Iste fraze, isti brutalni rečnik: Političari i tabloidi na zadatku širenja straha i podrivanja poverenja

Političari i tabloidi koriste isti rečnik i isti narativ kada se obračunavaju s medijima, pokazala je analiza Slavko Ćuruvija fondacije (SĆF).

Iste fraze, isti argumenti, iste zamene teza, isti vulgarni, brutalni rečnik. Političari i tabloidi, utisak je, kao da prepisuju jedni od drugih. Uče i napreduju zajedno.

Zaključak SĆF je da su „jednaki učesnici u očiglednim kampanjama koje se vode protiv kritičkih novinara, odnosno da rade u saglasju“.

Ali – ko je prvi počeo?

„Nema sumnje ko je prvi počeo i ko to može da zaustavi“, kaže za Cenzolovku Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka koja se bavi kritičkim studijama medija.

„Režimski mediji nisu nezavisni, pa ni u izboru neprijatelja, ali u tome imaju važnu ulogu. U klijentelističkom odnosu sa režimom oni dobijaju finansijsku i političku podršku, režimu obezbeđuju popularnost i vode hajke protiv njegovih ‘neprijatelja’.“

Zone informacionog siromaštva

Agendu, kako kaže Milivojević, definiše politika, a ne mediji. Režimski tabloidi učestvuju i po zadatku i po izboru, kao deo umrežene propagande.

„Napadi na nezavisne medije su savremena, amplifikovana, bezbroj puta i na mnogo mesta ponovljena stara ‘ubiti glasnika’ poruka. Usred medijske galame, u stvari, nastaju zone informacionog siromaštva jer su napadi na slobodu medija napadi na slobodu svih.“

Uloge su dobro podeljene. Političari definišu teme i diktiraju ton, tabloidi radikalizuju, komercijalne televizije popularizuju, ozbiljniji mediji bliski vlasti navodno „analiziraju“, objašnjava profesorka Milivojević.

„Taj tip ‘sofa-laptop-TV’ mreže kroz koju kolaju iste poruke kombinuje stari propagandni sadržaj i nove načine distribucije. Iste poruke iz političkog centra, uz algoritamsku pristrasnost ili međuplatformsku koordinaciju iz digitalnog sveta, umrežavaju se sa sadržajima tradicionalnih medija.“

Pet prorežimskih tabloida – Informer, Alo, Srpski telegraf, Novosti i Kurir – objavilo je na svojim portalima tokom 2023. najmanje 628 tekstova u kojima su 884 puta na meti bili novinari ili mediji koji izveštavaju kritički o režimu.

Jasnu ideju koja se krije iza napada ove frekvencije i intenziteta nije lako nazreti. Da li su moguće posledice izazivanje nasilja, legitimizacija svakog potencijalnog nasilja ili možda da jednostavno svi zajedno prestanemo da marimo za jezičko nasilje?

Iste poruke iz političkog centra umrežavaju režimski mediji, preuzimaju ih armije botova. Kao jedan brutalizuju javni govor, raspaljuju emocije, šire dezinformacije, kao da prepisuju jedni od drugih dok se obračunavaju sa novinarima

„Prvi cilj napada na nezavisne medije uvek je da se oni ućutkaju, da se ni ti manjinski glasovi kritike više ne čuju. To je naravno cilj režima, ali u režimu koji počiva na konfliktnoj politici, taj posao ne rade samo njegovi zvaničnici nego i režimski mediji“, ističe profesorka FPN.

Tabloidi se tako pretvaraju u, kako ih ona naziva, „režimsku batinu“, a cela strategija „mediji protiv medija“ ima više posledica.

„Društvu se uskraćuju važne informacija, sužava se prostor za kritiku i podriva se poverenje u medije. Pa kad nezavisni mediji i dokumentuju neuspehe i skandale vlasti, lako se diskredituju zato što se poverenje u njih urušava tim stalnim napadima.“

Nezavisni mediji i novinari na ovaj način postaju neprijatelji. Izolovani su i označeni kao mete protiv kojih je sve dozvoljeno.

„Uz to širi se atmosfera straha u društvu, opšti osećaj kod građana da su nemoćni čak i protiv dokumentovane sile i nepravde. Taj posao najbolje rade tabloidi, koji i inače brutalizuju javni govor, raspaljuju emocije, šire dezinformacije, sve u svemu bave se ‘mrziteljskim novinarstvom’“, ukazuje Milivojević.

Doziranje medijskog otrova

Ili rečima novinarke Vremena Jovane Gligorijević: građanima Srbije se mikrodozira otrov iz medijskih sadržaja. Prema njenoj oceni, kada se „zamka Vatikana“ pojavi na nekoj naslovnoj strani, to nije zbog „zlog urednika“ tabloida, već iza toga stoji „dobro razvijena tehnologija manipulacije“.

Funkcioneri Srpske napredne stranke (SNS) i režimski mediji (koji se dobrim delom finansiraju novcem građana), u međuvremenu nastavljaju da govore istim jezikom.

Premijerka Ana Brnabić saziva konferenciju za štampu na kojoj čita „tajkunski dnevni list Danas“.

Predsednik Privremenog organa Beograda Aleksandar Šapić govori o „lažovima“, „falsifikatorima“, te naravno „antisrbima“.

Od 2016. u domaćim medijima počinje pooštravanje rasprava i sve zapaljivija populistička retorika koja ide paralelno sa bujanjem senzacionalizma u medijima, zapazila je lingvistkinja Marjana Stevanović

Istorija ovakvog diskursa je duga. Pitanje je da li je uopšte moguće pronaći prvi izvor? Ima li smisla vraćati se tom regresijom, strahujući da će put najverovatnije voditi do Vojislava Šešelja, dakako pravosnažno osuđenog za zločin protiv čovečnosti?

„Pa moramo da se vratimo na ‘Šešelja’, iako je on samo najistureniji i najozloglašeniji simbol takve prakse, i njegova opsesija ‘izdajničkim medijima’ je legendarna“, ocenjuje sociolog i kolumnista Aleksej Kišjuhas.

„Međutim, stvarni ‘krivac’ je neuhvatljiv, u pitanju je opšti svetonazor koji se mršti na svaki pluralizam i svako kritičko mišljenje u društvu, pošto se dotični vešto ‘spinuju’ kao – neprijatelji naroda i države.“

Javnost u Srbiji je, kako kaže, u ovim godinama „teškog, ali i opasnog življenja“ i sama postala radikalizovana.

Tako se, ističe Kišjuhas, na progon novinara i univerzitetskog profesora Dinka Gruhonjića od strane čitave javnosti „reaguje tanko i kilavo“. Ako se čak otvoreno ne navija za njegov otkaz ili smrt.

Po Kišjuhasu, postoje najmanje dva objašnjenja za talas napisa protiv drugih (nepoželjnih) medija.

„Prvi je prosta politička, režimska borba s alternativnim narativima, odnosno kritičkim ili slobodnim novinarstvom, koje se onda etiketira kao ‘plaćeno’, odnosno ‘tajkunsko’ ili pristrasno. A drugi, i mnogo zloglasniji, smisao je u etiketi kao ‘plaćeničkog’ novinarstva, to jest u njihovoj delegitimizaciji i gotovo dehumanizaciji kao – ‘izdajnika srpskog naroda’“, upozorava Kišjuhas.

Kad jednom dođemo u ovu situaciju, nasilje je, kaže – prirodna nuspojava.

„Suština je da se medijski ili javni prostor prekrije jednom te istom pričom, s tolikim intenzitetom, da čak i dobronamerni ili antirežimski pojedinci posumnjaju da i slobodnim medijima ‘nešto fali’. A posledica takvog delovanja je u političkoj apatiji, usled relativizacije – svega: znanja, istine, dokaza, argumenata, i to je ono što je najopasnije.“

I prije je bilo kretena, ali nije bilo tastatura

Kad političari i tabloidi obave inicijalni deo svog (prljavog) posla, na red dolaze njihovo veličanstvo – komentari.

Oni su sledeća dimenzija. Jer važno je stvoriti sliku da je ono izgovoreno istovremeno i – „stav naroda“. Uključujući stotine (uglavnom anonimnih) uvreda i pretnji.

Nedavno je pisac i kolumnista Marko Vidojković ovo nazvao „savršeno organizovanom mrežom terora“. Nju čine funkcioneri, režimski mediji, desni ekstremisti i na kraju „stotine hiljada članova SNS od kojih su desetine hiljada aktivni internet trolovi“.

Pročitajmo zloglasni tekst ‘Ćuruvija dočekao bombe’ iz tabloida Politika ekspres 6. aprila 1999. Internet pamti. Kritika i meta na čelu Slavka Ćuruvije zvuči umobolno identično kao danas, pa se postavlja pitanje da li mi pamtimo (Aleksej Kišjuhas)

I šta nas onda čeka?

„Vreme komentara i ova kakofonija ničega po internetu će utihnuti“, piše novinar Danasa Aleksandar Latas, reagujući na seriju pretnji upućenih Ani Lalić, novosadskoj novinarki i predsednici Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV).

„Brže nego što mislimo neke nove generacije, na škrabotine ispod vesti na društvenim mrežama gledaće onako kako mi danas posmatramo crteže po pećinama“, smatra Latas.

Da li je u pravu ili su komentari tu i ne idu nikud?

„U pitanju je sjajna analogija. S druge strane, takozvana pećinska umetnost je fantastična, a komentari na mrežama tipično nisu“, odgovara Kišjuhas.

Internet je, kaže, ljudima otvorio nezapamćene mogućnosti međusobnog povezivanja i konzumiranja različitih sadržaja, ali je ukazao i na sve manjkavosti ljudske prirode.

„Mi u svojim lobanjama i dalje mahom nosimo mozgove iz kamenog doba, a pitanje je koliko su internet, algoritmi i politički spinovi na istima kompatibilni sa tom ljudskom prirodom. Ili nas dodatno uvlače u rupu ili pećinu tribalizma, neznanja i neslobode“, pita se Kišjuhas.

„I prije je bilo kretena, ali nije bilo tastatura, kako je napisao Mile Kekin. Često pomislim da je bolje vreme za demokratiju i slobodu bilo ono kada se po vesti ili nekakvo informisanje ipak moralo prošetati do kioska, umesto prčkati mobilni telefon na WC šolji.“

Bujanje senzacionalizma i oštriji populizam od 2016.

U svom istraživanju lingvistkinja Marjana Stevanović, koja se bavi tabloidizacijom medijskih rasprava o jezičkoj politici, zapazila je da od 2016. u domaćim medijima počinje pooštravanje rasprava i „sve zapaljivija populistička retorika koja ide paralelno sa bujanjem senzacionalizma u medijima“.

„Jezička politika u Srbiji zasnovana je prvenstveno na nacionalizmu, kojem je od suštinskog značaja kreiranje pozitivne slike o nacionalnom identitetu, večito ugroženom od onih ‘drugih’ za koje se vezuju negativne predstave i osećanja“, kaže ona.

„Ti drugi, koji nas ‘ugrožavaju’, jesu narodi u regionu, najčešće Hrvati, koji nam kradu, prisvajaju, otuđuju, napadaju jezik i pismo, a poslednjih godina opasnost predstavljaju i feministkinje, koje ‘razaraju srpski identitet i tradiciju’.“

Ona objašnjava da širenje populizma mediji čine znatno vidljivijim kroz zapaljiviju retoriku, s mnogo ratnih metafora, duže naslove i intenzivniji senzacionalizam.

„Mogu se uočiti promene na medijskoj sceni u pogledu kvaliteta izveštavanja, ali i ideološko pozicioniranje pojedinih medija. Treba imati u vidu da nam u društvu drastično opada nivo pismenosti, a da se tabloidi obraćaju pre svega prosečnom čitaocu. Zato je jedna od strategija tabloida da složenosti društveno-političkih tema pojednostave do banalnosti, i da već u naslovu prostim izrazima sugerišu kojoj strani se čitalac treba prikloniti, a protiv koje se okrenuti“, zaključila je sagovornica Cenzolovke.