I u pandemiji je lagodnije raditi za vlast

U podelama duboko ušančenom i do preteće zakrvljenosti dovedenom našem društvu obično se već iz naslova ili iz slučajno odabranog pasusa uočava da li iza teksta stoji režimsko ili nezavisno novinarsko pero. Slično, naravno, važi i za usmene medijske iskaze. Pojava kovida-19 kao da je bar u izvesnoj meri i površno gledano zgusnula novinarske redove.

Epidemija je, sama po sebi, dovoljno atraktivan izazov da često ni mediji najzadrtiji u svojoj sklonosti senzacionalizmu nemaju potrebu da ubacuju eksplozivno punjenje u već dovoljno zapaljivu faktografsku smešu. Razlika se obično svodila na grafičko oblikovanje osnovne informacije.

To ne znači, međutim, da se optika izmenila. Dovoljno je baciti pogled na tekuće vesti, pa se uveriti u dubinu jaza. Tako je, u želji da brani nepogrešivost zdravstvenih vlasti, jedan član Kriznog štaba (KŠ) lakomisleno izjavio da lekari često umiru od kovida-19 jer se zaraze tokom zajedničkog pijenja kafe. Suočen sa gnevnim reakcijama svojih kolega, optužio je novinare za pogrešnu interpretaciju, ali je portal Nova.rs, sasvim profesionalno, preneo integralni tekst razgovora i ponudio audio snimak. Reagovalo je jedno od mračnjačkih glasila: „Bestidnici! Šolakovi mediji linčuju Kona.“

Dakle, razlike u interpretaciji činjenica postoje, ali su u relativnom smislu manje česte nego kada je reč o, recimo, moralnosti i umnosti mlade poslaničke garde ili istinoljubivosti predsednika SNS. Umesto novinara, poslovično krivih za sve tuđe trapave i pogrešne formulacije, proteklu godinu obeležilo je brukanje lekara.

Nekolicina njih sa najvišim akademskim zvanjima neslavno se istakla bizarnim viđenjem porekla bolesti, njenog uzroka, lečenja i sprečavanja. Bilo da su istupali radi nametanja svojih ideoloških predubeđenja, samopromocije ili vere u sopstvenu prosvetiteljsku misiju, ranija prepoznatljivost činila je javno mnjenje dodatno prijemčivom za njihove poruke. Na grupnom planu, osim ćutljive većine, izdvojile su se tri grupe lekara: članovi medicinskog dela KŠ, sindikalci i pripadnici udruženja Ujedinjeni protiv kovida.

Novinarima je ostalo da prate njihove aktivnosti, doživljavajući prvu grupu kao režimsku, a druge dve kao opozicione. Takva percepcija odražava realnost, bez obzira na verbalni otklon polemičara od politike. Hronološki, u prvom periodu nije bilo većih razmimoilaženja ni među lekarima, ni u javnosti, pa, sledstveno, ni među novinarima.

Pred kraj vanrednog stanja čulo se gunđanje zbog krutosti pojedinih mera, ali priliku za oslikavanje razlika u uređivačkim politikama medija predstavljala su dva događaja – svesno žrtvovanje narodnog zdravlja radi nesmetanog odvijanja predizbornih aktivnosti i potvrđivanje ranijih slutnji o krivotvorenju podataka.

Pandemija je pomogla da još više zablistaju neki odavno afirmisani medijski poslenici – kolumnisti (Sto jadinović, Jakšić), karikaturisti (Petričić, Koraksić, Somborac), TV voditelji (Obućina), humoristi (Kesić, Ljubičić, Petrović, ekipa Njuz net) i drugi posvećeni novinari (Petrušić).

Ako se traga za Bobom Vudvordom našeg epidemigejta, šnjur nosi ranije malo poznata Nataša Jovanović iz BIRN-a za raskrinkavanje višestrukog smanjivanja brojeva obolelih i umrlih osoba mahinacijama u elektronskoj bazi podataka. To otkriće imaće dalekosežan socijalni i psihološki efekat na građane čak i kada se naviknemo na novi virus korona kao na stalni, mada mnogo manje napadan deo našeg ekosistema.

Nasuprot veteranima, pokazale su sve slabosti medijskih regruta, kao novinarske pešadije od koje zavisi budućnost profesije. Nije reč o vladanju složenom medicinskom terminologijom, već o slabom poznavanju osnovne pismenosti i vrlo skromnom nivou opšte kulture. Sigurno je da redakcije pri izboru kandidata zavise od ponude, a da je ona uslovljena materijalnim mogućnostima medija. Bilo kako bilo, belodano je da su mnoga radna mesta popunili loši srednjoškolci. Epidemija je pojačala davno uspostavljene liste podobnih medija i sagovornika.

S jedne strane, recimo, Olja Bećković ne može da dovede u svoju emisiju predstavnike vlasti, a s druge strane, na primer, ovaj autor od marta nije dobio poziv iz RTS ili TV Pink, gde je ranije bio čest gost (supruga mu je još ranije zabranila da ide na TV Hepi). Šta se može očekivati od medija u postojećoj atmosferi?

Za početak, naravno, poštovanje činjenica. Zvuči jednostavno, ali svaka strana ih vidi, pa sledstveno i interpretira, na svoj način. Bez bojazni da će se ogrešiti o svoju savest, čovek može mirne duše da zaključi kako opozicioni mediji mnogo više od suparničke strane zadovoljavaju profesionalne standarde. Doduše, na to ih teraju i okolnosti, jer kada su nedavno „Šolakovi mediji“ pustili jednu nepotpunu vest, na njih se, uz ostale, obrušilo naše najstarije novinarsko udruženje. Dobijao se utisak da svesno ili nesvesno plasirana poluinformacija ima istu težinu kao sve mnoštvo nepodopština, neistina i dezinformacija na suprotnom tasu pristrasno baždarene vage. Priroda ovog članka ne dozvoljava da se detaljno razmatra pitanje zdravlja novinara.

Na mentalno i opšte zdravstveno stanje medijskih poslenika trag ostavljaju temperament koji čoveka tera da postane novinar, stresnost samog posla, način života uslovljen prirodom rada, materijalna obezbeđenost i, u našim uslovima, politička orijentacija medijske kuće. Mnogo je, naime, lagodnije raditi za vlast. U tom kontekstu, rizik od zaražavanja novim virusom korona samo je jedna od lebdećih pretnji nad novinarskom glavom.

Opasnost se može ublažiti striktnim pridržavanjem mera individualne zaštite, ali priroda posla zahteva susrete i međuljudske kontakte koji i opreznog novinara čine glinenim golubom. Mada bi vakcinacija bila rešenje, čekanje na nju će se još dugo otezati. Bilo bi pravde da se novinari, zbog neizbežnih rizika, ubroje u prioritetne grupe za vakcinaciju, a izglednost ostvarenja tog cilja zavisi od organizovanosti i sinhronosti nastupa staleških udruženja.

(Autor je utemeljitelj moderne epidemiologije u našoj zemlji, profesor Medicinskog fakulteta u penziji i publicista)