Kako je normalizovan seksizam u jeziku

Koliko je seksizam ukorenjen u jeziku i pritom teško prepoznatljiv pokazuje i to što je prisutan u svim sferama života i rada, pa i u akademskoj, gde bi najmanje smeo.

Seksizam, kojim se žena svodi na telesnu poželjnost i samim tim predstavlja oblik diskriminacije, svakodnevno ispunjava sadržaje predavanja mnogih univerzitetskih profesora. Procenjuje se da na svakom fakultetu u Srbiji studentkinje mogu biti izložene ovoj vrsti neprijatnosti, s tim što će mali broj njih prepoznati seksizam i doživeti ga kao neprijatnost.

Ova pretpostavka se zasniva na razgovorima sa studentkinjama preko SOS telefona Autonomnog ženskog centra, koje već godinama zovu da prijave poniženja i seksualno uznemiravanje od profesora i asistenata. Psihološkinja u AŽC Lepa Mlađenović iznela je ovaj problem u javnost tekstom u kome je objasnila šta je seksizam i kakve su njegove posledice, a kao najčešće spominjano ime na SOS-u navela je profesora Fakulteta političkih nauka Čedomira Čupića.

Zbog ovog članka, objavljenog na portalu E-novine pod naslovom “Čedomir Čupić – ime sa SOS telefona”, Mlađenović se našla na sudu zbog povrede ugleda i časti profesora Čupića. Međutim, sud u ovom slučaju nije našao ništa sporno, te je tužba profesora nedavno odbijena sa obrazloženjem da se radi o važnoj društvenoj temi, “posebno u okolnostima seksualnog uznemiravanja od strane lica u nadređenom položaju”, i da potreba da se o njoj raspravlja “preteže u odnosu na pojedinačni interes zaštite časti i ugleda”. Tvrdnje Lepe Mlađenović da je Čupić seksista sud je okvalifikovao kao slobodu mišljenja, napominjući da to nije istovremeno i mišljenje suda.

Profesor Čupić kaže za Danas da za takvu presudu nije bilo nikakvih dokaza.

– Ono što je jedna teška povreda na račun moje ličnosti, za koje nikakve dokaze nije pružila na sudu osim anonimnih prijava, ocenjeno je kao sloboda mišljenja, kaže Čupić, koji je dodao da je već podneo žalbu Apelacionom sudu, jer je na prethodnim suđenjima za istu stvar i sa istom argumentacijom dobio presudu.

Istina je da je Čupić prethodno bio predmet medijskog linča i da je već par puta tužio, i dobio, pojedine medije, takođe zbog povrede ugleda i časti. Istina je i da je Čupić primamljiva meta tabloida, budući da je bio član Saveta za borbu protiv korupcije, gde je, prema tvrdnjama poznavalaca, dao znatan doprinos rasvetljavanju mnogih kriminalnih slučajeva. Nadalje, on je jedan od omiljenih profesora i u njegovu odbranu je tada stalo nekoliko hiljada studenata i studentkinja, kao i brojne nevladine organizacije.

Kako i sam kaže, naspram „dve-tri studentkinje“ koje su se žalile, njega podržava više od 6.000 studenata.

Lepa Mlađenović, međutim, kaže za Danas da je tekst napisala kao psihološkinja da bi ukazala na rasprostranjen društveni problem o kome se i u svetu danas uveliko raspravlja. Ona ukazuje da problem sa seksizmom u jeziku jeste u tome što je on normalizovan i zato ga ne doživljavamo kao nešto loše.

– Ova vrsta diskriminacije je nevidljiva, podla, i zbog toga opasna po razvoj ličnosti studentkinja, kaže Mlađenović. Kako dodaje, na časovima muški profesori nešto uzgred komentarišu kako bi dosadno predavanje učinili manje dosadnim. Ona navodi primer situacije u kojoj predavač komentariše kako su “u atletici ženski dresovi sve kraći, i kako je to slatko gledati”.

Dok se većina u sali smeje takvim šalama, i time im daje legitimitet, jedan deo studentkinja oseća da je ta šala na njihov račun. One zbog toga moraju ili da ćute zato što su u manjini ili da zovu ženske centre da dobiju potvrdu da nisu lude što ih poniženje boli. Ženski centri, koji su i osnovani od male grupe feministkinja koje su, rekle bismo, ‘avangarda’ za patrijarhalni svet u kome živimo, pokazuju okolini šta je uvredljivo i šta je seksizam, i dalje tumače da mržnja prema ženama počinje od seksističkih šala, što logično vodi u fizičko i seksualno nasilje.

– Pre svega feministička analiza kaže da je ovde u pitanju svođenje žena na seksualni objekt, što nazivamo objektifikacijom žena. U ovoj rečenici poenta nije u radnji koju žena obavlja, u zalaganju, uspehu, nego u pukom izgledu. Dakle, sve što žena u svom poslu radi manje je bitno, ili uopšte nije bitno, od činjenice da je njeno telo dostupno da se gleda kada ima manje odeće na sebi, objašnjava Mlađenović.

Nadalje, svođenje žena na telo jeste stari proces koji je deo mizoginije, na kome je patrijarhalni sistem i zasnovan, a upravo zato što je zasnovan on se ne primećuje. To je, kaže Mlađenović, patrijarhalni obrazac po kome žena jedino treba da bude ‘lepa’ da bi se ‘bolje udala’, dakle roba. Dalje, istraživanja pokazuju da žene koje su konstantno izložene ovakim poniženjima na duge staze počinju da veruju da one zaista treba da se mere samo kroz svoje telo.

– U nauci to zovemo samoobjektifikacija, a posledice ovog uverenja su poražavajuće po samopouzdanje i samodostojanstvo. Istraživanja nam pokazuju da žene tada najčešće počinju da imaju uvećanu anksioznost zbog svog izgleda, konstantan strah kako će njihovo telo biti posmatrano, uvećan osećaj telesne sramote, ili smanjen osećaj telesne sigurnosti, dok se kod nekih žena razvija poremećaj hranjenja, anoreksija, depresija, navodi Mlađenović.

Dakle, posledice nisu zanemarljive, a kako zaključuje naša sagovornica, akademski prostor mora biti mesto uvećanja poštovanja svih studentkinja i studenata, a ne mesto ponižavanja kroz izazivanje smeha i radi popularnosti predavača na račun žena.

– A da ne govorimo kakvi će muškarci nastati kad se kao studenti uče da ovakve ponižavajuće šale uvećavaju njihovu moć, kaže Mlađenović.

Žene ili ribice u akvarijumu

Pre dve godine na Fakultetu političkih nauka, ali ne i na drugim fakultetima, donet je Pravilnik o ponašanju zaposlenih, koji treba da garantuje zaštitu od seksualnog uznemiravanja i ucenjivanja.

Studentkinje S. P. i M. D., sa kojima smo razgovarali, navele su neke primere seksističkih šala sa predavanja zbog kojih su se osećale neprijatno.

– Profesor je pričao o prodavačici koju je video u prodavnici i pritom sočnim jezikom opisivao detaljno kako je izgledala i kako je bila obučena da je meni bilo neprijatno.

– Jednom je pričao detaljno o koitusu i to je uvek takva implikacija u kojoj muškarci i on sam imaju gratifikaciju (emotivnu ličnu korist) dok on to priča, a žene su u klasičnoj patrijarhalnoj ulozi onih koje treba njih da zadovoljavaju. Ja ne želim da se izlažem retraumatiziranju na času.

– Detaljno je pričao o zavođenju. U toj priči je njegova erotska energija prisutna i to je ono što me je gušilo. Zašto ja da budem izlagana seksualnim energijama kada sam na fakultetu.

– Žene su ribice u akvarijumu, a muškarci idu od jedne do druge ribice, pričao je profesor.

– Sve lepe reči počinju na slovo P, ‘šalio’ se jedan od predavača.

Janković: Sve češće rodno nasilje sa tragičnim krajem

Beograd – Povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama, poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković upozorila je javnost na sve češće slučajeve rodno zasnovanog nasilja koji se neretko završavaju tragično ubistvima. „Jedan od skorašnjih slučajeva o ženi zaposlenoj u MUP koju je, nakon dugog i kontinuiranog nasilja, vatrenim oružjem ranio suprug, takođe pripadnik MUP, još jedan je pokazatelj da dosadašnji pristup borbi protiv nasilja nije bio efikasan“, smatra poverenica. Dodatnu težinu pomenutom slučaju daje okolnost da je počinilac upravo pripadnik policije, koja je jedna od ključnih karika u lancu suzbijanja nasilja, ukazala je Janković. Nadam se da će dosledna primena nedavno usvojenog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici pružiti delotvorne mehanizme zaštite žrtava, istakla je poverenica.

AŽC: Novi zakon najveći korak u zaštiti žena

Autonomni ženski centar (AŽC), kao najstarija organizacija za zaštitu žena žrtava nasilja u Srbiji, smatra da novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici predstavlja do sada najveći korak unapred u hitnoj zaštiti žrtava nasilja. Uvođenje mere privremenog udaljenja nasilnika iz kuće, za šta se AŽC zalaže skoro deset godina, kao i mera privremene zabrane kontaktiranja i prilaska žrtvi, dobar su temelj za izgradnju efikasnog sistema zaštite žena. „Želimo da podsetimo da se za uvođenje hitne mere udaljenja nasilnika zalažemo od 2007. godine, kada smo stručnoj javnosti po prvi put predstavile „austrijski model“. O našem trudu da ovaj model, koji koristi policija Austrije, predstavimo našoj policiji najviše znaju upravo predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova“, piše u saopštenju AŽC.