa od više od stotinu psihologa, psihološkinja, pedagogica i pedagoga. Jedna od njih, Kaja Damnjanović je istakla:¹„Zoran Milivojević nije ni psiholog, ni pedagog, ni psihijatar i to što on priča ne spada u domen ni psihologije ni pedagogije – njegove teze o vaspitanju deteta i telesnom kažnjavanju su kvazipsihološke i kvazipedagoške teorije. Mi ne želimo da sprečimo njegove javne nastupe, već samo apelujemo da se napravi razlika između nauke i kvazinauke. Koje savete će roditelji poslušati njihova je slobodna volja, ali nesporazum nastaje kada se osoba koja ne poseduje stručna znanja neosnovano poziva na nauku i deli roditeljima savete o vaspitanju“. I nakon toga, Zoran Milivojević ipak ostaje dežurni stručnjak za pomenuta pitanja.

U kolumni Zorana Milivojevića u Politici, „Formule življenja“, u subotu 15. jula je objavljen tekst u kome se autor bavi slučajem ubistva ispred Centra za socijalni rad u Rakovici, ali i širim problemom filicida. Tekst pod nazivom „Medejina osveta“ u prvi mah nije naišao na dobar prijem kod publike. Naviknuti na njegove ranije tekstove i izjave koji se mogu podvesti pod „zdravorazumašenje“ zasnovano na najdominantnijim stavovima prisutnim u društvu („kako dete da nauči da ne gura prst u utičnicu ako ga ne udarim“) čitatelji, ali pre svega čitateljke, iznenadili su se otvorenim okrivljavanjem žrtve zločina.

Prvih nekoliko komentara na sajtu Politike bili su pretežno negativni. Slično se desilo i na Milivojevićevoj fejsbuk stranici. Mnoge čitateljke su izrazile neslaganje, ali i nevericu. Zar dobri doktor, čije savete toliko cene da padne u zamku okrivljavanja žrtve i napiše nešto što bi samo tabloidi objavili? Nakon inicijalnog šoka i dominantne negativne reakcije javili su se i branitelji, pretežno muškarci. Jedna od linija odbrane je bila da je iz konteksta izvučena jedna rečenica i da se celokupna kritika zasniva na toj rečenici. Tekst je međutim problematičan u svojoj celosti, počev od naslova. Kako ne bih bila optužena za izvlačenje iz konteksta, preneću ceo tekst uz komentar iza svakog pasusa.

Nakon pročitanog naslova „Medejina osveta“ čitateljka bi očekivala da će čitati tekst o majci koja je ubila dete, uz pretpostavku da je motiv bila osveta nad ocem tog deteta. Tekst se pak bavi filicidom inspirisan slučajem u kome je otac ubio svog sina i njegovu majku. I pre početka teksta susrećemo se sa relativizacijom i izbegavanjem teme muškog nasilja. Ako je Milivojević (i uredništvo) želeo da napravi paralelu sa „Medejinim kompleksom“ imao je načina da to učini ne ignorišuči činjenice slučaja. Tekst je mogao nazvati, recimo, „Muška Medeja“, ali nije, jer je, kako ćemo videti, smisao celog teksta upravo prebacivanje krivice sa muškarca na ženu, tj. sa nasilnika na žrtvu.

Izbegavanje teme muškog nasilja se nastavlja u tekstu:

„Jedna od najstrašnijih stvari jeste ubistvo malog deteta. Kada to čini njegov roditelj koji bi po prirodi stvari trebalo da ga voli, neguje, čuva i štiti, to je toliko užasan postupak da je mnogima nepojmljiv.“

U prvom pasusu Milivojević se drži rodne neutralnosti te piše o „roditelju“ koji ubija dete. Relativizacija proizlazi iz toga što se tako stiče utisak da se podjednako dešavaju slučajevi ubistva dece od strane oba roditelja. Takođe je interesantna činjenica da se Milivojević fokusira na filicid. Podsetimo, o slučaju ubistva ispred centra za socijalni rad koji je prethodio ovom ubistvu, a u kome je muškarac ubio ženu, Milivojević nije pisao, niti pravi paralele između ta dva slučaja. Tada bi morao makar da pomene muško nasilje nad ženama. Tada ne bi mogao da zanemari da je u tom slučaju otac imao redovan kontakt sa decom. Izbegavajući taj slučaj i zanemarujući sličnosti dva ubistva, on pokušava da temu muškog nasilja nad ženama i decom pomete pod tepih mitoloških referenci. Preostaje nasilje koje roditelj (bilo koji) čini nad detetom.

Već u drugom pasusu postaje jasno da će meta teksta biti žena, odnosno žene:

„Svako ljudsko ponašanje, pa i ona najužasnija, izvire iz neke iskrivljene logike onih koji se tako ponašaju. Za slučajeve čedomorstva je tipično da majka ubija dete zato što veruje da će joj rađanje deteta „upropastiti” život. Ona je u nekoj vrsti dileme „ili ili”, u kojoj treba da odluči čiji život će uništiti – svoj ili detetov.“

Odustajući od rodne neutralnosti, Milivojević za primer uzima ženu koja ubija dete. Nije sporno što je želeo da ilustruje „iskrivljenu logiku“ onih koji čine najužasnije zločine. Sporan je primer za koji se odlučio. Prema autoru teksta žena ubija dete jer veruje da će joj ono upropastiti život. Pomenula sam da se Milivojevićevi tekstovi mogu podvesti pod „zdravorazumašenje“. Takvi tekstovi (ne samo njegovi) su dosta nedorečeni i oslanjaju se na publiku, vođenu zdravim razumom, da popuni praznine. Time je autoru teksta ostavljena sloboda da zastupa problematične stavove ne eksplicirajući ih. Ovde je čitalaštvu ostavljeno da protumači šta tačno znači da će ženi rađanje deteta upropastiti život. Zadojeni tekstovima popularnim u Politici da obrazovane Srpkinje određenih godina ne žele da rađaju decu kako se ne bi odrekle komfornog života, čitatelji i čitateljke bi trebalo taj isti motiv da vežu i za čedomorke. Dakle, žene ubijaju decu jer su razmažene.

Čak i ako je želeo da za primer uzme čedomorstvo, Milivojević je morao makar na internetu da potraži iz kojih razloga se to dešava. Suzan Haters Fridman, u svom radu o ubistvima dece od strane majki, navodi da je pregledom svetske psihijatrijske literature na tu temu, identifikovano pet osnovnih motiva. Tu je naglašeno da je ubistvo iz osvete prema ocu deteta najređi slučaj kod čedomorstva. Kako Milivojević pretpostavlja da je to motiv koji se krije iza ubistva o kome piše (što možemo naslutiti iz naslova), postaje još manje jasno zašto kao primer navodi ženu koja ubija dete. To pojačava utisak da su meta teksta žene.

Rodna neutralnost se nastavlja u trećem pasusu u kome se bližimo slučaju koji je inspirisao tekst:

„Postoji još jedan motiv iz kojeg se roditelj odlučuje da ubije dete: da se osveti drugom roditelju jer zna da će mu tako naneti najveću moguću patnju. Takav motiv je opisan još u antici. U Euripidovoj „Medeji“, nakon što je Medeju i zajedničku decu zbog druge žene napustio Jason, ona mu se sveti ubistvom zajedničke dece. Na osnovu te priče je situacija kada jedan roditelj ima ubilačke porive prema vlastitoj deci, motivisane osvetom prema drugom roditelju, opisana kao Medejin kompleks.“

Ovde stižemo do „Medejinog kompleksa“. Milivojević kaže „postoji još jedan motiv“, dakle, ili žena ubija dete da joj ne bi upropastilo život (jer je razmažena) ili roditeljubija dete kako bi se osvetio ili osvetila drugom roditelju deteta.

Tema osvete roditelja se nastavlja u četvrtom pasusu:

„Svaka osveta proističe iz mržnje, a upravo je međusobna mržnja ono što obeležava značajan broj savremenih razvoda. Za supružnika koji mrzi, bivši supružnik je zlo biće, koje upravo zato što je zlo – što mu je „uništilo život” – zaslužuje najgore: da pati i da umre. Zato onaj koji mrzi čini zle postupke, koji su njemu potpuno opravdani, a kako bi drugog povredio i tako kaznio. Kako mržnja jedne strane po pravilu rađa mržnju druge, ubrzo se bivši supružnici nađu u igri moći i inata u kojoj u slepoj mržnji pokušavaju jedan drugog da što više povrede, ne obazirući se na decu ili ih, štaviše, zloupotrebljavaju okrećući ih protiv omrznute strane.“

Rodna neutralnost u ovom pasusu igra jasnu ulogu relativizovanja muškog nasilja nad ženama. „Mržnja rađa mržnju“ kaže autor teksta, i partneri u procesu razvoda ili rastanka time postaju podjednako odgovorni za sve negativne postupke uključujući i nasilje. Poznato je da partnersko nasilje eskalira kada žrtva pokuša da napusti nasilnika. Takođe je poznato da su žene u daleko većem broju žrtve partnerskog nasilja. Da bi to saznao, Milivojević nije morao da čita naučne radove na tu temu. Dovoljno bi bilo da je pratio i da prati crne hronike.

Kada je relativizovao muško nasilje nad ženama i jednostavno ga podveo pod „mržnja rađa mržnju“ Milivojević se, oslanjajući se na „zdrav razum“ svojih čitatelja i čitateljki, opet ustremio na žene. Roditelji manipulišu decom, a zna se da su žene veće manipulatorke.

Tek u petom pasusu Milivojević stiže do slučaja ubistva ispred centra za socijalni rad:

„Svaka savremena tragična priča, uključujući onu u kojoj je otac bacio pred majku zadavljeno dete, nakon čega ju je usmrtio nožem, ima svoju istoriju i svoj kontekst. Da majka nije ignorisala više odluka suda i sprečavala oca da viđa dete, možda se ova tragedija ne bi desila.“

Druga rečenica ovog pasusa je izazvala najviše kontroverzi. Njen smisao je jasan – da se žrtva ponašala drugačije do zločina ne bi došlo, pojednostavljeno, žrtva je kriva. Nije to jedina relativizacija na koju ovde nailazimo. Ubistvo je za Milivojevića „tragična priča“, a ne zločin. Pokušavajući da se opravda pred čitateljkama i čitateljima, na svom fejsbuk profilu Milivojević je napisao:

„Ne razumem šta je problem u tome da upozoravam da se sudske odluke moraju poštovati. Ako niste zadovoljni, idete na višu sudsku instancu. To je civilizovan način rešavanja konflikata. U protivnom ljudi koji smatraju da im je nanesena nepravda jer se sud ne poštuje, skloni su da postanu opsednuti, ostrašćeni. Mogu uzeti „pravdu“ u svoje ruke. A to je posebno izraženo i osetljivo kod emocionalno nestabilnih i deformisanih ličnosti. Osnovno pravilo viktimologije jeste da se pored odgovornosti i krivice agresora/nasilnika, preispita i odgovornost žrtve. I to da bi se nešto naučilo, da drugi ne bi postali žrtve.“

Pokušavajući da opravda svoj tekst i okrivljavanje žrtve, autor tvrdi da je „osnovno pravilo viktimologije… da se preispita i odgovornost žrtve“. On je to pravilo primenio i došao do zaključka da je žrtva ta koja je izazvala zločin, odnosno da krivica leži na njoj. Problem je u tome što je to „osnovno pravilo viktimologije“ važilo 40-ih i 50-ih godina 20. veka, a da se od 70-ih godina sasvim napušta.

Interesantno je da ljubitelj konteksta i istorije slučaja ne ulazi u razloge zbog kojih ubijena žena nije poštovala odluke suda. Kontekst se uzima u obzir jedino kada treba opravdati muškarca. Za ženu nema olakšavajućih okolnosti, čak ni kad je žrtva. Sam Milivojević je pre godinu dana u intervjuu Večernjim novostima izjavio sledeće: „Ne postoji stručnjak koji bi sa sigurnošću ocenio ko je taj koji može a ko ne može da ubije. Crvena lampica treba da se upali kada neko počne da preti ubistvom. Glavni signal da je osoba opasna je ako je u prošlosti izvršila nasilje nad bilo kome“. U ovom konkretnom slučaju su pretnje ubistvom postojale, postojalo je nasilje koje je vršeno ne samo nad članicama i članovima porodice već i nad radnicama i radnicima centra za socijalni rad. Žrtva je prepoznala znake upozorenja i nije želela da svoje dete izlaže opasnosti. To je kontekst koji je Milivojević morao da uzme u obzir. Jedini kontekst koji imamo, koji nam je dat u prethodnom pasusu, je roditelj koji koristi dete kako bi napakostio drugom roditelju. Zahvaljujući tome što pravi kontekst nije prezentovan u tekstu, jedini logičan zaključak je da majka nije dozvoljavala detetu da se viđa sa ocem kako bi napakostila ocu. Time njena krivica za zločin postaje veća.

Vraćajući se rodnoj neutralnosti, Milivojević nastavlja da insistira na kontekstu roditelja koji koriste decu u međusobnim sukobima:

„Pored ovakvih krvavih tragedija nakon razvoda, koje privlače pažnju javnosti, postoje stotine i stotine drugih u kojima nema mrtvih, ali u kojima svi trpe, a najviše deca. To su drame porodičnih raspada u kojima jedan roditelj „trujući odnos“ emotivno otuđuje dete od drugog, u kojima se pored pravnih vode pravi psihološki ratovi i u kojima se obe strane trude da izmanipulišu sistem.“

Prebacivanje na slučajeve koji se nisu završili ubistvom jasno potcrtava naznaku iz prethodnog pasusa – zna se da žene manipulišu decom da bi naškodile bivšim partnerima. To je zapravo „Medejina osveta“ o kojoj Milivojević piše. Ženina osveta nad mužem (uskraćivanjem viđanja deteta), a ne muževljevo ubistvo žene i deteta.

Kako ne bi bilo nikakve zabune, Milivojević tekst završava na sledeći način:

„Da bi sistem sprečio ovakve tragedije, mora da ima integritet, objektivan i pravedan pristup koji uvažava prava svih uključenih, majke i oca, a pogotovo dece. Mora da ima delotvorne načine da svoje odluke i presude sprovede u delo. U protivnom, kako nepravda rađa nepravdu, a kako doživljena nepravda postaje opsesija i strast, postoji bojazan da ćemo imati još tragičnih slučajeva.“

„Nepravda rađa nepravdu“. Ubica nije nasilnik koji je terorisao sve oko sebe, već samo čovek kome je učinjena nepravda. Kao i ocu ubice, i Milivojeviću je žao onoga ko je zločin izvršio. Iako je na početku teksta pomenuo „iskrivljenu logiku“ onih koji čine najužasnije zločine, do kraja teksta je došao do toga da je u ovom slučaju ubici logika iskrivljena od strane žrtve.

Ne postoji način da Zoran Milivojević i verni mu obožavatelji i obožavateljke odbrane ovaj tekst i stav iznet u njemu. Nemoguće je zanemariti izbegavanje teme muškog nasilja nad ženama i prebacivanje krivice na žrtvu. I nemoguće je ovaj tekst izdvojiti iz opusa autora. Svaka osoba koja je kritički pratila njegov dosadašnji rad mogla je očekivati da će se na ovome završiti. Jedina pozitivna stvar koja može izaći iz svega ovoga je da Zoran Milivojević prestane da bude pozivan kao stručnjak za teme vaspitanja dece, nasilja u porodici i muško-ženske odnose.