Hijene i lešinari: Gledajte TV Pink svakog dana

Gotovo tri nedelje na televiziji Pink traje vanredno stanje: specijalne emisije, specijalni gosti, prekovremeni, udarnički rad D. J. Vučićevića Informera, Nebojše Krstića Krleta, Dejana Vuka Stankovića i Saše Milovanovića Telegrafa na zadatku hijenizacije i lešinarizacije protesta „Srbija protiv nasilja“. Predrag Sarapa jedva je držao tempo u maratonskom nadmetanju u zgražavanju nad „nasilničkim“ protestima koji za cilj imaju „urušavanje Srbije“, koje su „organizovale neke strane službe“, a u delo ih sprovode „opozicioni lešinari“ koji su „zaveli nekoliko hiljada zabludelih“ građana.

Nakon stravičnih događaja 3. i 4. maja u Beogradu i okolini Mladenovca televizija Pink je reagovala, kako već deceniju i kusur reaguje na svaku po vlast potencijalno kriznu situaciju: stvarnost je prilagođavala naprednjačkim interesima, javni prostor ispunjavala glorifikacijom sveprisutnog Alekandra Vučića, rafalima pogrdnih prideva zasula svakoga, ko bi primetio da nešto nije u redu.

Kako ustaljena programska propagandna matrica nije davala željene rezultate, emitovani vokabular je postajao sve pogrdniji, nacionalni dnevncici i specijalne krizne emisije sve duži, jutarnji programi sve večernjiji. I što je dreka emitovana sa televizije Pink postajala glasnija, umesto da, kao toliko puta do sada, zgađeni i obeshrabreni počnu polako da se povlače u sebe, građani su u sve većem broju izlazili na ulice Beograda. Do sada u toliko slučajeva oprobani sistem naprednjačke odbrane od opasnosti je zakazao.

Medijski stratezi Srpske napredne stranke i njenog predsednika su prevideli jednu ključnu stvar: igra je ovog puta sa terena beskrupuloznog političkog udaranja ispod pojasa, na koju su državljani ove zemlje oguglali, nakon nasilne smrti tolike dece bila prebačena na teren ljudskosti na kome se Aleksandar Vučić, Ana Brnabić i ostali naprednjački eksponenti nisu snašli. Počeli su da se klizaju, sapliću, cere i klibere, srljaju iz greške u grešku. Televizija Pink ih je po zadatku pratila u tome, širila i glorifikovala demonstraciju odsustva elementarnog saosećanja. Kada su posle gotovo tri nedelje uvideli gde su pogrešeli, već je bilo kasno: veliko finale je bilo zakazano i više ne može da se odloži.

Ostalo je još dva dana do „najvećeg mitinga ikada u Srbiji“, onog „veličanstvenog“ „Mitinga nade“ na koji je u petak 26. maja pozvao lično Aleksandar Vučić da pokaže čiji je veći. Kada su televizije sa nacionalnom frekvencijom zakazale, predsednik Republike Srbije je odlučio da i on nadmetanje sa televizija premesti na ulicu. To bi u nizu grešaka počinjenih od 3. maja moglo da se ispostavi kao najveća: taj skup je najapsurdnije masovno okupljanje u istoriji Srbije.

Čovek čija partija čiji je neprikosnoveni vođa kontroliše ne samo sve ključne državne institucije i sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, već je na vlasti i u gotovo svakoj opštini i mesnoj zajednici, zakazuje protest protiv stanja u društvu na koje ima presudan uticaj. I na taj protest ne dovozi samo organizovano, milom ili pod prisilom, u hiljadama zakupljenih autobusa ljude iz cele Srbije, već i iz Severne Makedonije i Republike Srpske.

Opozicija je svoj četvrti protest u nizu zakazala za dan kasnije, subotu 27. maja. Beogradski rekord po broju ljudi koji su učestvovali u jednom protestu već je bio oboren 19. maja. Svako predstavljanje ljudi izašlih na ulice na telvizijama sa nacionalnom frekvencijom kao „pijane rulje“, „provokatora“, „stranih izaslanika“, „nasilnika“, u najboljem slučaju „zabludelih ovaca“, na ulice je izvodilo sve više i više građana. Unutrašnja dinamika ovog sudara „dve Srbije“, u kome svaka strana za sebe tvrdi da je ona „pristojna“, dovedena je do opasnog ubrzanja.

Da bi motivisali građane da ponovo u ogromnom broju izađu na ulice organizatorima protesta „Srbija protv nasilja“ dovoljno je da kažu: gledajte TV Pink svakog dana, pogotovu 26. maja. Posle njega dolazi „dan posle“. I šta onda?