Govnofonija

Bacimo li pogled na udarne belosvetske vesti – mučko ubistvo ruskog ambasadora na otvaranju izložbe u Ankari i berlinsku reprizu kamionskog masakra u Nici – možda bismo mogli doći u napast da Srbiju doživimo kao oazu rada reda i mira na brdovitom Balkanu.

Samo da nije kletih uspomena koje nas iz off-a podsećaju da su masovno ubistvo kamionom patentirale upravo srpske tajne službe, što je u izvesnom smislu svedočanstvo naše državotvornosti jer – to smo bar utuvili – politička filozofija naučava da samo država ima pravo na upotrebu ubilačke kamionske sile.

Šta, inače, drugo ima novo u „oazi mira“? Eh, šta! Izazovu periodične društvenopolitičke manifestacije – nazovimo je provizorno Dani ubistva Zorana Đinđića – (predvidivo) nije odoleo ni vazda agilni Milomir Marić, koji je u cilju „rasvetljavanja“ političkog dupeta atentata u svoju TV ogovaračnicu i lupetaonicu doveo Nebojšu Čovića, njegovog (polu)zvaničnog javnog tužioca, glodura Kurira, takozvanog Femića, Luku Mičetu i Voju Tufegžića… Ako sam nekoga propustio pomenuti, neka mi prosti, jer sam se pred televizor namestio tek negde na polovini emisije, tako da sam video samo navedene personae dramatis, to jest – video sam ih u trenucima kada bi im to Marić dozvolio.

I – šta kažem? Kakvi su mi utisci? Eh, kakvi! Što reko „naš narod“ (dobro de, nije još reko, ali će jednog dana bezbeli reći) „onaj kome ubistvo rasvetli Marić, imao je rašta poginuti“. Ovim nipošto ne insinuiram da Marić nešto laže, masti, mulja, prikriva ili – daleko bilo – navodi na pogrešne tragove, ma jok, on samo radi svoj posao, što će reći – vešto navodi goste (ili je možda bolje reći – žrtve) da pred cenjenim publikumom otvore dušu i da se maksimalno nalupetaju.

Oni koji znaju da slušaju između redova iz tih lupetanja mogu ponekad ponešto i da dokonaju, ali se u većini slučajeva Marićeva ogovaračnica svede na besomučno gostinsko prepičkavanje i neopisivu kakofoniju, ali kakofoniju u srpskom, ne u grčkom značenju reči „kaka“, a to je i preksinoć bio slučaj.

Kao što, pretpostavljam, znate, Kurir je onomad Čovića optužio za umešanost u ubistvo Zorana Đinđića, a Čović je u emisiji Kurira optužio da je to učinio po „nečijem“ nalogu i da je za to dobio pare, što je pravo govoreći – kad je rečena odštampotina u pitanju – vrlo verovatno. Femić je onda ustvrdio da su Kurirove optužbe utemeljene na časnoj redakcijskoj nameri da pravovremeno i objektivno informiše javnost, a Čović je uzvratio da ga Kurir napada zato što on, Čović, zna ko je ubio Đinđića i ko je famozna frizerka sa Novog Beograda, samo, je li, neće da kaže. Da sam emisiju odgledao do kraja, verovatno bih čuo štošta interesantno i o kljukanoj dinastiji i svastikinom butu, ali nisam. Ugasio sam televizor i u sve mrklijoj noći povikao: kondukter, kesu.