Kerovi

Za zdravu pamet je nepodnošljivo da se bavi „detaljima“ ubistva novinara Džamala Kašogija u konzulatu Saudijske Arabije u Turskoj. Idiotski je samo i pomisliti da bi na strogo izdvojenom i nadziranom prostoru apsolutno kontrolisane i suverene volje jedne države na teritoriji druge države – kao što to konzulati i ambasade jesu – moglo doći do „odmetanja“ i samovoljnog ponašanja, inače visokih funkcionera države o čijem je konzulatu ili ambasadi reč. Tim pre što su se te „odmetnute“ osobe uredno ukrcale u avion u Rijadu i doputovale u Istanbul, odakle su se po obavljenom poslu ponovo avionom uputile nazad, odakle su i došle, onome ko ih je i poslao. Poverovati da je u takvim okolnostima „odmetništvo“ moguće – imbecilno je.

Pa se onda, pored apsurdne priče o „odmetanju“, plasiraju i drugi šumovi. Princ prestolonaslednik, a u stvari neprikosnoveni samovoljni vladar Saudijske Arabije – doslovni gospodar života i smrti svojih podanika – probaće da podmetne i priču o Kašogiju kao teroristi. Kašogi je bio opasni islamista, reći će princ svojim saveznicima – zapravo: saučesnicima – u vrhu američke administracije. Ubijeni tako postaje opasni ubica, a pravi ubica – čuvar i zaštitnik. Ako pak marimo za činjenice: kako se uopšte izgovara – a da ne zvuči kao uvreda za zdravi razum – to da ubijeni ne može biti ubica, kao što ni ubica u ovom slučaju nikako ne može biti žrtva?

A opet, već nedeljama se raspravlja o tome stoji li država Saudijska Arabija iza ubistva Kašogija. Kao što se i ovde sada pitamo ko je ponovo pustio kerove na novinare. Kome novinarska udruženja skreću pažnju na medijsku hajku protiv novinara? Od koga očekuju zaštitu? Od države koja je preko svojih kerova tu hajku i povela? Kako se kerovođi kaže da mu se ker na kratkom povocu „odmetnuo“ – to jest, oteo kontroli – a da to ne vređa zdrav razum?