Kako izgleda kad kontrolori medija odluče da uređuju život nas običnih smrtnika

Onih na Kosovu, što i nije neka novina, ali ovoga puta i Piroćanaca i svih ljudi koji žive u ovom delu južne Srbije.

Gotovo u isto vreme dok je gđa Olivera Zekić, kombinujući više narativno-stilskih pristupa, postštrajkovski nadahnuto objašnjavala zašto „neće da može“ da se dodeli peta frekvencija, u etru su se ukrštala dva dramatična događaja.

I, baš dok je Zekić divanila sa sagovornicima na zadatu temu, iza paravana ružičaste televizije, o jednom od njih, pucnjavi u okolini Zubinog Potoka, pripreman je ubrzano dramatični hardtok šou sve sa namerom da se u specijalu zadrži dovoljno dugo pažnja nestrpljivih gledalaca koji su već grizli nokte iščekujući da vide da li je definitivno Zvezdan Slavnić ostavio ženu i kakva je aktuelna situacija u ljubavnom trouglu Zola – Miljana – Bebica.

Profesionalno gledano, Pinkov specijal, ako izuzmemo sagovornike, ton i način razgovora, ratnohuškački pristup i poslovičnu objavu rata koji samo što nije počeo, imao je opravdanje jer, bez obzira na kontradiktorne informacije, svaki ispaljen metak na Kosovu može da izazove tragediju neslućenih razmera i posledica.

Ono što se, međutim, u isto vreme zbivalo u okolini Pirota uznemirilo je, pa usudio bih se reći, gotovo podjednak broj građana Srbije i to ne samo na jugu.

Curenje amonijaka iz prevrnute vagon cisterne u jednom trenutku Pirot i okolina su se, svedoče očevici, pretvorili u jedan od onih američkih gradova u kojima su se građani pozatvarali u kuće, nakon što su, tokom emitovanja radio-drame „Rat svetova“, čuli glas spikera koji je izgovorio legendarnu rečenicu:

„Profesor Farel sa opservatorije Mont Džening primetio je eksplozije na planeti Mars.“

Ovakav efekat nije, međutim, izazvao neki ovovremeni ljubitelj Orsona Velsa, već sasvim suprotno. Gradom su se, osim neugodnog mirisa, nekontrolisano širile glasine od kojih su se pojedine mogle slobodno porediti sa silaskom Marsovaca u Kejnovom „Ratu svetova“.

Upravo suprotno.

Na Pinku ali i ostalim televizijama koje su na prvom konkursu ispunile visoke profesionalne zahteve gore pomenute gđe Zekić, ni reči o ovoj potencijalnoj eko-katastrofi koja je sludela bar trećinu države. S druge strane, na javnom servisu, u trenutku kad su čak i Nišlije prestale da piju vodu sa česmi jer se proneo glas da je Nišavom amonijak stigao i do Naisusa, emitovao se serijal „Mama i tata se igraju rata“.

Da rezimiramo, u nedelju uveče imali smo kod komercijalnih emitera i na javnom servisu razne „ratove“, a amonijak je ostavljen za „after party“, dok ne pristignu precizna uputstva sa Andrićevog venca.

Ne znam da li će o odgovornosti za ovakav medijski pristup neko možda da priupita gđu Zekić, ali slutim odgovor:

„Neće da može!“