Komunikološkinja Marija Milanović: Osobe koje ne vide u medijima ne treba predstavljati kao slabe, ali ni kao superheroje

Savez slepih Srbije je u saopštenju povodom Svetskog dana slepih naveo da su osobama koje ne vide informacije u velikoj meri nepristupačne, a da mediji o ovim problemima nedovoljno izveštavaju. O načinima na koje je medijski sadržaj prilagođen slepim i slabovidim osobama i adekvatnom načinu izveštavanja o njima razgovarali smo sa Marijom Milanović.

„Kada novinari izveštavaju o slepim i slabovidim osobama, oni ih predstavljaju kao osobe kojima treba pomoći, pozivaju na milosrđe, imaju patetičan prizvuk i žele da kod čitalaca izazovu emotivnu reakciju, ili pak idu u drugu krajnost i predstavljaju ih kao superheroje, koji su uprkos svemu postigli neverovatne stvari u životu“, rekla je Milanović za UNS.

Malo je, kaže Milanović, objektivnih novinarskih priča u kojima se ukazuje na to da slepe i slabovide osobe imaju normalan i ispunjen život i da se dobro nose sa različitim izazovima. Zato je, kako kaže, neophodno izveštavati o njihovim veštinama i pokazati da oni mogu da budu dobri sagovornici ne samo povodom Dana belog štapa, već i na temu IT-a, knjige, sporta.

Iako su, kako kaže, u medijima aktuelizovane teme na koje se ranije nije obraćala pažnja, brojne se i dalje zanemaruju.

„Kada se izveštava o slepim osobama, uglavnom se pažnja poklanja arhitektonskim barijerama i zvučnim semaforima. Važno je, naravno, pričati o tome, ali treba znati da postoje i druge teme koje nisu dovoljno pokrivene. Tu spada oblast digitalne pristupačnosti za slepe, koja je vrlo važna, a kojoj se malo piše. Recimo, kada kupujete novi uređaj, a on nema govorni softver, slepoj osobi je teško da ga koristi“, rekla je ona.

Opcija „Čitaj mi“ je za slepe i slabovide osobe korisna i kada prate onlajn medije, ali, kako kaže Milanović, ona ne dopirnosi tome da slepa osoba ostvaruje interakciju sa sadržajem.

„Slepa osoba ne ulazi na sajt samo da bi joj neko nešto iščitao, već joj je važno da ostvaruje i interakciju sa sadržajem. Bitno je da može da napiše komentar ispod vesti, a opcija ‘Čitaj mi’ svakako ne pomaže u tome“, istakla je ona.

Jedan klik, kako dodaje Milanović, često deli slepu osobu od interakcije, kao i od onoga što je nameravala. Zbog toga je, ističe, neophodno omogućiti inkluzivne usluge na vebu.

„Nije važno samo da sajt bude ozvučen, već je bitno da bude saradljiv sa čitačem ekrana koji osoba ima na svom računaru. Da bi slepa pustila opciju ‘Čitaj mi’ koja je ugrađena u sadržaj, ona najpre mora da uđe u tekst. Da bi ušla u tekst, slepa osoba najpre mora da uz pomoć čitača ekrana koji je ugrađen u računar otvori pretraživač, zatim da uđe na sajt i pretražuje vesti po naslovima tim istim čitačem“, kaže Milanović.

Zato ističe da je važnije da sama struktura i sadržaj sajta budu pristupačani za čitače ekrana koji su slepim osobama ugrađeni u telefone nego da sajt ima opciju „Čitaj mi“.

Programi za prilagođavanje, kako dodaje, nisu previše skupi, pa ih mogu priuštiti i manje medijske kuće.

„Osnova je da programer pri samom kreiranju sajta ispoštuje pravila pristupačnosti odnosno smernice koje postoje. Nije neophodno da postoje neki skupi programi već da za sve što je grafički prikazano postoji slovni opis. Ne mora nužno sve biti ozvučeno“, istakla je ona.

Slepim osobama kod medijskih tekstova, kako dodaje, često može zasmetati i preterano korišćenje akronima i reči u kojima su sva slova velika, pa je to još jedan od razloga zbog kojih treba izbegavati senzacionalističke napise „FOTO“, „VIDEO“, „NEĆETE VEROVATI“  i slično.

„Kada se u pisanju u velikoj meri koriste reči sa svim velikim slovima, čitač ekrana promeni visinu i počne da secka i potpuno menja tonalitet“, objasnila je ona.

Za osobe koje su slabovide, dodaje Milanović, važno je takođe voditi računa o kontrastu i podebljanim slovima.