Gligorijević: Devojčice iz Petnice su mi ukazale poverenje i poverile traumatična iskustva. Novinar nikad ne sme da izneveri to poverenje

Prošlog četvrtka na kioscima je Srbiju sačekao novi broj nedeljnika Vreme, a u njemu tekst o seksualnom nasilju nad devojčicama u Istraživačkoj stanici Petnica. Tekst novinarke Jovane Gligorijević, u skladu sa Kodeksom novinara Srbije, već na početku ističe: „Imena svih aktera i sagovornica u ovom tekstu poznata su redakciji i sakrivena su zbog zaštite identiteta i zbog osetljivosti teme.“

No, ni to nije sprečilo pojedine medije da ipak pokušaju da saznaju ko su žrtve i da dođu do takozvane ekskluzive. Televizija K1 je istog dana tražila od Jovane Gligorijević da im prosledi kontakte sa žrtvama, što je ona na svom nalogu na Tviteru prokomentarisala:

„ZAPAMTITE: anonimni izvor je anonimni izvor, da vam nije palo na pamet da pitate ko je. Čak ni polovično častan novinar to vam neće reći. To nosiš u grob.“

O decenijskom prećutkivanju i zataškavanju nasilja u Petnici, kao i o medijskom nasilju, za Cenzolovku govori Jovana Gligorijević.

Cenzolovka: Zašto je važno da novinarke i novinari ne otkriju identitet žrtava i da zaštite svoj izvor, naročito kada je izvor ujedno i žrtva?

Velika je verovatnoća da one nikada neće dobiti sudsko zadovoljenje pravde. Pravdu nisu dobile ni od institucije koja je morala da bude najbezbednije mesto za decu i mlade. Zato se i obraćaju medijima

Jovana Gligorijević: Neke od njih su želele da budu anonimne, neke ne. Znam na kakve banalne načine cure informacije i da bi ih možda povezali jedne sa drugima. To je jedan od razloga zašto sam ih zamolila da sve budu anonimne.

Dalje, zaista ne znam kako je objavljivanje identiteta žrtve i počinioca (osim kad je počinilac javna ličnost) u interesu javnosti. Ne treba nam ni Kodeks ni zakon da bismo to znali. Dosta je da pogledamo medije i šta sve rade. Da sutra tabloidi njih jure i propituju, da ih dodatno maltretiraju i retraumatizuju, da se javljaju neki branitelji njihovog nasilnika… Ne dolazi u obzir. Te žene su mi ukazale poverenje i poverile mi svoja traumatična iskustva. Duboko verujem da je zadatak novinara da nikad i nipošto ne izneveri to poverenje.

Da, tu su Kodeks novinara Srbije i Smernice za izveštavanje o nasilju prema ženama koji ne preporučuju objavljivanje identiteta. I jesam htela da se po svaku cenu držim ta dva dokumenta. Ali je iznad tih dokumenata sve vreme bio odnos poverenja i moje ubeđenje da ove devojke niko do sada nije zaštitio, iako su godinama to tražile, i da je vreme da konačno dobiju tu zaštitu.

Vodila su me i iskustva hrabrih žena koje su istupale od početka godine – svakoj je zamerano kako samo privlači pažnju. E pa, izvolite, anonimne žene, izvolite neanonimne muškarce koji potvrđuju svoje nečinjenje kad su im tražile pomoć, pa da vidimo da li taj kvaziargument o privlačenju pažnje i dalje stoji. A ne stoji nikad, samo se zloupotrebljava protiv žene koja progovori pod imenom.

Zamereno mi je što sam sakrila i identitet nasilnika. Kad su tabloidi otkrili njegovo ime i pretresli mu život i porodicu, otkrili gde mu žive žena i dete, bila sam sasvim sigurna da sam dobro postupila. Ne radi se o zaštiti njega, već o zaštiti njegove (sasvim nedužne) porodice.

Imam 38 godina, 19 godina radim u medijima i do danas nisam imala pojma koliko pojedini mediji nisu normalni i šta su u stanju da urade. Htela sam da prećutim koji su, ali ne znam što bih, tako da evo liste, dopunjavaću:

— Jovana Gligorijević (@Jovanana) June 24, 2021

Neki žive za to da javno dovode u pitanje svaki ovakav slučaj

Cenzolovka: Zašto, uprkos tome, imamo pojedine medije, kao što su K1 i B92, koji su pokušali da saznaju identitet žrtava?

Gligorijević: Mala ispravka: B92 to nije pokušao, nego su zvali sagovornicu, porodičnu terapeutkinju, koja je izjavila da je možda sve izmišljeno. Ne sporim ničije pravo na sumnju, ali mislim da je i sa njene strane i sa strane B92 neprofesionalno što joj nisu dali vremena da pročita tekst, nego dozvoljavaju sebi da pričaju napamet i nanose dodatni bol ženama koje su preživele seksualno nasilje.

Uvek se kao o deci govori o krivima za smrt Brisa Tatona, o huliganima, o napadačima na LGBT osobe, o predsednikovom sinu… Samo devojčice za deo javnosti nisu deca, naročito ako imaju više od 13–14 godina. One su „opasne klinke“, „vrte repom“…

Nažalost, nisam zapamtila ime osobe sa K1 koja me je zvala. Iznenađena sam, jer je ta kuća vrlo podržavajuća kad je tema seksualnog nasilja u pitanju, ali to i dalje ne znači da su dovoljno osetljivi. Reagovala sam burno i u razgovoru i na Tviteru. Možda je trebalo da budem asertivna i objasnim joj zašto je to što radi pogrešno. Ali njen odgovor: „Moje je da probam“ toliko liči na odgovor muškarca koji vas spopada iako mu jasno stavljate do znanja da ne želite ništa s njim, da tog dana zaista nisam osećala nikakvu obavezu da nekog prosvećujem.

Zapravo, preispitivala sam sve ono kako su obrađivali ranije ovu temu i posumnjala da ono što vidimo u programu i ono što se događa u pozadini nije jednako čestito i zapitala se zašto bih sad krila o kom mediju se radi.

Cenzolovka: Kako komentarišete to što pojedini dovode u pitanje da se seksualno nasilje uopšte dogodilo kada i u samom tekstu imamo izjave bivšeg i sadašnjeg direktora IS Petnica?

Gligorijević: Neki nisu pročitali tekst, neki žive za to da javno dovode u pitanje svaki ovakav slučaj. Duboko sam uverena da ima i onih koji su na zadatku ili misle da tako pomažu svojim prijateljima iz uprave Petnice.

Različit odnos prema dečacima i devojčicama

Cenzolovka: Biljana Srbljanović u tekstu „Devojčice i dečaci“ piše da postoji presudna razlika kada je žrtva napada dečak, a kada devojčica. Imate li utisak da je različit tretman muškaraca od žena – kako od institucija, tako i od medija?

Gligorijević: Biljana Srbljanović je potpuno u pravu. I sama sam nekoliko puta pisala o toj razlici u odnosu prema dečacima i devojčicama. Kad dečak nestane, javnost je bez izuzetka zabrinuta. Kad devojčica nestane, uvek čujemo ono „možda je pobegla s momkom“.

Ništa nismo naučili ni iz otmice M. K. (13) u decembru 2019, ni iz medijski obrađenih slučajeva žena koje su nestajale, pa su ispirana usta kako su kod ljubavnika, a kasnije se ispostavljalo da su stradale od suicida.

Moramo da promenimo način na koji gledamo devojčice. Jedan od mojih glavnih utisaka tokom rada na priči o Petnici jeste to da je moje sagovornice retko ko video kao decu. Doživljavali su ih kao odrasle žene, njihovo iskustvo nazivali „neprijatnošću“, što je uvredljivo umanjivanje onoga što su preživele

Moramo da promenimo način na koji gledamo devojčice. Jedan od mojih glavnih utisaka tokom rada na priči o Petnici jeste to da je moje sagovornice retko ko video kao decu. Doživljavali su ih kao odrasle žene, njihovo iskustvo nazivali „neprijatnošću“, što je uvredljivo umanjivanje onoga što su preživele.

A hajde da pogledamo o kome se uvek govori kao o deci: o krivima za smrt Brisa Tatona, o huliganima, o napadačima na LGBT osobe, o predsednikovom sinu, o nestalim pripadnicima kriminalnih klanova… To sve jesu mladi ljudi, ali u godinama kada ih i zakoni prepoznaju kao odrasle, koji nose punu odgovornost za svoje odluke i postupke. Samo devojke i devojčice za jedan deo javnosti nikad nisu deca, naročito ako imaju više od 13–14 godina. One su „opasne klinke“, „vrte repom“, „izgledaju kao da im je 30“…

Cenzolovka: Javilo vam se još nekoliko devojaka da podele svoja iskustva. Prvi slučaj seksualnog nasilja je još iz 1993. godine. Kako institucionalno i medijski zaštititi te devojke?

Gligorijević: Prvog dana po izlasku teksta saznala sam za slučaj iz 1993. Sada znam i za jedan iz 1991. Nijedna od tih devojaka ne želi u javnost, javile su mi se da potvrde iskustva mojih sagovornica ili da sa nekim prvi put podele svoje iskustvo, da neko čuje da i one postoje.

Uzgred, iz same uprave Petnice izašlo je, još tokom rada na tekstu, da je reč o Vremenu i iscurilo je moje ime. To je izazvalo još neke žene da mi se jave. Opet bez želje da idu u javnost, ali iz potrebe da potvrde iskustvo mojih sagovornica – kako sa nasilnikom, tako i sa pojedinim odraslim osobama u ISP koje su ih izneverile.

Bilo je i onih koje su se uplašile da će neko od mojih sagovornika otkriti da su i one zlostavljane, a žele da to ostave daleko iza sebe, pa sam imala pozive prestrašenih žena koje je trebalo uveriti da mi nismo takav medij, da niko osim njih lično nema pravo da govori o njihovom iskustvu.

Zamereno mi je što sam sakrila i identitet nasilnika. Kad su tabloidi otkrili njegovo ime i pretresli mu život i porodicu, otkrili gde mu žive žena i dete, bila sam sasvim sigurna da sam dobro postupila

Dakle, nije to počelo nakon izlaska teksta, nego pre, i za to zaista smatram odgovornima ljude iz uprave koji su pristali da sa mnom razgovaraju, a onda, pre nego što je tekst izašao, raširili informaciju da se on sprema i tako izazvali paniku kod mnogih žena.

Samo ja znam ko su one i to je već dovoljna medijska zaštita. Institucionalno i zakonski, problem je što ovakva dela sve do 2017. nisu ni postojala u Krivičnom zakonu, koji ne može da se primeni retroaktivno. Za sve žene sa kojima sam pričala neupotrebljiv je i „Marijin zakon“ (Zakon o posebnim merama za sprečavanje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima) iz 2013.

Dakle, velika je verovatnoća da one nikada neće dobiti sudsko zadovoljenje pravde. Pravdu nisu dobile ni od institucije koja je morala da bude najbezbednije mesto za decu i mlade. Zato se i obraćaju medijima, jer su mediji i javnost poslednja adresa kad iscrpe sve druge mogućnosti.

Na kraju, kakva uloga medija treba da bude pokazuje i samo pisanje teksta Jovane Gligorijević o slučajevima seksualnog nasilja u IS Petnica, kada kaže: „Komentarisao je njen izgled i vređao njeno telo na načine kojima nije mesto u medijima.“