JESTE LI VEĆ ČULI DA… u Politikinom zabavniku mogu biti cenzurisani množenje i Štulićev stih?

Hm, šta bi moglo biti sporno u ovim redovima?

Prošla je 2018. godina. Ostavila je za sobom sasvim dovoljno kvalitetne muzike da je ne zaboravimo…

U razgranatoj muzičkoj industriji ne može sa sigurnošću da se utvrdi ko šta snima, ko svira, šta se objavljuje, a ko plaća, nije to tako jednostavno kao korišćenje snimaka sa „Google Earth“ ili proste računice tipa 35 x 120 = 4.200. Ne, to je mnogo složenije i tu se ne bi snašao ni otac matematike Pitagora, baš kao ni Brazilac Zero Frejtas, jedan od najvećih kolekcionara ploča na svetu (priča se da ih ima oko tri miliona).

Ponovna izdanja, remasterizovana, naravno, sa bonus numerama i demo-snimcima pride, retki koncertni snimci izvađeni iz ličnih arhiva „ubogih“ muzičara, kao i oni sa nedavno okončanih turneja, nove zbirke najboljih pesama koje već posedujete pod imenom „Essentials“, samizdati albumi i, gle čuda, novi albumi… Mnogo toga je u igri u kojoj se igla vrti po ploči, pesme u etru, a novac u kasama. Izbor svega ponuđenog i preslušanog nikada nije lak, „prokleta bila mogućnost izbora“, napisa jedan pesnik… Ipak, ovih trinaest albuma najviše se „vrtelo“ po gramofonu „Hit“ strane…

[povezaneprice]

Da nije sporno da dotični Brazilac uopšte poseduje oko tri miliona ploča? Nije to. Možda termin „ubogi“ muzičari? Jok. Za Politikin zabavnik, urednika ili urednike, sporni su – prepoznatljivim jezikom tog lista rečeno – VEROVALI ILI NE, množenje i stihovi jednog pesnika!

Gornji odlomak je iz teksta Davida Vartabedijana „Srećnih trinaest“ u kojem ovaj poznati muzički novinar predstavlja sopstveni izbor najboljih albuma u 2018. godini.

Postoje, međutim, dve verzije ovog teksta. Gornji odlomak, kao najava za novi broj Politikinog zabavnika, prvog u 2019. godini u kojoj Zabavnik slavi 80 godina postojanja, objavljen je 3. januara na zvaničnoj Fejsbuk stranici lista.

Druga pak verzija Vartabedijanovog teksta objavljena je u štampanom broju Zabavnika od 4. januara: kraća je za (najmanje) dve polurečenice. Nedostaje primer računske operacije množenja (35×120=4.200), te (malko doterani) stih iz pesme Branimira Džonija Štulića „Put za Katmandu“ („prokleta bila mogućnost izbora“).

Od inboksa dva su putića

U tekstu koji je poslao redakciji nalaze se obe sporne polurečenice, potvrdio je za Cenzolovku autor David Vartabedijan. Drugim rečima, na Fejsbuku se našao odlomak iz, novinarski rečeno, rukopisa. Autor, međutim, nije znao za postojanje dve različite verzije njegovog teksta – za to je saznao od nas.

„Ne koristim Fejsbuk, a nisam ni video poslednji broj (Politikinog zabavnika) i samim tim ne mogu da potvrdim da i u ostatku teksta nije bilo još intervencija“, kaže Vartabedijan za Cenzolovku. „Nemam inače običaj da čitam svoje tekstove po njihovom objavljivanju, eventualno otvorim novine samo da bih se iznervirao načinom na koji su raspoređene fotografije i ilustracije“, dodaje.

„Očigledno je da je u pitanju cenzura. Politika AD je, uostalom, na državnim jaslama, svašta je moguće…“

Na pitanje da li ima pretpostavku o tome kako su se na Fejsbuku i u štampanom izdanju našle različite verzije samog početka teksta, kaže da to može biti otuda što postoji praksa da se tekstovi koji stignu mejlom direktno objavljuju na Fejsbuku.

„Pretpostavljam da je osoba kojoj sam tekst poslao mejlom, tu, originalnu, verziju odmah priredila za Fejsbuk, a istovremeno je moj tekst poslala uredniku u listu i lektoru, pa je, očito, nakon uredničke i lektorske intervencije, u novinama izašla takva, drugačija verzija“, navodi Vartabedijan.

Zašto postoje dve verzije početnih redova Vartabedijanovog teksta i šta je bilo sporno u dvema polurečenicama u originalnoj verziji teksta, na ta i druga pitanja Cenzolovke glavni i odgovorni urednik Zeferino Grasi, koji je i generalni direktor i predsednik Odbora direktora Politika AD, nije odgovorio.

Za samog autora, međutim, nema dileme šta je u pozadini uredničke intervencije u tekstu o, ne zaboravite, najboljim muzičkim albumima u prošloj godini.

„Očigledno je da je u pitanju cenzura“, kaže Vartabedijan. „Politika AD je, uostalom, na državnim jaslama, svašta je moguće…“

Kad ministar množi

Bilo bi, nema sumnje, i za samog Riplija previše sumanuto kad bi puki primer množenje bio razlog za cenzorske makaze. Ovaj, međutim, koji je autor izabrao, po sopstvenom priznanju, nije samo puki primer množenja i, pritom napominje, „uopšte se tu nije slučajno našao“. I upravo ta neslučajnost očito nije mogla da promakne po oprezu i budnosti poznatim urednicima u Politikinoj kući.

„Nije mi jasno šta je sporno u Džonijevom stihu. Da li to što se u stihu uopšte pominju izbori?! Ako je to problem, onda stvarno ne znam šta dalje da kažem“

Da su bitni samo čitaoci „najstarijeg dečjeg magazina u zemlji“ („za sve od 7 do 107 godina“), ostao bi vala i primer množenja (35×120=4200) i Džonijev stih. Ali, Zabavnik, kao i po odvratnim naslovnim stranama „čuvenu“ Ilustrovanu politiku, izdaje Politika AD, koja je u većinskom vlasništvu države. Samim tim, briga o vlasnicima ima da je ispred čitalaca. Čitaoci, verovatno ne svi, i ne bi shvatili, ali neko drugi sigurno bi – da novinar nije naveo tamo neki primer množenja, već je u pitanju posprdna aluzija na izjavu, zapravo matematiku, jednog ministra. Ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića.

Nebojša je Stefanović, naime, krajem decembra na preseru na kom je prebrojavao učesnike na jednom od protesta koji se subotom održavaju u Beogradu, rekao i ovo:

„Tih redova ukupno ima oko 120, prosečno 35 ljudi u redu, dobijete cifru od 4.200 ljudi“, izračunao je ministar unutrašnjih poslova.

Za izbacivanje ovog dela, Vartabedijan kaže, ironično, da je razumljiv potez onih koje to toliko uznemirilo. Kad je pak u pitanju Džonijev „Put za Katmandu“, tu mu, veli, staje pamet.

„Dobro, za to množenje, ajde da kažem, da mi je jasno zašto su izbacili, nisam taj primer slučajno izabrao, ali šta je sporno u Džonijevom stihu?“, pita se Vartabedijan. „Da li to što se u stihu uopšte pominju izbori?! Ako je to problem, onda stvarno ne znam šta dalje da kažem.“