Kleut: Okruženi slikama nasilja sa TV-a i telefona, mi smo temeljno zapušteno društvo, bez svesti, znanja i kapaciteta da reagujemo

Kada javnost ima potrebu da razume neki događaj, ona se okreće prikupljanju informacija: iz medija, od funkcionera, sa društvenih mreža. Domaći mediji, vlada i pojedinci na društvenim mrežama nisu odoleli i ponudili su javnosti samo ono što u ovom trenutku mogu – pojednostavljene zaključke. 

Tako u razgovoru za Cenzolovku rezonuje Jelena Kleut, profesorka na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Kleut objašnjava da je veći deo medija pojednostavljene zaključke prihvatio, nažalost, ne kako bi pomogao građanima da se izbore s tragedijom, već da bi na njoj profitirali. Na pregledima, lajkovima, šerovima i drugim monetama digitalnog sveta.

„Odgovor na pitanje ko je kriv za pucnjavu u Beogradu je složen i u ovom momentu ne možemo da ga znamo. I to je ono što je za javnost veliki problem“, smatra Kleut. 

„Ophrvani bolom, šokirani razmerama tragedije, želimo da nam se kaže ko je kriv, jer tako ćemo, nadamo se, moći da pojmimo nešto što je nepojmljivo. Da nekako ovladamo situacijom u momentu kada gubimo tlo pod nogama. Međutim, naprečac utvrđeni krivci – bilo sistemski, grupni ili individualni – u ovom trenutku nikome ne pomažu. Naprotiv, mogu dovesti do stigmatizacije i ovu ionako tešku situaciju, mogu dodatno otežati.“

Mreže, zgodan krivac za sve

Direktno povezivanje masovnih ubistava u školama s porukama na društvenim mrežama već je viđeno u Sjedinjenim Američkim Državama. Sličan obrazac ponovio se u domaćem okruženju.

U šumu pojednostavljenih problema i pripadajućih pojednostavljenih rešenja utopila se i ministarka zdravlja u Vladi Srbije. 

„TREBA DA SE UKINU SVE DRUŠTVENE MREŽE! Danica Grujičić podigla TON posle dva masakra: Restart na mesec dana!“, javila je štampa u utorak, 9. maja. 

Ministarka Grujičić, naime, izjavila je da je „možda trenutak“ da se ukinu sve društvene mreže u Srbiji.

„Ja samo molim da po mrežama, ovi što pišu gluposti, da će da urade ovo, ono, da veličaju ubice i kriminalce… Oni nisu opasni momci ni opasne devojke, nego budale“, kazala je ministarka.

Ponuđeni odgovori nisu lekoviti jer počivaju na nadzoru kao ideji vodilji – nadzor nad mrežama, nadzor policije u školama, nadzor nastavnika i roditelja nad učenicima. Nadzor je viđen kao jedina mera prevencije, a zanemarene su edukacija i podrška

Internet i društvene mreže su jednostavna prečica da se pronađe krivac, kaže Jelena Kleut.

„I to je zgodan krivac jer je generacijski specifičan (više ga koriste deca i mladi) i jer se čini da može lako da se reši – samo oduzmi telefon, ugasi, prijavi i gotovo. Zanemaruje se da društvene mreže čine ljudi, koliko i algoritmi, pa evo sada svedočimo privođenjima tinejdžera i pozivima da se ograniči pristup sadržajima. Čak i pozivima da se ugase društvene mreže, odnosno da se onemogući pristup građanima“, smatra Kleut. 

Restriktivne mere potpuno promašuju poentu, jer „onlajn svet je ekstenzija oflajn sveta“. 

„Kada kažem ekstenzija, ne mislim da je puko ogledalo – nasilne poruke, grupe ili pojedinci postoje i oflajn, ali na društvenim mrežama oni su vidljiviji. Na krilima ponašanja korisnika i algoritama oni brže i češće stižu do nas. I bez ikakve dileme su deo uzroka, ali ne jedini, možda ne ni glavni.“

Prema sagovornici Cenzolovke, pametnije bi bilo da se traže upravo uzroci, a ne krivci i onda, kako kaže, u odnosu na te uzroke „stvaraju multisektorska rešenja“. 

„Do sada ponuđeni odgovori nisu lekoviti jer počivaju na nadzoru kao ideji vodilji – nadzor nad mrežama, nadzor policije u školama, nadzor nastavnika i roditelja nad učenicima. Nadzor je viđen kao jedina mera prevencije, a zanemarene su sve druge, one okrenute ka edukaciji i mehanizmima podrške učenicima, nastavnicima, roditeljima“, ističe Kleut.

Normalizovanje nasilja

Umesto podrške učenicima, nastavnicima i roditeljima ekspresno su stigle preporuke predsednika Aleksandra Vučića (koje je Vlada još ekspresnije prihvatila). Jedna od preporuka odnosi se na „pooštravanje sankcija za nepoštovanje propisanih obaveza pružaocima medijskih usluga – uključujući internet, televiziju, društvene mreže“.

U prošlonedeljnoj temi Cenzolovka je postavila pitanje kako će u zemlji u kojoj su kriminalci promovisani u TV zvezde i imaju svoje autorske emisije – sve i da svi propisi budu usvojeni i sprovedeni – društvo moći da se izleči od medijskog trovanja nasiljem kojem je toliko dugo izloženo.

Jelena Kleut naglašava da posledice izlaganju nasilnim sadržajima na društvenim mrežama i televiziji nisu nasilništvo, već normalizacija nasilja i desenzitivizacija. 

„To znači da ga ljudi prihvataju kao uobičajeni obrazac u međuljudskim odnosima i da na njega prestaju da reaguju“, objašnjava Kleut. 

„Ne pale im se crvene lampice u situaciji kada treba da pritrče i pomognu, ili alarmiraju institucije. Nažalost, to vidimo kada se radi o nasilju nad ženama, ili o vršnjačkom nasilju, ili verbalnim napadima i pretnjama na društvenim mrežama. Okruženi slikama nasilja, koje dolazi sa televizijskih ekrana i sa mobilnih telefona, mi smo temeljno zapušteno društvo, desenzitizovano i bez svesti, znanja i kapaciteta da reaguje na nasilje.“

A onda na scenu stupaju – teoretičari zavere

Kako to izgleda kada publika – a posebno deca i mladi – ostanu bez kapaciteta i znanja da reaguje na nasilje? 

U sredu, 10. maja, domaći mediji preneli su vest da je učenik šestog razreda jedne škole u Novom Sadu izazvao paniku i to tako što je najavio da će završiti – ono što je započeo njegov vršnjak iz Beograda. 

Navodno, pretnje su otkrivene kada je školski pedagog školskom policajcu prijavio da je dečak u vajber grupi učenika škole napisao: 

„On je hteo da završi gejm, probaću i ja sutra, šta bude neka bude“.

Društvene mreže su jednostavna prečica da se pronađe krivac. I to je zgodan krivac jer je generacijski specifičan (više ga koriste deca i mladi) i jer se čini da može lako da se reši – samo oduzmi telefon, ugasi, prijavi i gotovo

Prethodne sedmice, u danu tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, pojavio se snimak na kojem se vide deca koja se „igraju“ i to tako što „pucaju“ jedni na druge u učionici. Očigledno su rekreirali ono što se dogodilo.

Pojedini komentari ismevali su smrt dece i slavili ubicu. Nazivali su ga „carem“ i koristili fraze iz popularnih video-igrica („mega?? kil“).  

Otišlo se i korak dalje. Na opskurnim objavama na internetu neki komentarišu kako „nemaju osećaj da je ovo stvarnost“. Kreiraju teorije po kojima se masovno ubistvo – možda nije ni dogodilo. Drugim rečima, da je iscenirano kako bi nevidljivi protivnici ostvarili svoje paklene zamisli.

Još jednom: narativ već viđen posle ubistava u školama u SAD. Prošlog avgusta, naime, konzervativni američki voditelj i teoretičar zavere Aleks Džons kažnjen je po tužbi roditelja deteta ubijenog 2012. u pucnjavi u jednoj školi u Teksasu. 

Džouns je celu stvar od početka nazivao „potpunom laži“ i „džinovskom obmanom“. Poručivao je svojim sledbenicima da niko nije stradao („sve su to bili glumci“), a ideja liberala, navodno, jeste da se slučaj iskoristi kao izgovor za ukidanje Drugog amandmana – onog koji Amerikancima garantuje slobodu posedovanja i nošenja oružja. 

Želimo li da nam Zakerberg i Mask filtriraju mreže?

Šta društvene mreže mogu da urade u takvom kontekstu? Da li su one neprijatelji ili saveznici? 

Na pitanje Cenzolovke kako nasilni sadržaji uopšte opstaju u virtuelnom svetu i šta same društvene mreže mogu da uradu po pitanju moderiranja, filtriranja ili cenzurisanja sadržaja, profesorka Kleut odgovara da one „već čine mnogo, ali i dalje ne dovoljno“. 

Nasilne poruke, grupe ili pojedinci postoje i oflajn, ali na društvenim mrežama oni su vidljiviji. Na krilima ponašanja korisnika i algoritama oni brže i češće stižu do nas. I bez ikakve dileme su deo uzroka, ali ne jedini, možda ne ni glavni

„Logika ograničavanja sadržaja potpuno je u suprotnosti sa širenjem sadržaja kao stubom funkcionisanja društvenih mreža. Zato one i imaju problem, zato su neefikasne i odvajaju premalo resursa za bavljenje ovim problemima“, ukazuje Kleut.

„Imamo tu i još jedno pitanje – da li želimo da nam Mark Zakerberg, Ilon Mask i drugi filtriraju sadržaj? Nisam sigurna. Čini mi se da je potrebno dati podršku inicijativama da se u filtriranje uključi društvo, recimo kroz model ‘trusted flaggers‘ koji poklanja poverenje određenim ogranizacijama i grupama.“

Profesorka iz Novog Sada objašnjava da svaka platforma ima svoja pravila i da ona uključuju označavanje ili uklanjanje sadržaja. 

„Nedavno usvojena Direktiva o digitalnim uslugama zahteva od zemalja EU efikasnije delovanje. Odgovor platformi da su oni samo kanali, to jest posrednici, gubi na snazi jer dovoljno istraživanja pokazuje da postoji algoritamska podrška viralnosti štetnih sadržaja. Zato Direktiva traži od njih veću odgovornost, bolju i transparentniju moderaciju i brže reagovanje“, kaže Kleut. 

„Potrebno je raditi na jačanju empatije i stvaranju kulture nenasilja. Drugim rečima, objašnjavati deci i odraslima da iza naloga, nadimaka i fotografija, stoje stvarni ljudi koje će dešavanja u virtuelnom svetu zaboleti i povrediti.“