Jedna zastava i dva kamenovanja

Srpske portalčine, male i velike, pozicione i opozicione, prenele su odmah i dokazni materijal zločina.

Nadzorna kamera snima ženu (in flagranti) dok skida srpsku zastavu sa neke zgrade, te je gazi i pali (corpus delicti), a prolaznici – prolaze.

Na stranu što je nužna odlika prolaznika da prolazi, inače nije prolaznik, ne znam šta se dalo uraditi u toj situaciji, kad ni po čije telo i život ne preti opasnost.

Da li bi se, recimo, neki kvalitetniji ili nacionalno osvešćeniji prolaznici bacili da telom zagase zastavu? Ili bi barem izvršili građansko hapšenje zbog ataka na državni simbol, te u Blicu bili slavljeni kao HEROJI (VIDEO)?

Neopterećena ovim dilemama vašeg kolumniste, cenjena publika portala nikakve dileme nije imala – „kučku“, „izroda“, „ustašu“ treba utamničiti, zatući, proterati, a bogami ni prolaznike ne treba štedeti nego poslati barem pet godina da tucaju kamen.

Na sreću po javnu stvar, a na žalost po vigilante iz tabloidnih redakcija, kazna za javno izlaganje zastave poruzi ne može biti duža od tri meseca robije.

Rekao bih da bi i novčana kazna bila dovoljna za banalno simboličko delo – neka egzibicionista malo istanji novčanik, nauči se pameti i šlus. Ali, ovde me manje zanima nesretnica iz Novog Sada, a više druge dve stvari.

Prvo, patriotska su osećanja tanušna poput paučine i osetljiva kao pacijent na onkologiji.

Eno je i prvi među nama pred svetskim auditorijumom u Ujedinjenim nacijama rekao da „woke“ pokret ugrožava „porodične vrednosti“ iza kojih Srbija stoji postojano kano klisurina, ama su i te „porodične vrednosti“, patriotski i nacionalni sentimenti jednako krhki i nežni kao i recimo rodni identiteti „woke“ pahuljica.

Isti je sistem – ućutkajte, zatvorite, eliminišite osobu koja nas tako strašno vređa! U detalje ne ulazimo jer uvređeni nemamo vremena.

Drugo, i još zanimljivije, naše je državno rukovodstvo mudro i taktično poput plemenskog vrača – zna kad besnoj svetini treba dobaciti živog žrtvenog jarca da ga raščereči.

Pred kamere je stupio ministar unutrašnjih dela Ivica Dačić da obznani hapšenje nepočiniteljke iz Novoga Sada.

Zna on, Dačić, da ne ide da joj objavljuje puno ime i prezime, ali će to ipak učiniti jer je delo tako strašno, a zaprećena kazna tako blaga pa neka zna narod!

Tako je ministar rešio da krši zakon pa u živom prenosu objavio ime, prezime i godište žene koja je gazila i palila trobojku, kao što je onomad šef policije mahao spiskom za odstrel ubice iz Ribnikara, a predsednik bistrio koliko je imućna i gde stanuje porodica dečaka-ubice.

Zakoni, dakle, važe do određene – razumne! – mere, ali ne možemo ih se držati kao pijani plota kad su tabloidi i njihovi tzv. čitaoci žedni krvi.

Ovog puta je u gladijatorsku arenu bačena jedna Novosađanka i publika – kojoj se nudi više igara nego hleba – željno čeka da je neka zver rastrgne.

Tabloidčine su potrčale da objave kako je žena već „osuđena“ na tri meseca robije premda još ni optužnice nema.

Tužilaštvo je, vođeno diktatom ministra i urednika tabloida, već tražilo pritvor kako persona ne bi, oh ne, ponovila delo ili uticala na svedok (kako kad ima snimak?).

Metodom istraživačkog novinarstva poznatom kao guglanje dolazim do vesti Radija 021 od sedmog juna 2011. godine.

Tu piše da je građanka istog imena i prezimena i odgovarajućeg godišta (kao ova koju je sada Dačić ofirao) kažnjena sa sedam tisuća dinara jer je kesom punom kamenica pogodila funkcionera Ujedinjenih regiona Srbije Aleksandra Odžića u centru Novog Sada.

Udno vesti piše da su, nakon incidenta, pojedini mediji pisali da je oglobljena gospođa viđana po tadašnjim mitinzima Srpske napredne stranke, to jest da je njihova pristalica.

Na stranu sad što bi možda razbijanje nečije glave kamenicama trebalo oštrije da se kažnjava nego cepanje zastave koja je, premda simbolički važna, samo tkanina, dok je vrednost nečije glave takoreći suštinska.

Reč je, kako vidimo, o osobi sklonoj ovakvim incidentima. Možda – i ovo samo nagađam – ženi sa određenim psihičkim tegobama i ko zna kakvim mukama, motivima i vragovima koji je teraju.

Tabloidi-poternice, publika-rulja i Dačić kao ceremonijal-majstor ritualnog žrtvovanja to sve ili ne znaju ili ih nije briga. Stavili su lice, ime i prezime jedne žene u novine, verovatno joj trajno upropašćavajući život da bi na jedan dan imali naslov i da bi najgori od najgorih rekli „tako je bre, mamicu joj ustašku“.

Ako se javnim kamenovanjem pere poruga sa državne zastave i uspostavlja patriotski ekvilibrijum, onda je pitanje da li ova bulumenta u toj zastavi vidi išta više od dvoglave ptičurine na tkanini u koju deponuje svoje frustracije.