Izveštavanje o terorizmu stvara terorizam?

Rezultati studije su više nego jasni: mi novinari imamo moć da svojim izveštavanjem odlučujemo o ljudskim životima. Tačnije rečeno, naši izveštaji mogu da ubiju. I to kada se izveštava o terorističkim napadima, sa slikama žrtava i počinilaca, spekulacijama o motivima napada i pozadini, emotivnom izboru reči a najbolje ako je to sve na naslovnoj strani ili živom televizijskom prenosu.

Majkl Džeter, stručnjak za medije sa Univerziteta zapadne Australije u Pertu, godinama se bavi istraživanjima na polju simbiotičke veze medija i terorizma. Za svoju nedavno objavljenu studiju analizirao je 61.000 terorističkih napada od 1970. do 2012. u preko 200 zemalja i postavljao ih u vezu sa razmerom izveštavanja u američkom Njujork tajmsu. Rezultat istraživanja je potkrepio je hipotezu da je broj terorističkih napada u korelaciji sa intenzivnim medijskim napisima.

Svaki dodatni izveštaj o terorističkom napadu povećava broj napada u narednoj nedjelji za 1,4. Da li je to zaista tako? Džeter je uradio test: „Vidi se u danima kada se izveštava o uraganu a ne o Al Kaidi da u narednoj nedelji ima manje napada“, rekao je on. Jedan mogući razlog je jednostavna psihologija.

Umreti kao Geteov ‘Verter’

To bi mogao da bude tzv. Verterov efekat koji vodi iz jednog u drugi napad. Sociolog Dejvid Filips je ovaj pojam uveo 1970. inspirisan Geteovim romanom „Jadi mladog Vertera“. Glavni protagonista oduzima sebi život zbog neostvarene ljubavi i već tada u XVIII veku ga mnogi oponašaju.

„Pod Verterovim efektom se misli na fenomen da broj samoubistava među stanovništvom frapantno raste ako se u medijima prominentno i senzacionalistički izveštava o samoubistu“, kaže Benedikt Til, psiholog na Medicinskom fakultetu u Beču.

To posebno važi kada se samoubistvo detaljno opisuje. Ili motivi samog čina (samoubistvo zbog razvoda ili dugova) koji postaju predmet najgorih spekulacija. „Sve to ima mnogo potencijala za identifikaciju“, kaže naučnik koji se bavi istraživanjem na polju samoubistava Til. Čak i fotografije bližnjih koji žale za onim ko je počinio samoubistvo mogu da podstaknu potencijalne „imitatore“.

Naravno da senzacionalistički napisan članak ljude koji nisu u krizi neće naterati da počine samoubistvo. Ali, za nekoga ko razmišlja da se ubije i ko je već u „suicidalnom razvojnom procesu“, medijski napisi bi mogli da budu kap koja preliva čašu.

No, kada je reč o temi samoubistva novinari u međuvremenu znaju kolika je njihova odgovornost. Novinarski kodeks sugeriše „suzdržanost“ prilikom izveštavanja o samoubistvu, no takva direktiva za sada ne postoji kada je reč o terorističkim napadima. A posledice su fatalne.

Šta treba da pišemo?

„Već postoje prva istraživanja koja ukazuju na to da se teroristički napadi imitiraju. Kada se dakle u medijima intenzivno izveštava o terorističkim napadima ili krvoprolićima to dovodi do drugih napada“, kaže Til. Medijski izveštaji bi mogli da kod već radikalizovanih osoba, ali koje su do tog trenutka bile ambivalentne, budu upravo ta kap koja preliva čašu. Tilove američke kolege su izradile nacrt kodeksa za novinare koji izveštavaju o masovnim ubistvima. Nemačkim novinarima je do sada nedostajao ovakav vid orijentacije.

No, nije samo bitno kako se izveštava o terorističkim napadima već i koliko. To je vrlo jasno u studiji Majkla Džetersa. „Mi bismo morali kvantitativno manje da izveštavamo, onda ćemo videti i manje napada“, kaže ovaj stručnjak za medije. To znači ne samo manje fotografija, manje uvodnih članaka, manje emocionalnih reči, već generalno manje tekstova, tvrdi on.

Džeter ima još jednu teoriju zbog čega više članaka dovodi do više napada. „Tu bi mogao da bude potpuno racionalan plan terorističkih organizacija koje koriste trenutak ogromne medijske pažnje i zbog toga jednostavno učine još nekoliko napada.“

Bilo da je u pitanju Verterov efekat ili racionalno planiranje, svaki članak teroristima obezbeđuje pažnju za kojom žude.