Kako srbijanski mediji izveštavaju o BiH: Rat koji još uvek traje

Odavno je već postala opšte mesto činjenica da ogromna većina medija u Srbiji radi pod snažnim uticajem izvršne vlasti, a o tome svedoče ne samo domaća istraživanja i analize već i izveštaji međunarodnih institucija i organizacija. Srbija je, recimo, proteklih godina doživela značajan pad na svim listama koje mere nivo medijskih sloboda u svetu. Snažan politički uticaj ogleda se, sa jedne strane, u odsustvu bilo kakvog kritičkog otklona u odnosu na vlast, odnosno neprimerenoj zastupljenosti državnih funkcionera (pre svega, predsednika Srbije Aleksandra Vučića) u medijima, u pozitivnom kontekstu, a sa druge strane – u brojnim negativnim kampanjama usmerenim ka predstavnicima opozicije ili kritičkom delu javnosti. Može se reći da je tabloidno novinarstvo u potpunosti dominantno u srbijanskom novinarstvu, što pokazuju i tiraži novina i merenja gledanosti televizijskih stanica sa takvim sadržajem.

Osim funkcionera države Srbije, u beogradskim glasilima veoma je prisutan – a u medijima bliskim vlasti uvek u afirmativnom vidu – i srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik, koji se predstavlja kao neka vrsta „rezervnog lidera“ Srba.

Dramatično kršenje novinarskog kodeksa

Mediji koji su pod direktnim uticajem vlasti – osobito novinski tabloidi i pojedine televizije sa nacionalnom frekvencijom – na dramatičan način, praktično svakodnevno, krše Kodeks novinara Srbije. Prema izveštajima i analizama Saveta za štampu, broj kršenja Kodeksa uvećava se iz godine u godinu, a samo tokom pet meseci prošle godine (avgust-decembar) osam dnevnih listova etičke standarde pogazilo je čak 3.615 puta. Medijska scena Srbije mogla bi se podeliti na dve grupe medija: one koji su u velikoj većini – i po brojnosti, i po uticaju, i po tiražu ili gledanosti – a koji i ne skrivaju svoju bliskost sa vlastima i ne drže mnogo do standarde profesije – i one malobrojne, sa malim tiražem i ne prevelikim uticajem, koji imaju kritički otklon prema vlastima i koji se manje-više trude da poštuju novinarski kodeks. Primera radi, dok su „propagandni tabloidi“ tokom posmatranih pet meseci stotinama puta zaobišli Kodeks novinara Srbije („Alo“ – 929, „Srpski telegraf“ – 769, a „Kurir“ – 701), nezavisni list „Danas“ je to učinio u „samo“ 57 navrata.

Interesantan je podatak da je tokom 2017. godine tabloid „Informer“, izuzetno prisan sa vladajućom Srpskom naprednom strankom – prema analizi sajta fakenews.rs – na 302 naslovne strane objavio čak 362 lažne vesti. Među tim lažnim vestima su i one koje se odnose na BiH, a koje su simptomatične kada govorimo o izveštavanju srbijanskih medija o susednoj državi. „Informer“ je na naslovnici najavljivao da će „džihadisti napasti Banja Luku“ i da će tadašnji predsednik Republike Srpske Milorad Dodik biti “uklonjen po planu Zapada do 1. septembra 2017.”. Takođe, predviđao je i da Ratko Mladić neće dočekati kraj 2017. godine, jer ga, kako je tvrdio izvor Informera, „truju u Hagu“. „Informer“ je list koji se u poslednje vreme često citira ili navodi kao izvor i u programima Javnog medijskog servisa Srbije. Generalno, mediji u Srbiji, ne samo kada izveštavaju o regionu, političku i ideološku misiju stavljaju ispred profesije.

Stanje konstantne napetosti

Uslovno govoreći, u Srbiji postoji jedan vidljiv, i sve vidljiviji, politički i medijski paradoks, tačnije nesklad između onoga što formalno zagovara zvanična državna politika, kada su u pitanju odnosi u regionu, i načina na koji o toj temi izveštavaju mediji bliski vlasti. Dok na međunarodnim forumima, i u kontaktu sa zapadnim zvaničnicima, srbijanska vlast šalje poruke koje bi se mogle tumačiti kao objave koje idu u prilog regionalnoj stabilnosti i pomirenju, dotle se na unutrašnjem planu, uključujući tu i medijski, odigrava upravo suprotan proces. Mediji koji se, kako smo rekli, potpuno neprikriveno stavljaju u službu vlasti, svakodnevno koriste govor mržnje, podstiču međunacionalnu netrpeljivost, reprodukuju nacionalističke stereotipe, „zveckaju oružjem“ i produkuju stanje neprestane napetosti.

Ne može se reći da je u mainstream srbijanskim medijima, tokom svih ovih godina, bez obzira na to ko je bio na vlasti, napravljen odlučan diskontinuitet u odnosu na ratnohuškačko i ksenofobno izveštavanje iz devedesetih, ali je činjenica da se situacija dodatno pogoršala otkako je na vlast došla Srpska napredna stranka, 2012. godine. Nije odveć neobično to što će medijski eksperti ukazivati da izveštavanje većine medija u Srbiji o regionu, uz izvesne modifikacije, podseća na kraj osamdesetih i početak devedesetih godina prošloga veka – ako uzmemo u obzir činjenicu da se na čelu mnogih medija, ili kao prominentni novinari, pojavljuju iste one osobe koje su tokom ratnih godina prepoznati kao nacionalistički propagandisti ili huškači. Uzmimo samo primer da je glavni urednik uticajnog dnevnog lista „Večernje novosti“ (koji je donedavno bio u državnom vlasništvu) isti onaj Milorad Vučelić koji je bio direktor Radio-televizije Srbije sve do 1995. godine, i koga je svojevremeno čak i Milošević sklonio sa čela nacionalne medijske kuće jer je bio isuviše ratoboran i protivio se Dejtonskom sporazumu. Pre njega tu funkciju je obavljao isto po ratnoj propagandi „čuveni“ Ratko Dmitrović, koji se ovih dana u javnosti Srbije proslavio najnovijim šovinističkim ispadom, kada je javno prozvao kolumnistu lista „Danas“ i docenta na novosadskom Filozofskom fakultetu Alekseja Kišjuhasa zbog „antisrpskog delovanja“, uputivši mu čitav niz nacionalističkih uvreda.

Generalno govoreći, veoma su retki novinari koji su devedesetih učestvovali u ratotvornom širenju nacionalne mržnje, a koji se – ukoliko su živi i zdravi – nisu vratili na velika vrata na medijsku scenu Srbije posle dolaska Srpske napredne stranke na vlast. Stoga, nije ni čudno što se danas na njoj dešavaju – kako upozoravaju istoričari – završni koraci ka potpunoj reviziji prošlosti. Osim što je u javnosti potpuno zaokružena naučno neutemeljenja verzija Drugog svetskog rata i poraća – vrši se i dubinska revizija ratova devedesetih i relativizacija zločina koji su počinjeni u ime Srba i Srbije. Ponovo je dominantna retorika po kojima je srpski narod najveća žrtva nedavnih sukoba, a potpuno se potcenjuju ili prećutkuju zločini učinjeni nad pripadnicima drugih naroda. Osim toga, osobe koje su optužene ili osuđene za ratne zločine u medijima predstavljaju se kao heroji.

Ratni zločini – tabu tema

Kada govorimo o izveštavanju srbijanskih medija o BiH, svakako ne treba zanemariti način na koji su oni izveštavali o procesima pred Haškim tribunalom i uopšte suđenjima za ratne zločine, a koji su se ticali uzroka i posledica rata na teritoriji te države. Iako se situacija u tom pogledu drastično pogoršava proteklih godina, ni u periodu netom posle petooktobarskih promena nije bila mnogo bolja. Analiza Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji pod nazivom „Mediji u postoktobarskoj Srbiji“ kazuje da su mediji, osim izuzetaka (HOPS kao izuzetke navodi dnevni list „Danas“ i nedeljnik „Vreme“) relativizovali zločine počinjene u ime srpskog naroda u cilju da se spreči „rasprava o moralnoj odgovornosti“. To su, prema HOPS-u, činili koristeći različite mehanizme: diskreditovanje svedoka, umanjivanje značaja priznanja krivice, odnosno navoda iz optužnice, romantizovanje optuženih i produkcija empatije prema njihovim porodicama, kao i apsolutno ignorisanje žrtava i njihovih porodica. Dešavalo se takođe da se neke vesti iz Tribunala potpuno mimoilaze, pa nešto što osvane na naslovnicima svetskih medija bude potpuno izostavljeno iz srbijanskih. Sve u svemu, ne samo kada se govori o izveštavanju iz Tribunala nego kada se govori o celokupnom izveštavanju o ratu u BiH, građani Srbije nisu imali prilike, ukoliko su pratili samo domaće medije, da steknu sliku o onome šta se zbivalo tokom prve polovine devedesetih na teritoriji susedne države. Informacije su, u boljem slučaju, prećutkivane, a u gorem – potpuno izvrtane.

Proteklih je godina tema ratnih zločina počinjenih u ime Srba postala takoreći zabranjena. Treba reći da se ona retko pojavljuje čak i u nezavisnim, liberalnim medijima, ako izuzmemo specijalne dodatke koji su finansirani novcem međunarodnih ili domaćih civilnih organizacija. Ni novinarski istraživačko-analitički centri, kojih je u Srbiji nekoliko i koji veoma agilno izveštavaju o raznim nezakonitim poslovima predstavnika vlasti, ne bave se ratnom prošlošću i kriminalom koji ju je pratio. Nešto se više temom suočavanja sa prošlošću bave mali, marginalni mediji, koji imaju veoma ograničen pristup publici.

Incident koji je zasenio genocid

Kada se, ipak, izveštava o godišnjicama određenih ratnih događanja, recimo godišnjici genocida u Srebrenici, uglavnom se to čini u formi vesti u kojoj ne postoji background, odnosno opis i kontekst samog događaja. Posebno je indikativno kako su o obeležavanju 20. godišnjice genocida u Srebrenici izveštavali mediji u Srbiji. Tada je, setimo se, ovom događaju prisustvovao tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić, a potpunu senku – bar je tako prikazano u srbijanskim medijima – na komemoraciju u Potočarima bacio je incident u kojem je on napadnut.

Iako je to bila jedinstvena prilika da vlast i mediji u Srbiji otvoreno progovore o genocidu, oni su potpuno preokrenuli priču u svoju korist i o komemoraciji je izveštavano samo u kontekstu incidenta i „pokušaja ubistva“ Aleksandra Vučića. Zvaničnici, ali i mediji u Srbiji, poslednjih godina koriste godišnjicu genocida da bi upozorili kako još uvek nije razrešen „pokušaj ubistva“ Aleksandra Vučića, a taj incident je postao svojevrsni trajni alibi vlasti u Srbiji da ne dolaze više u Potočare. Ove godine, 10. jula, veliku pažnju medija u Srbiji izazvala je izjava Milorada Dodika, data nacionalnoj agenciji Tanjug, u kojoj se otprilike poručuje hrvatskom članu Predsedništva BiH Željku Komšiću da on nema pravo da govori o genocidu u Srebrenici pre nego što se otkrije „ko je i kako hteo da ubije predsednika Srbije Aleksandra Vučića pre nekoliko godina“.

Sa druge strane, brojni mediji u Srbiji ignorisali su vest da su pripadnici BIA-e te 2015. godine protivzakonito boravili na komemoraciji u Potočarima. Oni su, po sopstvenom priznanju, za potrebe srbijanske tajne službe tajno snimali taj događaj. Dvojica pripadnika srbijanske tajne policije o tome su javno progovorili za Al Džaziru, a potom su optuženi za odavanje službene tajne. Proces još traje i zatvoren je za javnost. Osim u nekoliko nezavisnih medija, gde se opširnije govori o celom slučaju, u medijima bliskim vlasti se o njemu ili ćuti ili se izveštava na nivou vesti, ponovo istrgnute iz konteksta. Agencija Tanjug je objavila vest, koju su preneli mediji bliski vlasti, u kojoj se tvrdi da su optuženi angažovali čak deset advokata! U toj vesti je takođe izostavljen background, odnosno potpuno je nejasno šta je bio motiv obraćanja javnosti dvojice pripadnika tajne službe, koji su svojim javnim iskazom bacili drugačije svetlo na incident u Potočarima.

BiH nije jedinstvena država

Ako apstrahujemo izuzetke, srbijanski mediji o BiH nikada ne govore kao o celini. Ranije se Republika Srpska – više u podtekstu nego direktno – tretirala ili kao zasebna država ili čak kao deo Srbije. U poslednje vreme mediji prate zaoštrenu retoriku srpskih političara iz BiH i sasvim se otvoreno govori o tome da BiH „nije održiva zajednica“ i da „Republika Srpska treba da bude posebna država“. Simbolično se na mapama za vremensku prognozu Republika Srpska ocrtava kao zaseban državni entitet, kao što se Kosovo tretira kao sastavni deo Srbije.

Vesti i izveštaji, kao i svi drugi novinarski žanrovi, iz Republike Srpske, veoma su zastupljeni u medijima u Srbiji, što zbog činjenice da u njoj postoji razgranata dopisnička mreža, što zbog toga što pojedini mediji imaju specijalna izdanja za manji bosanskohercegovački entitet, što zbog toga što se RS doživljava kao integralni deo „srpstva“. Sa druge strane, vesti iz Federacije BiH su veoma retke i šture, a najčešće se odnose na incidentne situacije – dominiraju negativne, senzacionalističke vesti. Može se reći da je, generalno, izveštavanje srbijanskih medija o BiH etnocentrično, pa i vesti koje dolaze iz Federacije BiH uglavnom se odnose na položaj Srba i na zaoštravanje političkih i međuetničkih odnosa u BiH. Sa druge strane, kada se govori o Federaciji BiH, opšte je mesto da se ona povezuje sa islamskim radikalizmom i terorizmom.

Reklo bi se da je zaoštravanje međuetničkih odnosa u BiH omiljena tema srbijanskih medija, a u izveštajima o ovoj temi apsolutna je dominacija jedne strane – srpske. U afirmativnom obliku prenose se izjave političkih lidera srpskog naroda u BiH i analitičara iz RS, dok se izjavama bošnjačkih zvaničnika uglavnom dodaje negativni predznak, a skoro nikada se – osim u retkim, nezavisnim medijima – za tumačenje određenih političkih prilika u BiH traži mišljenje nekog analitičara iz Federacije BiH ili prenosi pisanje sarajevskih medija. Hrvatski političari iz BiH imaju daleko bolju prođu u srbijanskim medijima bliskim vlastima.

U poslednje vreme jedan od najprominentnijih analitičara zbivanja u BiH jeste kontroverzni „politički analitičar“ Dževad Galijašević, kojeg mediji u Srbiji predstavljaju kao „stručnjaka za bezbednost, islamski ekstremizam i terorizam“ i koji tvrdi da su većina Bošnjaka – islamizirani Srbi. Prisustvo Galijaševića u srbijanskim medijima se uklapa u podtekstualnu matricu po kojoj je Sarajevo islamski grad, a Bošnjaci – skloni islamskom ekstremizmu i terorizmu. U tom smislu se može reći da se u izveštavanju o BiH u srbijanskim medijima itekako primeti islamofobija, a religija ističe kao ključni faktor za razumevanje prilika u BiH, ali i za razumevanje uzroka proteklih ratova.

Dodik i Vučić – superheroji na braniku otadžbine

U svetlu postizborne političke krize u BiH, ali i Programske deklaracije o BiH koju je nedavno usvojila Stranka demokratske akcije – u medijima u Srbiji se konstruiše slika Milorada Dodika kao superheroja, velikog borca za interese srpskog naroda koji je „prirodno“ ugrožen od Bošnjaka i islamskog ekstremizma. Sa druge strane, Bakir Izetbegović sve više preuzima ulogu koju je tokom devedesetih imao njegov otac Alija ili hrvatski predsjednik Franjo Tuđman – ulogu „strašila“. Predstavlja se kao islamski fanatik i arhineprijatelj srpskog naroda.

Posebno žestoku osudu je doživela SDA deklaracija, koju je državna „Politika“ nazvala „novom pričom o islamskoj državi“. U ovom indikativnom tekstu, čija je autorka dopisnica „Politike“ iz Sarajeva, ne navodi se šta dokument tačno sadrži. Izveštaj je sastavljen isključivo od negativnih reakcija na deklaraciju, uz izostavljanje „druge strane“ ili mišljenja nekog nezavisnog analitičara. To je, generalno, način na koji se ova i slične bosanskohercegovačke teme obrađuju u tzv. „ozbiljnim“ medijima u Srbiji.

Tabloidi su, naravno, otišli korak dalje, pa već po naslovima možemo prepoznati ciljeve njihovih „propagandnih aktivnosti“ – da se Milorad Dodik predstavi kao snažni, drčni borac za „srpsku stvar“ koji odoleva „udarcima“ Bošnjaka: “Lider SDS zatražio unitarizaciju Bosne i tako razbesneo i Srbe i Hrvate! Dodik: Bakire, Srpska nikad neće biti deo republike BiH!“, “Po Bakiru Alah treba da uređuje, a ne realan politički dogovor! Dodik „spustio na zemlju“ Izetbegovića!“, „Izetbegović ponovo provocira! Bakir bi da ukine Republiku Srpsku Dodik: Neće dobiti ni pedalj!“, „Dodik oterao Bakira u kućicu: Alija žrtvovao mir za BiH, videćemo za šta će je žrtvovati njegov sin!“…

Kada se pogleda struktura ovih i sličnih medijskih priloga koji se pojavljuju u srbijanskim tabloidima a koje bismo mogli nazvati čak ratnohuškačkim, može se primetiti da naslovi često ne korespondiraju, bar ne u potpunosti, sa onim što se može pronaći u tekstu. Naslov je, reklo bi se, više stav i komentar urednika nego što odslikava sadržinu priloga. To je i inače veoma česta pojava u srbijanskih tabloidima, koji – vrlo verovatno – polaze od stanovišta da se njihovi čitaoci zaustavljaju na samom naslovu. Izvor teksta su, neretko, agencija Tanjug, ruska agencija Sputnik ili Radio-televizija Republike Srpske, često aranžirani na takav način da im se ponekad menja i „elementarno značenje“. Kodeks novinara Srbije to inače zabranjuje, ali očigledno da to nije predmet interesovanja vlasnika i urednika tih tabloida.

Proterivanje sa vekovnih ognjišta – ponovo!

Pod uticajem vlasti i preuzetih međunarodnih obaveza, ali i usled činjenice da je Srbija bila samo kratkotrajna tranzitna zona za izbeglice i migrante, može se reći da su ovdašnji mediji – uz nekoliko izuzetaka – relativno korektno izveštavali o migrantskoj krizi, odnosno nisu produkovali moralnu paniku. To se međutim ne može reći kada se govori o izveštavanju o migrantima u BiH. „Informer“ recimo otkriva da arhineprijatelj Srba, predsednik SDA Bakir Izetbegović, ima „pakleni plan“, po kojem će naseliti Avganistance u srpske opštine, što će dovesti do egzodusa Srba iz BiH. U tekstu se apostrofira da među migrantima ima „radikalnih islamista sa ratnim iskustvom“. Razrešenje tog problema nalazimo u tekstu objavljenom dva meseca kasnije, po kojem je superheroj Milorad Dodik „pomrsio Bakirove pokvarene planove“. U tekstu se upotrebljava termin „proterivanje sa vekovnih ognjišta“, što je bio autoviktimizirajujći lajtmotiv izveštavanja tokom ratova devedesetih. Dodik je „brutalno očitao i lekciju“ članu Predsedništva iz redova bošnjačkog naroda Šefiku Džaferoviću.

Indikativan je i interesantan za analizu tekst objavljen u visokotiražnom „Kuriru“, a pod naslovom „Suluda hajka! Bakir Izetbegović napao Vučića: Optužuje ga za menjanje granica BiH“. I u ovom slučaju naslov ne korespondira sa samim tekstom, a u prilogu nedostaje lid i kontekst. Jedino što je jasno iz teksta jeste da zapravo nije Bakir Izetbegović „napao“ predsednika Srbije već je to učinila Federalna TV, i to na način koji će ostati potpuna nepoznanica za Kurirove čitaoce. List je, međutim, pozvao analitičare da komentarišu „događaj“. Naravno, svi analitičari su iz Srbije ili Republike Srpske, i svi su stali u odbranu predsednika. Na kraju se u tekstu pojavljuje i izjava Vučića, koji poziva na uzdržanost. U ovom primeru prepoznajemo čest mehanizam tabloida, nažalost ne samo tabloida, u Srbiji, a to je – neprikrivena manipulacija činjenicama.

Tekst se može posmatrati i kao minijaturni segment dugogodišnjeg propagandnog kreiranja lika Aleksandra Vučića u srbijanskim medijima. Ukratko rečeno, kreiran je lik hrabrog čoveka koji radi ispravnu stvar i konstantno se nalazi na meti napada sa svih strana. On je pritom staložen i poziva na uzdržanost. Spreman je da primi udarce.

„Horde zla ruše Dodika“

Portal Raskrikavanje iz Srbije u oktobru prošle godine, za vreme predizborne kampanje za opšte izbore u BiH, je pisao o tome kako su pojedini mediji u Srbiji vodili otvorenu i histeričnu kampanju u korist Milorada Dodika i njegove stranke. U centru analize tog portala bila je naslovna stranica dnevnog lista „Alo“ kojom je dominirao natpis „Horde zla ruše Dodika“. I tada je u glavnoj ulozi bio Bakir Izetbegović, koji je navodno angažovao navijačke grupe „Horde zla“, „Manijaci“ i „Robijaši“, da dođu u Banju Luku na skup „Pravda za Davida“, kako bi se potukli, nahuškali narod i „srušili Dodika“. To je naravno bila lažna vest, od početka do kraja.

Dodik je imao enormnu predizbornu podršku i drugih medija u Srbiji, pa su recimo „Večernje novosti“ objavile vest o tome kako zapadne sile, predvođene Britancima i MI6, žele pošto-poto da sklone Dodika sa vlasti. Tu informaciju je uz određenu redakciju, preuzeo i „Informer“, ali i brojni drugi mediji u zemlji.

U tekstu smo uglavnom analizirali izuzetno problematično izveštavanje srbijanskih medija o političkim prilikama u BiH. Treba, međutim, za kraj, reći da je situacija nešto bolja kada se govori o izveštavanju iz oblasti bosanskohercegovačke masovne kulture. To, međutim, ne smanjuje bojazan da širenje međunacionalne mržnje, konstantna produkcija napetosti i potpuno odustajanje od profesionalnih standarda – može imati veoma ozbiljne posledice u stvarnosti.