Fudbal, mediji i nacionalizam: Mržnja kao realnost

U trenutku pisanja ovog teksta napadači još nisu otkriveni, ali definitivno nije isključeno da je ovo nasilje podstaknuto Svetskim prvenstvom u fudbalu u Kataru, odnosno nacionalističkom histerijom koja ga je pratila u našem regionu, a posebice u Srbiji i bosanskohercegovačkom entitetu Republika Srpska. Srbija je dominantna u ovom pogledu, jer u njoj postoji najveći broj medija koji temeljno i dugo gaze po etičkim pravilima novinarske profesije, zasnivajući svoje izveštavanje na jeftinim senzacijama, lažnim vestima, gomilanju stereotipa i podsticanju netrpeljivosti. I koji za takvo izveštavanje imaju podršku vlasti, ali i ogroman društveni uticaj.

Pet je ključnih momenata koje su omogućile ili podstakle najnoviju eskalaciju nacionalističke mržnje u medijima i na društvenim mrežama u Srbiji u kontekstu fudbalskog prvenstva. Prvi je, kao što smo rekli, kontinuirano gajenje nacionalizma u medijima bliskim vlasti, koji samo čekaju povod da maksimalno pojačaju intenzitet govora mržnje, a sportske manifestacije su odlična prilika za to. Tzv. tabloidno novinarstvo svoj vrhunac doživljava u Srbiji po dolasku Srpske napredne stranke (SNS) na vlast, a ne postoje bilo kakvi, bar ne efikasni mehanizmi, da se ono sankcioniše. Nemoćno je samoregulatorno telo Savet za štampu, koje može samo da analizira medijsku scenu i ukazuje na prekršaje novinarskog kodeksa, a Regulatorno telo za elektronske medije (REM), koje je nadležno za praćenje nivoa profesionalizma u elektronskim medijima, odavno već ne radi svoj posao, odnosno ne sprovodi Zakon o elektronskim medijima.

Drugi je, dakako, osećaj frustracije zbog činjenice da je Srbija na Svetskom prvenstvu u Kataru doživela neuspeh, dok su “arhineprijatelji” Srba – Hrvati – ponovo ostvarili značajan uspeh. Ta frustracija je uvećana zbog aktuelnih spoljnopolitičkih uspeha susedne zemlje, kao što su ulazak u Šengen i prihvatanje evra kao zvanične valute, dok je put Srbije ka Evropskoj uniji (EU) praktično u potpunosti zaustavljen.

Srbija je potom – tako je bar doživljeno u javnosti – poražena i od drugih “arhineprijatelja”, Albanaca: naime, izgubila je meč protiv reprezentacije Švajcarske, u kojoj veoma značajnu ulogu imaju fudbaleri albansko-kosovskog porekla Džerdan Šaćiri i Granit Džaka. Njih dvojica su dali golove srbijanskoj reprezentaciji na prethodnom Svetskom prvenstvu, u Rusiji, proslavivši to ukrštenim rukama koje simbolišu albanski znak orla, što je u Srbiji doživljeno kao izuzetno velika, impozantna provokacija, tematizovana potom u bezbroj medijskih priloga. Ovoga puta, oni nisu ukrštali šake, to im je izričito zabranila švajcarska fudbalska organizacija, ali su mediji u Srbiji svaki njihov gest pažljivo pratili i tumačili kao svojevrsni udar na Srbiju, uključujući i komentatora utakmice na Javnom medijskom servisu (RTS). Stručnjaci upozoravaju da su komentatori sportskih utakmica veoma značajni kada je u pitanju podizanje ili spuštanje etničkih emocija.

Selektor srbijanske reprezentacije Dragan Stojković Piksi je – uzgred budi rečeno – pred kamerama, nakon gola Srbije u meču sa Švajcarskom, psovao “majku šiptarsku”. U Srbiji je, zbog toga, uglavnom pridobio simpatije na društvenim mrežama i prećutnu podršku vlasti, uključujući i fudbalsku, iako bi svagde drugde, kako neki sa pravom tvrde, zbog takvog incidenta bio odmah i bespogovorno smenjen. Osim nekoliko kritičkih, ovaj incident su većinski mediji u Srbiji uglavnom prećutali, za razliku od medija u regionu, koji su mu posvetili veliku pažnju.

Nacionalizmi kao spojeni sudovi

Četvrto, nacionalizmi su oduvek spojeni sudovi, koje se međusobno podstiču. Hrvatski su mediji, doduše u manjoj meri i manje emotivno nego u obrnutom pravcu, pratili izlive mržnje prema Hrvatskoj i hrvatskoj reprezentaciji u Srbiji. Srpski mediji su međutim veoma kontinuirano i predano tretirali nacionalističke incidente hrvatskih navijača i fudbalera, što je dodatno pothranjivalo sveopštu histeriju. Tu se, pre svega, misli na napade “sramotnih” hrvatskih navijača na golmana reprezentacije Kanade Milana Borjana, koji je inače Srbin poreklom iz Hrvatske, a zbog čega je reprezentacija ove zemlje oglobljena sa 50.000 švajcarskih franaka.

Mediji u Srbiji su kažnjavanje Hrvatske svesrdno pozdravili, dok se kazna za Fudbalski savez Srbije od 20.000 Švajcaraca zbog zastave u svlačionici reprezentacije koja je “posvećena Kosovu”, sa natpisom “Nema predaje” – smatra skandalom. Pogotovo je “skandalozno” jer je Srbija kažnjena zbog “žalbe iz fudbalskog saveza takozvanog ‘Kosova’”. “Večernje novosti” povodom ovog slučaja pišu: “Fudbalska reprezentacija Srbije nije se proslavila u prvom meču na Mundijalu, ali sama činjenica da su ‘orlovi’ na najvećoj smotri svetskog fudbala ‘bode oči’ neprijateljima naše države i naroda”.

Karikatura objavljena u minornom “Hrvatskom tjedniku”, na kojem su prikazani razni “neprijatelji Hrvatske” srpske i hrvatske nacionalnosti, kako traktorom odlaze u pravcu Srbije, što je jasna aluzija na akciju “Oluja”, sladostrasno prenose i kritikuju pojedini srbijanski mediji. Traktorom na karikaturi pod nazivom “Zbogom traktoristi” upravlja predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a među “prognanima” nalazi se i spomenuti golman Borjan. “Politika” komentariše karikaturu rečima da se u Hrvatskoj “nastavlja veličanje genocida nad Srbima” i da je sve teže primetiti razliku između Pavelićeve Nezavisne države Hrvatske i današnje članice EU.

Posebno su mediji u Srbiji “osetljivi” na nacionalističke pesme Marka Perkovića Thompsona, koje su i ovoga puta, kao i koncem prethodnog Svetskog prvenstva, pevali pojedini hrvatski fudbaleri, slaveći svoj uspeh. Interesantan je tekst u “Informeru”, koji ovaj slučaj tretira u tekstu pod nazivom “Kada će neki da shvate da je Vučić uvek u pravu!? Hrvatski reprezentativci su slavili uz ustaške pesme”. Ovaj incident je, kažu ove novine poznate po stalnom kršenju novinarskog etičkog kodeksa i propagandi u korist srbijanskog režima, dokaz da je Vučić bio u pravu kada je rekao da Hrvatska od 1941. godine do danas sprovodi istu politiku prema Srbima. Hrvatima “ustaštvo nikada nije izašlo iz krvi”, konstatuje list. Tabloid “Srpski telegraf” izveštava o ispadima dvojice hrvatskih reprezentativaca, konstatujući pritom da je čitava hrvatska selekcija “ogrezla u mržnji prema Srbima”.

I peto: od kraja osamdesetih i dolaska Željka Ražnatovića Arkana na tribine Fudbalskog kluba (FK) “Crvena zvezda”, fudbal u Srbiji je spoj ekstremnog nacionalizma, nasilja, kriminala i visoke politike. Između većine navijačkih grupa i zločinačko-kriminalnih organizacija praktično nema nikakve razlike, što je, između ostalog, potvrdilo i hapšenje grupe Veljka Belivuka, koji je bio vođa navijača FK “Partizan” i zvanično zaposlen u ovom klubu. Njegova “ekipa” optužena je za najstrašnije, monstruozne zločine. U Srbiji, takođe, skoro da nema niti jedne navijačke grupe koja svoj društveni legitimitet ne zasniva na ekstremnom nacionalizmu. Navijačke grupe se neguju za sukob sa političkim oponentima, a koriste i za transgranične akcije.

Kada je reč o političkim oponentima, nacionalistički mediji, pojedinci i grupe pozivaju na obračun sa “izdajnicima” koji su na Svetskom prvenstvu navijali za Hrvatsku.

Sport za unutrašnje političke obračune

U moru tekstova prepunih govora mržnje i reprodukcije stereotipa, koji su pratili prethodno Svetsko prvenstvo u fudbalu, 2018. godine, a posebno srebro hrvatske reprezentacije, jedan se svakako pamti. Opet je u pitanju dnevnik “Informer”, a naslov priloga je veoma rečit: “Neka se teraju u tri p.m. svi koji su navijali za ove ustaše! Hrvati slavili srebro uz pesme o klanju Srba!” Režimski mediji u Srbiji, uobičajeno, smatraju potpuno neprihvatljivim da neko od Srba navija za sportske reprezentacije susednih, “neprijateljskih” država, te to smatra “izdajom države i naroda”.

Ove je godine, međutim, taj narativ dobio nove dimenzije, pre svega zahvaljujući tekstu visokog funkcionera vladajuće Srpske napredne stranke Vladimira Đukanovića u dnevnom listu “Politika”. Đukanović je blizak saradnik Aleksandra Vučića, zadužen za kontrolu pravosudnog sistema, a često je i njegov neformalni glasnogovornik. Đukanovićev tekst, koji je mnoge podsetio na ratnohuškačke tekstove u rubrici “Odjeci i reagovanja” u ovom listu s kraja osamdesetih i početka devedesetih prošloga stoleća, stoga se može čitati i kao zvaničan stav srbijanskih vlasti. Tim pre jer je i predsednik Vučić prethodno rekao da ne može da navija za Hrvate zbog “emocionalnih i porodičnih razloga”, te da su Marokanci “prava srpska braća”, za razliku od suseda, “koje ne možete birati”. Svetsko prvenstvo se nadovezalo na inače pogoršane odnose Beograda i Zagreba usled problema sa prevozom ruske nafte kroz Hrvatsku ka Srbiji.

U tekstu “Beogradski ljubitelji šahovnice”, sledeći zvaničnu retoriku po kojem vlast u Srbiji ima apsolutni monopol na patriotizam, Đukanović one Srbe ili građane Srbije koji navijaju za hrvatsku reprezentaciju vređa nazivajući ih “ljudima bez kičme”, “mazohistima” i potomcima “lažne komunističke elite koja se otimačinom domogla stanova i imovine predratne beogradske gospode”. On ističe da “uvek navija protiv hrvatske reprezentacije i uvek se sa velikom strašću raduje svakom njihovom porazu”. Đukanović kaže da je navijanje za Hrvatsku iz Beograda “identično situaciji” kao kada bi “Jevreji navijali za nacističku Nemačku”. Iako ovaj narativ, kao što smo rekli, nije ništa novo, odnosno dobro je rezrađen proteklih decenija u medijima u Srbiji, izuzetno je zabrinjavajuće zbog toga što sada dolazi iz samog državnog vrha, iz pera veoma uticajnog političara.

Nekadašnji srbijanski fudbaler Mirko Poledica, sadašnji predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera “Nezavisnost”, odgovorio je na ovaj Đukanovićev tekst rečima: “Vladimir Đukanović nam je samo potvrdio ono što već znamo, a to je da mi ne živimo u slobodnoj zemlji, već u zemlji u kojoj navijanje za bilo koju državu može predstavljati potencijalnu opasnost za pojedinca. Lično, nakon ispadanja Srbije, navijam za Hrvatsku. I to je moja lična stvar, zbog koje ne mislim da je Đukanović veći patriota od mene, ili od bilo koga drugog”.

Šaćiri i Džaka – negativni heroji medija u Srbiji i Republici Srpskoj

Nakon što su, kao što smo već spomenuli, ukrštenim rukama simbolizovali albanski grb na utakmici sa Srbijom na Svetskom prvenstvu u fudbalu pre četiri godine, švajcarski reprezentativci Džerdan Šaćiri i Granit Džaka postali su pravi negativni heroji medija u Srbiji i Republici Srpskoj. Njihova karijera i njihov privatni život se detaljno prate, a njihove ličnosti su idealna prilika da se pronađe dodatni “povod” za govor mržnje prema Albancima, pogotovo onim kosovskim.

Već po završetku prošloga prvenstva, mediji su pisali kako su upravo ovi Kosovari najzaslužniji za eliminaciju Švajcarske, potom su izveštavali o “šiptarskim bahanalijama na Ibici”, u kojime je Šaćiri glavni akter, “istraživački” otkrivali da on potiče iz porodice švercera narkotika, a na društvenim mrežama se multiplicirao jezivi stereotip koji se inače u Srbiji redovno koristi za kosovske Albance – Šaćiri je, pišu influenseri, spavao sa kozama. Ovo potonje su mu tokom utakmice Srbija-Švajcarska sa tribina dovikivali i navijači srpske reprezentacije.

Samo zato što je izrazio pred početak ovogodišnjeg Mundijala nadu da će Švajcarska pobediti Srbiju, Granit Džaka je proglašen “sramotnikom” koji “ponovo uzima u usta Srbiju”. Njih dvojica, redovno pišu mediji u Srbiji sa nadnaslovom “sramotno”, “bestidno” ili “skandalozno”, koriste svaku priliku da “isprovociraju i unize našu državu”, iako su se u međuvremenu izvinili zbog incidenta u Rusiji. Srbijanski mediji su izveštavali potom da će Šaćiri i Džaka čak da dobiju i “šut-kartu” sa Svetskog prvenstva zbog “promovisanja Velike Albanije”, a veliku pažnju je dobila i istraga koju je Nacionalna britanska kriminalistička agencija sprovodila povodom žutog kartona koji je Džaka dobio, kao prvotimac “Arsenala” u meču protiv “Lidsa”. Pre same ovogodišnje utakmice Srbije i Švajcarske, “Informer” je objavio tekst koji tematizuje odluku švajcarskog fudbalskog saveza da zabrani reprezentativcima da ponovo pokazuju albanski simbol, pod naslovom “Džaka i Šaćiri će crći od muke! Neće moći da provociraju Srbe!”.

Sve se ovo dešava u kontekstu pogoršanih regionalnih odnosa, posebno međunacionalnih odnosa na Kosovu, o čemu mediji u Srbiji svakodevno izveštavaju, takođe koristeći najraznovrsnije oblike jezika mržnje. Evo samo nekih indikativnih naslova u tabloidima bliskim naprednjačkim vlastima: “Šiptarsko-ustaška saradnja na pomolu!”, “Šiptarske grozote na Kosovu”, “Šiptarski teroristi planiraju likvidacije Srba”, “Kurti hoće mrtve”, “Novi pakleni plan terorista iz Prištine! Šiptari bi da izbrišu Srbe”… Ovoj retorici se pridržio i sam Aleksandar Vučić, koji je nedavno izjavio da je kosovski premijer Aljbin Kurti – “teroristički ološ”.

Jedva se čekao meč sa Švajcarskom

Uglavnom, međunacionalni odnosi Srba i Albanaca su, pogotovo iz Beograda, toliko usijani, da su mediji jedva dočekali meč Srbije i Švajcarske, kako bi dodatno eksploatisali javnu pažnju. Brižljivo su praćeni svaki potez i svaka gestikulacija Džake i Šaćirija. Navodno je, pišu mediji u Srbiji, tokom utakmice Džaka na albanskom psovao Srbima majku, a kao neprikosnoven skandal proglašeno je to što je na kraju utakmice ovaj fudbaler poneo dres svog reprezentativnog kolege sa rezervne klupe Ardona Jašarija, koji je inače takođe albanskog porekla. U tome je sprska javnost prepoznala žestoku provokaciju, odnosno “političku poruku”, jer je to istovremeno i prezime jednog od vođa OVK Adema Jašarija, koji na Kosovu predstavlja simbol otpora beogradskoj vlasti, dok je u Srbiji on jedan od “najvećih terorista”. “Na samoproglašenom ‘Kosovu’ bili su oduševljeni tim gestom i na društvenim mrežama su pisali da je Džaka našao ‘pametan način’ da pokaže ljubav prema ‘Kosovu’, odakle su mu roditelji (iz Podujeva), jer neće biti kažnjen”, piše portal “Mondo”. Sa druge strane, provokacije srpskih fudbalera, Stojkovićevo psovanje “šiptarske majke”, pa čak i fizički napad golmana Vanje Milinkovića Savića na Džaku (davljenje) predstavlja se kao “emotivna reakcija”. „Naši fudbaleri očito nisu mogli da obuzdaju emocije pred kraj meča i ogluše se na provokacije“, piše jedan od srbijanskih portala.

Nezavisni list “Danas” podsetio je na to ko je zapravo Adem Jašari. Jašari je jedan od osnivača Oslobodilačke vojske Kosova, a njega je likvidirala srbijanska policija 1998. godine, u napadu na porodičnu kuću. Tom prilikom ubijeno je i 56 članova porodice Jašari, a taj zločin se smatra prekretnicom u kosovskom sukobu. Odgovor na ovaj tekst objavljen je istog dana na portalu lista „Informer“, a pod naslovom „Adem Jašari je za sve Srbe terorista, a za srpsku opoziciju je heroj! Skandalozan tekst u tajkunskim novinama!„.

Događaji na utakmici u kojem je Švajcarska savladala Srbiju, izbacivši je iz daljeg takmičenja, dok je jedan od golova dao Džerdan Šaćiri, doneli su ponovo ogroman, nepregledan broj priloga u srbijanskim medijima kojima je očigledan cilj “senzacionalno” podsticanje nacionalne mržnje. Mediji su kivni i na FIFA-u jer nije sankcionisala Džakinu majicu. Sladostrasno su, takođe, uživali u porazu koji je Švajcarska pretrpela od Portugala. Otkrili su i da je Džakin otac bio “terorista”. Nasumičan pregled samo nekih naslova će biti sasvim dovoljan da ilustruje prethodno rečeno: “Šiptarski provokator nastavio po svome! Srbija pokradena za penal, Džaka odmah počeo da provocira”, “Šiptar ponovo gura Srbima prst u oči! Džaka u dresu Jašarija slavio pobedu nad Srbijom!”, “Džaka psovao majku fudbalerima Srbije, pa se uhvatio za međunožje! Šokantno ponašanje najvećeg provokatora na svetu”, “Užas: Iza sramne provokacije Džake krije se proslava godišnjice pokolja Srba!”, i brojni drugi.

Fudbal kao katalizator mržnje

Profesor psihologije na novosadskom Filozofskom fakultetu i specijalista za političku psihologiju Vladimir  Mihić kaže u razgovoru za Medicentar Sarajevo da je odavno postalo pravilo da se kroz sport širi nacionalna netrpeljivost, “pogotovo kada je ona potpirivana sa strane, od visokih zvaničnika države i medija”. On podseća da se prvi ozbiljan sukob, kao neka vrsta uvoda u srpsko-hrvatski rat devedesetih, u stvari desio 1990. godine na fudbalskom terenu kada su se sukobili “navijači” “Dinama” i “Crvene zvezde”, “od kojih su se mnogi u narednim godinama susreli i na ratištu”.

“Sport, a fudbal kao najznačajniji sport na svetu naročito, uvek je bio izvor ponosa za bilo koju naciju, a posebno onu koja nema mnogo čime drugim da se pohvali. Kroz identifikaciju sa sportistima (kada su uspešni, naravno), mi dižemo i svoje samopoštovanje i njihove uspehe doživljavamo kao svoje. Time na trenutak skrećemo pažnju sa nekada sumorne svakodnevice i imamo osećaj da smo ‘mi’ bolji od drugih, makar u ovoj sferi života. Drugi aspekt fudbala kao katalizatora nacionalizama leži u tome da je u manje bogatim zemljama, poput naše, on veoma privlačan za ljude iz kriminalne sfere, s obzirom da se u njemu nalazi ozbiljan novac. Tako se kriminalci i huligani kriju iza naziva ‘navijači’ i neretko diktiraju politiku kluba i učestvuju u podeli finansija. Nije potrebno dalje otići od Belivukovog klana kako bi se uočila ta veza između kriminala i fudbala”, kaže Mihić.

Dodaje da je svaki nacionalizam “sam po sebi iracionalan”.

“Kada se podstiče iz centara moći kroz neprimerene poruke i tekstove koje čitamo ovih nedelja, a vezano, pre svega, za ogromne uspehe hrvatske reprezentacije na SP u fudbalu, onda postaje zvanična politika i kroz prizmu vređanja protivničkih, rekao bih i neprijateljskih fudbalera, dokazujete svoj patriotizam. Slavljenje velikih uspeha uz pesme kontroverznih pevača, psovanje protivnika na nacionalnoj osnovi, dizanje tenzija pred meč između reprezentacija koje nikada nisu imale sukobe, ali u jednoj od njih ima pripadnika etničke grupe koju ne volimo, pa čak i neskrivene pretnje pripadnicima svog naroda koji se usude da čestitaju ‘neprijateljima’ na njihovom fudbalskom uspehu – sve su to pokazatelji koliko daleko su Srbija, ali i ceo region od nekog smislenog i trajnog pomirenja”, kaže Mihić.

Medijski ekspert i bivši predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović smatra da fudbalske događaje ne treba posmatrati van društvenog konteksta. Sve ono što se događa na stadionima je zapravo izraz, “posledica svukupnih procesa koji se samo prelivaju na tribine”. Tako valja posmatrati i medijske izveštaje.

“Treba, međutim, pažljivo analizirati ponašanje ‘navijača’ jer se preko njih šalju razne poruke koje, neretko vrlo ogoljeno, razobličavaju društvene trendove, često u drugim oblicima komunikacije lepo i izazovno upakovane. Uostalom, prisetimo se utakmice ‘Dinama’ i ‘Crvene zvezde’, odigrane u Zagrebu pred početak rata. Praktično, tog dana je postalo potpuno jasno, na osnovu ponašanja ‘navijača’, ali i nekih fudbalera, šta će zbivati u narednim godinama. Jasno je, naravno, da je taj scenario na Maksimiru osmislio neko drugi, a da su neposredni sudionici bili samo ‘izvođači radova’”, smatra Obradović.

On kaže da bi tako trebalo posmatrati i sve ono što se dešavalo u Kataru i oko njega.

“Moram da priznam da ne razumem zgražavanje dela javnosti kad srpski selektor opsuje ‘majku šiptarsku’ ili hrvatski reprezentativci slave uz Thompstonove pesme. Ako vi u javnom diskursu koristite jezik mržnje, pa ne možete od fudbalera očekivati da se ponašaju kao akademici ili građanski aktivisti. Oni su samo deo opšteg miljea na Zapadnom Balkanu koji je ponovo, nakon kratke stanke, zapljusnut valom najcrnjeg šovinizma. Mundijal je pokazao da u takvim društvenim okolnostima, veći deo ovdašnjih naciona fudbal posmatra ne kao igru, takmičenje, već kao nastavak ratova iz devedestih”, kaže Obradović za Mediacentar Sarajevo.

Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić kaže da je, zahvaljujući političkim elitama, mržnja, “nesankcionisana i nekažnjiva”, te da je postala “neka vrsta naše nove realnosti”.

“Ona uporno i dosledno prožima sve naše institucije, naše medije, naše obrazovne sisteme. Ona je vidljiva i nedopustivo česta na ulicama naših gradova. Fudbal je odavno postao nešto što je u masovnoj percepciji doživljeno kao više od igre, područje namirivanja nacionalnih strasti, predrasuda i državnih ‘sukoba’. Nije preterano parafrazirati onu Fon Klauzevicevu misao i zaključiti da je fudbal postao neka vrsta rata vođenog drugim sredstvima. Ukoliko smo svesni činjenice da potpirivanje nacionalističkih opsesija i izgreda sasvim pogoduje populističkim stilovima vladanja, postaje nam jasnije zbog čega ni sport više nije područje zdrave igre, takmičenja i zabave. Bojim se da se infekcija mržnjom, koja je zapravo stil vladanja aktuelnog režima u Srbiji i njegovih medija, proširila i teritorijalno i institucionalno, i da je ušla u sve pore društva. Nažalost, ne samo u Srbiji, već i regionalno”, kaže ona za Mediacentar Sarajevo.

Globalni aspekt

Činjenica je da je ovogodišnje Svetsko prvenstvo u fudbalu imalo ogromne reperkusije na političke i društvene procese u mnogim zemljama, bilo onima čije su reprezentacije ostvarile uspehe, bilo onima koje su doživele poraze. Masovno se slavilo, ali i protestovalo uz sukobe sa policijom u pojedinim zemljama. U proslavama i u nemirima uvek je izražen jak emotivni naboj. Mihić kaže da razlozi za sukobe na ulicama mogu da budu brojni, da je posebno specifično za naš region to što se razlozi za njih kriju najpre u etničkim razlikama i sukobima iz prošlosti.

“Kada ‘navijači’ u Francuskoj izazovu sukobe na ulici, to je, uglavnom, zbog nezadovoljstva svojim statusom u državi, siromaštva, isključenosti iz svakodnevnog života. No, ta preterana emocionalnost, koja jeste tipična za sport i fudbal generalno, može imati različite posledice, u zavisnosti od grupe/države u kojoj se nasilje dešava. To može biti i osnaživanje nacionalizama i nacionalne netrpeljivosti, kao kod nas, ali i bunt protiv statusa neke grupe, kao što je to bio slučaj u Francuskoj. Problem, u oba slučaja, jeste kada zvanična politika pruža podršku jednoj ili drugoj vrsti nasilja i time, umesto da smiruje situaciju, ‘doliva ulje na vatru’, kako bi se prikupio još koji politički poen. Dok god naše političke elite vrše retraumatizaciju oba naroda kroz stalno insistiranje i podsećanje na neraščišćene račune iz bliže ili dalje prošlosti, dotle je pomirenje nemoguće, čak i kada bi postojala volja da se na njemu radi. A u ovom trenutku, to je jasno, te volje nema ni na vidiku”, kaže Mihić.

Bosnić Đurić kaže da su nacionalizam i ekstremno desničarske orijentacije svuda u porastu kao “reakcija na globalnu konfuziju vrednosti”.

“Ljudi svoje svakodnevne frustracije vrlo lako transponuju u nacionalističke obrasce, a zakriljenost masom i kolektivnim identitetom im daje neku vrstu stimulakrum utočišta. U ovom kontekstu i fudbal daje neku vrstu legitimiteta opasnim podelama na ‘naše’ i ‘vaše’, na ‘nas’ i ‘njih’”, kaže ona.

Obradović takođe upozorava na globalno jačanje desnice, uz prateći narativ u javnosti. I u drugim zemljama se društveni problemi prelivaju na stadione, a sa tribina na ulice.

“Fudbal, navijači, poruke koje se šalju sa stadiona su samo posledica. Uzroci su mnogo dublji i opasniji, jer sa huliganima se relativno lako možete obračunati, ali otkloniti prave razloge za takvo ponašanje je dugotrajan proces i zahteva vreme i, pre svega, jasan odnos u društvu prema nacionalizmu, govoru mržnje, desničarskoj ideologiji. Ako pogledamo globalne trendove, plašim da svet ide u suprotnom pravcu i to je istinski razlog za strah. Sva ova dešavanja oko Mundijala su samo upozorenje i potvrda u kom pravcu se kreće civilizacija”, zaključuje Obradović.