Intervju sa novinarkom koja stoji iza priča Marije Lukić i Milene Radulović: Posle svega osećam ponos

Veoma dobro poznat put mnogih novinara u Srbiji ide otprilike ovako: slušanje motorole, pa na teren, hronika ili Beograd i potom izaberete polje koje vas najviše zanima i „koje vam ide“. Ivana je tim istim putem došla do visoke politike, važnih intervjua i konačno do afera o nasilnicima u Srbiji.

Ivana stoji iza priče i slučaja seksualnog zlostavljanja Marije Lukić. Priča je konačno uspela da prodrma sistem, Marija Lukić je dobila podršku mnogobrojnih žena, ali i organizacija koje se bave ljudskim pravima. Naposletku, slučaj je dospeo na sud i Milutin Jeličić Jutka je osuđen na tri meseca zatvora.

Pre samo nešto više od nedelju dana, u Blicu je objavljena ispovest glumice Milene Radulović o silovanju koje je doživela od tadašnjeg nastavnika glume Miroslava Mike Aleksića. Nakon toga, više ništa nije bilo isto. Prijavilo ga je više od 20 žena za silovanje i seksualno zlostavljanje, među njima još jedna glumica Iva Ilinčić. Ivana je bila novinarka kojoj su glumice, koje su preživele nasilje, ispričale njihove teške i mučne priče.

VICE: Kako si praktično “izašla” iz političkog novinarstva i počela da se baviš temama kojima se danas baviš?

Ivana: Jedan mejl, anonimni, promenio je sve. Pre dve i po godine dobila sam na mejl priču o predsedniku opštine Brus koji je seksualno uznemiravao svoju sekretaricu. Sa istog mejla sam i ranije dobijala informacije koje su, ispostavilo se, bile tačne. Počela sam da istražujem, došla do Marije Lukić, najpre je odbila da priča, ali mi se ubrzo javila i rekla, da ipak mora.

Prvobitna ideja je bila da napišem nekoliko nastavaka, pa da tek tada objavljujemo priču više dana zaredom, ali me je uplašena Marija pozvala, rekla da više ne sme da izlazi iz kuće, da čak ne vodi decu u vrtić i školu i zamolila me da objava ide što pre. Već sledećeg dana pustili smo prvi tekst. Tako je sve počelo. Tako se saznalo i za mene kao nekog ko ne prati isključivo političke teme. Onda se pojavila još veća priča o Miroslavu Miki Aleksiću što je bilo dovoljno da me i čitaoci identifikuju kao nekog specijalizovanog za teme seksualnog i zlostavljanja uopšte. Važno mi je da kažem da političko novinarstvo nisam napustila, to je moj primarni izbor.

Ispovest glumice Milene Radulović o silovanju i seksualnom zlostavljanju otvorila je, u još jednom društvenom polju, mračnu istinu o nasilju nad ženama. Za neke devojke i žene ovo će možda biti podsticaj da i same kažu istinu o tome šta su doživljavale, ali i trenutak kada će mnoge žene osetiti olakšanje jer će se nasilnik nači pred licem pravde.  Kada si počela da radiš na ovoj priči i sa kojim problemima si se suočila dok si je radila?

Za priču sam saznala nedelju dana pre njenog objavljivanja, ali se iz razumljivih razloga sve čuvalo u tajnosti. Tri dana pre objavljivanja razgovarala sam s Milenom Radulović. Dirljiva je i čak potresna njena potreba i rešenost da pomogne drugim devojkama, mlađim. Ona je mogla da ćuti, prevazišla je traumu koju je doživela, ima ozbiljnu karijeru i u Srbiji i u Rusiji, ali je nesebično pružila ruku devojčici koja je trenutno ugrožena. Zamislite da je ona takvu podršku starijih koleginica imala?
Iva Ilinčić je jedna divna duša, srdačna, topla… Prvobitna ideja je bila da ona govori pod inicijalima, da joj zaštitimo identitet, ali je osokoljena Mileninim istupom u Blicu, rekla “meni pripada da ispričam svoju priču pod imenom i prezimenom”. Odluku da više ne ćuti, donela je kao i Milena, zbog devojčice koja je vapila za pomoć, jer je u tom trenutku trpela uznemiravanje.

Počastvovana sam što su devojke izabrale mene da ispričaju svoje priče. Danima tražim neku dovoljno veliku reč za njih i ne uspeva mi.
Zasad nije bilo pritisaka sa strane, a imala sam potpunu podršku svoje redakcije, glavnih urednika. Imala sam lični problem da razgovore s devojkama uradim profesionalno, da ih ne viktimizujem svojim pitanjima. Poslednje što im treba je da ih i ja povredim.

Kao novinarka koja je pokrenula veoma važne priče o seksualnom nasilju nad ženama, koliko si i sama izložena raznim vrstama pretnji, porukama i napadima i kako se nosiš sa tim?

Bilo bi mi nelagodno da kažem da sam bilo čija žrtva nakon ispovesti ovih hrabrih devojaka. Radim svoj posao, nekad je lakše, nekad teže, ali je lepo kad pomerimo zajedničkim snagama neke stvari nabolje. Pretila mi je Jutkina ćerka na Tviteru nakon što je osuđen na zatvor, meni i mojoj ćerki. Pošto se sakrila iza lažnog naloga, nisam znala da je ona, pa sam prijavila. Kada su me nadležni obavestili da iza gadosti stoji Milica Jeličić, bilo mi je žao. Iskreno. Odlučila sam da je ne gonim krivično, a ona je policiji obećala da neće ponoviti pretnje. Osim toga, Jutka me je tužio 20 puta za najbesmislenije stvari. Evo, poslednji put me je tužio za tekst da je pukao na lokalnim izborima u Brusu. A pukao je! Izgubio vlast posle 20 godina. Dogodi se, tu i tamo, poneka uvreda na društvenim mrežama, ali ništa zabrinjavajuće. Drugih pritisaka zaista nije bilo.

Znamo da je jedna od ključnih stvari u novinarskom poslu podrška urednika i same redakcije u kojoj radiš. Pritisci ponekad dolaze “iznutra” i mogu da zaustave ili demorališu. U kom trenutku si dobila podršku koja ti je bila potrebna da pokreneš prvu priču o nasilju nad ženama i kako je ona izgledala?

Podrška se u Blicu podrazumeva. Razgovaramo samo o pouzdanosti izvora i informacija. Nisam imala nikakav otpor “iznutra”, ali jesam podršku. I za priču o Jutki koja je trajala dve godine i traje i danas, i sada za priču oko Mike Aleksića.

Tebe i redakciju Blica tužio je osuđeni za seksualno nasilje Marije Lukić i drugih žena, Milutin Jeličić Jutka. Da li očekuješ iznova takvu vrstu pritiska, političkog, sudskog, društvenog? Da li je to neminovno kada je reč o temi od koje mnogi okreću glavu?

Do tih tužbi nisam osećala pritisak. Na trenutke je delovalo da tužilaštvo i sud odugovlače s procesom u tom postupku, ali postupak je skoro završen. Čekamo samo još da Jutka ode u zatvor. Jutka nas je tužio za bukvalno svaki tekst, za svaku ispovest, za zvanične informacije koje smo dobijali iz suda ili tužilaštva, za sve. Ne mogu da kažem da me to brine, naprotiv, moja redakcija stoji uz mene, ali tačno je da mi odlasci na sud oduzimaju mnogo vremena i remete rad.

Da li kao novinarka imaš poverenja u institucije ili pojedince u njima u Srbiji koje su odgovorne za rešavanje slučajeva nasilja nad ženama?

Milena Radulović je pomenula da su ona i devojke imale podršku inspektorke Vesne Gašić. Rekla je da njoj sve devojke i žene koje imaju problem sa seksualnim nasiljem mogu da se jave, jer je jako posvećena i odlučna da se nasilnici kazne. Sigurna sam ima još mnogo svetlih primera. Ima i onih drugih. Verujem da će tužilaštvo i sud postupiti ispravno i po zakonu, a Blic i ja ćemo biti tu da ukažemo na eventualne nepravilnosti, opstrukcije, odugovlačenja.

Jedna sam od mnogih koja misli da si otkrila više nego značajne teme i slučajeve nasilja nad ženama, i verujem da od njih dobijaš zahvalnost i poverenje. Kako se ti intimno i lično osećaš posle svega?

Posle ovakvih priča gledate u svoje sagovornice i zadovoljni ste ako su one zadovoljne. A mislim da jesu. Meni je stiglo na hiljade poruka podrške, odavde, iz Srbije, ali i iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore. Ove devojke postale su deo mog života i na tome sam zahvalna. Naučila sam svašta od njih. U jednoj intimnoj poruci napisala sam im da bih volela da moja ćerka kada poraste bude poput njih – hrabra, odlučna, samosvesna. Ako bih jednom rečju trebalo da opišem kako se zbog svega osećam, rekla bih  – ponos.

Kako danas posle iskustva koje imaš vidiš dalje borbu protiv nasilja nad ženama? Na koji način pojedinci, ali i društvo mogu da pomognu, da veruju i dalje se bore za istinu i pomoć svima onima koji su pretrpeli seksualno nasilje?

Rešenost Milene, Ive i ostalih devojaka da izađu i javno govore o užasu kroz koji su prošle velika je stvar jer će možda ohrabriti i neke druge devojčice, devojke i žene, ali i dečake i mladiće da se ne stide ukoliko imaju slično iskustvo i da shvate da nisu krivi, da su žrtve. Mi možemo da pomognemo žrtvama tako što im nećemo sipati so na ranu, postavljati neprimerena pitanja poput “zašto je do sada ćutala” ili “zašto je pristajala”? Najmanje što možemo jeste da ih saslušamo, posavetujemo, bodrimo da prijave nasilnika i da im pružimo osećaj da nisu sami.