Kako nisam postao član Kriznog štaba i ko me sve blatio u medijima

Hronološki posmatrano, prvo mi je „šefova“ mezimica poručila da ne „lupetam“ povodom moje navodne tvrdnje koju je sama izmislila.

Njen patron je malo potom, suočen sa neugodnim pitanjem, pribegao oprobanoj taktici zamene teza. Krivotvorenje broja obolelih i umrlih od kovida 19, kao široko poznatu činjenicu, teško je mogao da negira, pa me je optužio za „licemerstvo“.

Razlog zvuči karikaturalno: nisam prihvatio putem Fejsbuka ponuđenu, pa odmah povučenu ponudu jednog svog kolege da preuzmem „fotelju“ u Kriznom štabu.

„Šef“ dobro zna da osnovac na poljančetu može svom drugaru da kaže: “ ‘Ajd’, sad brani malo ti!“, a da se među odraslima preuzimanje zvaničnih funkcija obavlja na sasvim različit način.

Isterajmo stvar na čistac. Mene Vučić nikada nije zvao. Negde u drugoj polovini marta osoba iz Kriznog štaba me je pitala da li bih se pridružio tom telu.

Rekoh da me je stavila na muke, ali da mi je ipak dužnost da se odazovem. Uz to napomenuh da se Lončar ne bi s tim složio.

Odgovor je bio: „Ministar je rekao: ‘Zovite Radovanovića.’“ Nekoliko dana kasnije, ista osoba je ponovila da poziv samo što nije stigao. Ostaje dilema ko je sprečio ministrovu nameru. Čija je volja jača od ministrove?

Kolumnistkinja jednog nedeljnika, s neusahlom željom da se vrati uz vladareve skute, bila je najbrža da ponovi Vođinu presudu o mom navodnom licemerju.

Ostavimo po strani njeno odsustvo samouvida, jer da postoji licemeromer, kao pandan istinomeru, jedinica za merenje efekta verovatno bi se izražavala u ljilja(ni)ma. Šta mi zamera ova ponavljano reciklirana dama balkanskog novinarskog kameleonstva?

Ona „principijelno“ pita: „Gde je dr Radovanović da nam objasni da li se korona širi i na protestima?“ O širenju virusa malo znam (epidemija može da se širi, dok virus ostaje sićušan, ma koliko ga natezali), ali uvek govorim i pišem da se uzročnici infekcija disajnih organa, uključujući viruse grupe korona, rasejavaju na skupovima.

Pritom, za razliku od nestrpljive pretendentkinje na „Bujketov presto“, ne pravim razliku između poželjnih i nepoželjnih okupljanja.

Verujem, dakle, da se kovid 19 prenosi i na mitinzima vladajuće partije i na liturgijama. Tu ne pomažu ni partijska značka, ni srebrna kašika.

Kolumnistkinja brani navodno bezbedne (bogougodne?) predizborne aktivnosti rečima: „U celom svetu skaču slučajevi, a nije u celom svetu Vučić na vlasti, nije bila utakmica i nisu bili izbori.“ Priznajem, „skaču“ (!?), ali ne u meri čiji smo svedoci i ne u delovima sveta koji su doživeli martovsko-aprilski nalet kovida 19 poput našeg.

S malo razuma, mogli smo da izbegnemo ovo junsko-julsko ponavljačko iskustvo.

Razočaravajuće zvuči kada iskusna novinarka u nekritično odbranaškom maniru izvrgava ruglu svetsku nauku rečima: „Lekari i u drugim zemljama ne znaju šta se dešava. Svakog dana menjaju mišljenja, menjaju uputstva…“ Eto, biva, niko ništa ne zna, pa kako je Krizni štab mogao bilo šta da predvidi, a posebno da predizborne aktivnosti pospešuju epidemiju?

Naravno da to nije tačno. Da li je ma kakve verbalne piruete pravio Entoni Fauči ili bilo koji ugledni naučnik u svetu?

Trezveno su razmatrali situaciju, bez bitnijih omaški i zaokreta zbog kojih bi se stideli. Naše je bilo samo da ih sledimo, odolevajući pritiscima političara.

U zanosu odsudne zaštite umišljenih viših ciljeva kolumnistkinja je najdublje potonula svojim zapažanjem: „Sad je 1.300 naučnika reklo: ‘Neistina je ovo što vam govore.’ Ne prenosi se vazduhom, prenosi se aerosolom.“

Prvo, kolumnistkinja je možda jedina osoba na svetu koja misli da se aerosol ne prenosi vazduhom (grč. aer = vazduh).

Drugo, za malo koju respiratornu infekciju aerosol bi mogao da se isključi kao put prenošenja. U slučaju kovida 19 na njegovu relevantnost ukazao je još krajem zime nalaz nukleinskih kiselina uzročnika na klima-uređaju jedne bolesničke sobe.

I, naravno, iz razloga koji prevazilaze namenu ovog teksta, aerosolu nikad nije pridavana veća uloga nego kapljicama.

Za kolumnistkinjom je pohitao novinar poznat po slatkorečivom povlačenju grupe svojih kolega u finansijsku propast, a još više kao „dobri“ duh unajmljen da piše kolumne i knjige za jednog lokalnog političara. Brzopleto mi je zamerio da lažem o broju umrlih, pa mora da je pretrnuo kada je premijerka potvrdila da zvanično saopštavani podaci nisu tačni.

Uz ovo dvoje novinara su i njihovi sledbenici iz sramnih tabloida i benetonski farbanih televizija, ali je bilo dovoljno mučno i ovoliko se baviti tim svetom.

Autor je epidemiolog, redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji