Snimak ekrana, CNBC
To bi, procenjuju eksperti, mogao da bude prvi nesportski događaj koji bi po gledanosti mogao da parira prenosu Superboula. Spekuliše se i sa čak 100 miliona gledalaca. Čim nije sportski događaj, u SAD to jedino može da znači da je u igri – Donald Tramp.
Ne, ovaj put nije reč o TV debati, kakvu je pre sedam godina kao predsednički kandidat imao sa rivalkom iz Demokratske stranke Hilari Klinton koja je privukla neverovatnih 84 miliona gledalaca, i to bez svih onih koji su taj duel pratili onlajn.
Tih stotinak miliona moglo bi da bude auditorijum na prvom ročištu u okrugu Fulton (država Džordžija) po tužbi protiv Trampa i još 18 lica da su, navodno, pokušali da u toj saveznoj državi izmene izborne rezultate nakon predsedničkih izbora 2020. Tramp je te izbore izgubio, a manje glasova od Džozefa Bajdena imao je i u Džordžiji.
Suđenje u okrugu Fulton (koji obuhvata Atlantu i okolinu) jedno je od četiri koja čekaju bivšeg predsednika SAD. Ipak, za samo to je izvesno da će biti prenošeno putem Jutjuba i putem televizijskih kamera.
Još se čeka odluka suda u Njujorku, koji inače nema tu praksu, da odgovori na zahtev medija za prenosom suđenja po optužnici da je Tramp, navodno, štimovao poslovne knjige, dok će se preostala dva suđenja voditi u federalnim sudovima gde su kamere zabranjene.
Odluka postupajućeg sudije Džordža Mekafija da će iz njegove sudnice, kad još neutvrđenog datuma počne suđenje, u domove širom SAD ali i sveta ići ne samo Jutjub već i televizijski signal, u skladu je sa transparentnošću kojim se ovaj okružni sud diči.
Uostalom, i sam sudija ima svoj službeni jutjub kanal, kao i sve njegove kolege, na kojem se strimuju suđenja. Kad krene suđenje Trampu&co. strimingom preko Jutjuba upravljaće sam sud, dok će „pul” medijskih kuća biti zadužen za TV i radio prenos. Takođe, i jednom broju fotografa biće omogućeno da borave u sudnici, ali s tim da posao završe do početka suđenja.
Nemoguća misija: Pribaviti sve saglasnosti i odobrenja
Trampu i ostalima okružna tužiteljka Feni Vilis stavlja na teret ozbiljna krivična dela. No, i sam nagoveštaj eksperata da bi, makar prvo, pojavljivanje prvooptuženog na sudu gledanost medija dovela do neprikosnovenih visina Superboula, otvara pitanje da li maksimalno transparentno suđenje poznatoj ličnosti može da izbegne obrise medijskog spektakla, pa čak i formata rijaliti programa, kao u slučaju suđenja za ubistvo slavnom igraču američkog fudbala O Džej Simpsonu?
Da li će se u javnosti više komentarisati iskazi optuženih i njihovi postupci koji su ugrozili temelje demokratije ili pak o tome ko je (od selebritija) sedeo u sudnici, ko je imao kakav izraz lica, boju odela, a od izjava tek ono što bi moglo da stane u mim?
Kad krene suđenje Trampu&co. strimingom preko Jutjuba upravljaće sam sud, dok će „pul” medijskih kuća biti zadužen za TV i radio prenos. Sam sudija ima svoj službeni jutjub kanal, kao i sve njegove kolege, na kojem se strimuju suđenja
Može li tako propraćeno suđenje da u javnosti ne prati atmosfera navijanja, kao na tribinama stadiona? I da, naposletku, ne utiče na porotu i krajnju presudu?
U Srbiji kamere u sudnicama nisu uobičajena pojava i do danas najpoznatiji slučaj kad je javnost imala uvid u događanje u sudnici jeste suđenje za ubistvo premijera Zorana Đinđića.
Načelno, snimanja u sudnici nisu zabranjena, ali prema Sudskom poslovniku, fotografisanje, audio i video snimanje u zgradi suda moguće je obaviti tek uz prethodno pribavljeno pisano odobrenje predsednika, uz prethodno pribavljenu saglasnost predsednika veća, sudije i pisanog pristanka stranaka i učesnika snimljene radnje.
„Prilikom davanja odobrenja za fotografisanje i snimanje vodiće se računa o interesovanju javnosti, interesu postupka, privatnosti i bezbednosti učesnika u postupku”, piše u poslovniku.
U Srbiji mali broj odobrenih molbi za snimanje
U Apelacionom sudu u Beogradu fotografisanje, audio i video snimanje na javnim sednicama i raspravama pred drugostepenim sudom u građanskom postupku, obavlja se po odobrenju predsednika suda, uz prethodno pribavljenu saglasnost predsednika veća, sudije i pisanog pristanka stranaka i učesnika snimljene radnje.
Video i zvučno snimanje na glavnom pretresu u krivičnom postupku i javno prikazivanje snimka van slučajeva iz člana 179 Zakonika o krivičnom postupku obavlja se po odobrenju predsednika Vrhovnog kasacionog suda, uz prethodno pribavljeno mišljenje predsednika veća, sudije i saglasnost stranaka. Molbe za snimanje se mogu podneti pismenim ili elektronskim putem, najkasnije dan pre ročišta.
Prema informacijama koje smo dobili iz beogradskog Apelacionog suda, tačna evidencija o broju podnetih molbi za audio i video snimanje ne postoji, ali je izvesno da je taj broj mali. Kako je za Cenzolovku objasnila Mirjana Piljić, koordinatorka za medije tog suda, sudije Apelacionog suda u dosadašnjem radu nisu imale primedbe na molbe novinara da se suđenja snimaju, ali kako je za davanje iste saglasnosti neophodna i saglasnost stranaka i ostalih učesnika u postupku, a koji su tu saglasnost najčešće uskraćivali, broj odobrenih takvih molbi je mali.
Ističu samo jednu molbu novinara, koja je odobrena od strane predsednika tadašnjeg Vrhovnog kasacionog suda Srbije, sudije Nate Mesarević, koja je prema tadašnjim odredbama bila zadužena za odlučivanje o istim molbama, i odobreno je audio i video snimanje suđenja u predmetu poznatom u javnosti kao „Tuzlanska kolona”.
Da bi novinari koristili tehničke uređaje na suđenjima, dan ranije moraju da podnesu molbu sudu kako bi se, nakon konsultacije sa većem koje postupa o predmetu, o istoj molbi odlučilo. Piljić navodi da do sada nije bilo takvih molbi što je, kako kaže, posledica i specifičnosti samog postupka pred Apelacionim sudom, jer se najveći deo suđenja koja su otvorena za javnost završava na javnoj sednici na kojoj sudija izvestilac upoznaje ostale članove veća sa stanjem u spisima predmeta, te sadržajem prvostepene presude, a zatim stranke i branilac iznose navode žalbe i odgovore na žalbu, te sama ta procedura nije dovoljno interesantna za predstavnike sredstava javnog informisanja, kao što je to u prvostepenom postupku.
„Sudije Apelacionog suda apsolutno razumeju potrebu javnosti da prati suđenja koja su medijski propraćena, naravno, uz poštovanje i prava na privatnost stranaka i ostalih učesnika u postupku, kao i zaštitu tajnosti postupka u onim postupcima gde je to neophodno”, zaključuje se u odgovoru Apelacionog suda našoj redakciji.
Škero: Od kamera više štete nego koristi
Sudski poslovnik predviđa da su „u cilju obezbeđivanja objektivnog, pravovremenog i tačnog obaveštavanja javnosti o radu suda i sudskim postupcima, predsednik, sudije i sudsko osoblje dužni da obezbede potrebne uslove, kao i odgovarajući pristup medijima u pogledu aktuelnih informacija i postupaka koji se vode u sudu, vodeći računa o interesima postupka, privatnosti, kao i bezbednosti učesnika u postupku”.
Za suđenje za koje postoji veće interesovanje javnosti sudska uprava će obezbediti prostoriju koja može primiti veći broj lica, piše u dokumentu.
Naravno da se sud zatvara i pokušava da očuva svoj integritet, koliko god da je sudstvo obolelo, mediji su još više oboleli (Vida Petrović Škero)
Prema mišljenju Vide Petrović Škero, bivše predsednice Vrhovnog suda Srbije, televizijski prenos dešavanja u sudnici nije primeren, posebno jer može biti poguban za ceo postupak.
„Suđenje nije spektakl, fudbalski meč, pozorište. Javnost treba da sazna ono što je se tiče, ali je potrebno i malo privatnosti, u sudnici se odlučuje o ljudskim pravima”, napominje Petrović Škero.
Poseban je problem, kako ocenjuje naša sagovornica, što veliki broj medija zloupotrebljava prisustvo na suđenjima i sa njih neprofesionalno izveštava.
„U načelu nisam protiv ukoliko bi se to radilo kako treba, a praksa nam pokazuje da se veliki broj medija ponaša neprofesionalno u sudnici, a pišu i ono što se nije desilo. Imali smo primere da izađu celi intervjui sa sudijama, a da zapravo sudija nije ništa rekao o slučaju jer tada postupak nije mogao da izađe u javnost. I naravno da se sud zatvara i pokušava da očuva svoj integritet, koliko god da je sudstvo ’obolelo’, mediji su još više ’oboleli’”, ocenjuje bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije.
Samo papir i olovka!
Odsustvo TV kamera nije jedini problem s kojim se suočavaju izveštači iz sudnica. Čini se da bi njima bilo važnije da se generalno poprave uslovi praćenja i izveštavanja.
Ana Novaković, novinarka N1 koja prati suđenja, kaže za Cenzolovku da korišćenje telefona ni u jednoj sudnici nije dozvoljeno, a da u zgradu bivšeg Specijalnog suda, gde se sudi u postupcima za organizovani kriminal i ratne zločine, ništa od elektronskih uređaja ne sme da se unese.
Dodaje da novinari u sudnici mogu da koriste samo papir i olovku, dok kompjuter i laptop mogu da koriste u medija centru suda gde se suđenje prati preko televizora. U toj prostoriji postoji i fiksni telefon sa kog se može pozvati redakcija, isključivo na fiksni broj.
„Kada ne možete da snimate, to nam otežava rad zato što ne možemo da proverimo prilikom pisanja izveštaja šta je neko tačno izgovorio. Postoji mogućnost da nešto pogrešno prenesete. Tada je sva odgovornost na novinaru, stoga sam novinar treba da bude svestan te odgovornosti i težine svoje napisane ili izgovorene reči. U praćenju i izveštavanju sa suđenja koja mogu da traju u jednom danu i po 4-5 sati novinar mora biti koncentrisan, pažljiv, ali i pripremljen, odnosno informisan o slučaju o kom izveštava”, objašnjava Novaković.
Ona smatra da bi korišćenje telefona značajno olakšalo rad novinarima, posebno što su suđenja javna i svako ko želi kao građanin može da ih prati. Kada su u pitanju direktni TV prenosi suđenja kaže da su opravdani kada je reč o suđenjima od najvećeg interesa javnosti, mada ne vidi problem i da se prenose putem video-linka na sajtu suda.
Njen kolega Vuk Cvijić, novinar NIN-a sa višedecenijskim iskustvom izveštavanja, posebno o kriminalu i korupciji, koji trenutno prati suđenja za aferu Jovanjica, ističe za Cenzolovku da su u Srbiji institucije „okoštale”, pa tako i sud, te da je u odnosu na druge razvijene zemlje kod nas otvorenost suda prema javnosti manja.
„Mi ne dobijamo transkripte sa suđenja, uspevamo nekako da dobijemo optužnice, ali ne i dokaze koji su nam neophodni kako bismo mogli kvalitetno da pratimo suđenja. Do informacija dolazimo i zahvaljujući hrabrim ljudima, kao što su Aleksandar Obradović ili Katarina Petrović, koji su zbog toga proganjani”, navodi Cvijić i dodaje da je pritisak na pravosuđe od strane vlasti sve jači, da tužilaštva postaju selektivna, kao u slučaju inspektora koji su otkirli plantažu marihuane, što vide i relevantne institucije, kao i Evropska unija.
HRVATSKA: KAMERE SAMO NA SUĐENJIMA POZNATIM OSOBAMA I POLITIČARIMA
Era snažnijeg medijskog prisustva u sudnicama u Hrvatskoj otpočela je sa suđenjem bivšem premijeru Ivi Sanaderu. Sa tih suđenja bilo je čak dve vrste snimaka – od interne sudske televizije, čiji signal su preuzimale TV stanice, ali su u samoj sudnici bile prisutne i kamere televizija s nacionalnom frekvencijom.
„Prvog dana suđenja i kada se čitala presuda, u sudnici su iznimno bile, ako se dobro sjećam, najmanje četiri TV kamere. Između toga, na u sudnici je na svakom sudskom ročištu bila samo jedna kamera neke od nacionalnih TV kuća, a ostale su od njih besplatno dobivale sirovu snimku. Bitno je naglasiti da su sve TV kamere fiksne, dakle snimaju sa stalka. Snimatelji se ne smiju kretati sudnicom kako bi ulovili bolji kadar, već mogu samo birati širinu kadra i okretati kameru na stalku oko svoje osi”, kaže za Cenzolovku novinar Hrvatske radio-televizije Damir Dević, koji dugo prati hrvatsko pravosuđe.
„U praksi, TV kuće ne snimaju svako suđenje, već samo slučajeve ubojstva javno poznatih osoba, suđenje organiziranom kriminalu te suđenje za korupciju i kriminal koji su počinile javne osobe, naročito političari, bilo državni, bilo lokalni. Po zakonu, dozvolu za snimanje u gore navedenim slučajevima, TV kućama u pisanom obliku daje Vrhovni sud Republike Hrvatske. Čak i da iz nekog razloga postoji interes neke od televizija za neka minorna suđenja, Vrhovni sud neće izdati dozvolu za audio vizualno snimanje nekog minornog slučaja tzv. običnog i sitnog kriminala. Identična pravila kao za TV novinare vrijede i za radijske novinare, s tom razlikom da oni snimaju samo audio-signal”, navodi Dević.
Ovaj iskusni sudski izveštač napominje da svaki novinar, bez obzira na vrstu medija za koji izveštava, ima pravo ući u sudnicu, pratiti suđenje i pisati beleške na papiru ili kucati na laptopu ili mobilnom telefonu, a posle slati izveštaj internetom. Broj prisutnih novinara nekad zavisi od veličine sudnice.
Za razliku od suđenja u Srbiji, u Hrvatskoj su mobilni telefoni dozvoljeni u sudnicama s tim da moraju biti potpuno utišani i mogu se koristiti samo za slanje poruka.
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Medijski amandmani umiru u skupštinskom mraku: Noćno zasedanje Odbora, u četiri čina
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Da bi doslo do prenosa u sudnici kod nas kao u SAD i Hrvatskoj treba obezbediti prostor da sigurno i bezbedno funkcionise po svim savremenim metodama uz koriscenje fotokatalitickog preciscivaca vazduha. Pokazalo se od pojave korone da je sada veoma neophodan u svim zatvorenim prostorima.