„Krvavi pir“ – nekima klikovi, nekima traume. Gde su sve mediji grešili ove nedelje?

Nekoliko dana nakon masovnog ubistva u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ gotovo da znamo sve o osumnjičenom za ovo delo, dečaku K. K. i njegovoj porodici. Mediji su preplavljeni detaljima o njemu – od toga da je bio „tih i povučen“, preko medicinskih podataka i informacija o članovima porodice, do fotografija zgrade u kojoj živi. Na sličan način se izveštava i o drugom masovnom ubistvu koje se u okolini Mladenovca desilo u noći između četvrtka i petka.

Sagovornici Raskrikavanja – novinarke Tamara Skrozza, Jovana Gligorijević, Anne Marie Ćurčić i dečiji psihijatar Roberto Grujičić – saglasni su u tome da su mediji u Srbiji i ovoga puta zakazali.

Pravo na privatnost u rukama medija

Nepuna dva sata nakon što je u sredu ubijeno osmoro učenika u beogradskoj školi i radnik obezbeđenja, mediji su otkrili identitet osumnjičenog K. K, a na portalima je objavljena njegova fotografija. Istog dana je detalje o medicinskom stanju dečaka i podatke o njegovoj porodici otkrio i sam Aleksandar Vučić.

Novinarka agencije Fonet i članica Saveta za štampu, Tamara Skrozza, kaže za Raskrikavanje da je objavljivanje podataka o osumnjičenom „par ekselans radikalni napad na pravo na privatnost i na elementarna ljudska prava, šta god mi mislili o osumnjičenom, o njegovim roditeljima i njegovom okruženju“.

Skrozza naglašava da je privatnost cele porodice osumnjičenog „data na tacni“, što nije smelo da se desi ne samo zbog njega – sada je čitavo okruženje maloletnika, kaže ona, „stavljeno na stub srama“.

Da identitet ni jedne maloletne osobe bilo da je žrtva ili počinilac nije smeo da iscuri u javnost za Raskrikavanje navodi i novinarka nedeljnika Vreme i članica organizacije „Novinarke protiv nasilja“ Jovana Gligorijević. Ona se posebno osvrnula na spisak dece koju je K. K. planirao da usmrti, a koji je na konferenciji za medije pokazao načelnik beogradske policije, Veselin Milić, nakon čega je spisak počeo da kruži i u medijima.

„Mi svi pričamo o tome šta sve mediji ne treba da rade, a onda načelnik policije, ministar prosvete i predsednik Srbije urade sve ono što mi pričamo u medijima da ne sme da se radi, a to je objavljivanje identiteta, objavljivanje poverljivih informacija, objavljivanje informacija iz zdravstvenog kartona“, kaže Gligorijević.

Kodeks novinara Srbije predviđa da čak i u situacijama kada državni organi objave podatke koji narušavaju privatnost, novinari ne bi trebalo da ih objave. „Ne razumem koja je urednička odluka omogućila da taj spisak dece ode u medije“, kaže Tamara Skrozza i dodaje da i deca sa spiska sada mogu biti potencijalno u opasnosti.

„Ovo je malignitet posebne vrste: objavite listu za odstrel, imate čitave krugove na internetu koji aplaudiraju napadaču i kažu „bravo majstore“, a uprkos tome objavite imena ljudi koje je on želeo da strelja“, naglašava Skrozza.

Anne Marie Ćurčić, novinarka i predsednica inicijative „Za tebe – važno je“, koja edukuje javnost o mentalnom zdravlju, ocenjuje za Raskrikavanje da su „novinari pali na ispitu, ne samo na polju profesionalnog izveštavanja o tragičnom događaju, već i na polju elementarne ljudskosti i empatije“.

Posledice senzacionalizma u situaciji tragedija

Kakve posledice tabloidno i senzacionalističko izveštavanje o ovim događajima može da ima po žrtve i čitaoce?

Dečiji psihijatar Roberto Grujičić sa Instituta za mentalno zdravlje za Raskrikavanje objašnjava da kod žrtava može da dovede do ponovne traumatizacije, a kod publike do panike, jer senzacionalizam u čitavoj javnosti stvara osećaj ugrožene bezbednosti.

„Ljudi se ne osećaju bezbedno, pa dolazi do kolektivnog straha, anksioznosti, uznemirenosti, povlačenja“.

Osim efekata na emocije i psihu ljudi, Grujičić skreće pažnju na još jednu pojavu do koje može dovesti senzacionalističko izveštavanje o ovakvim tragedijama – inspirisanje drugih da kopiraju, odnosno imitiraju zločin.

„Videli smo da su se već dan nakon samog incidenta (u osnovnoj školi, prim. aut) desile slične situacije gde deca vade plastične pištolje i pričaju kojekakve zastrašujuće stvari. Mislim da sa njima mora da se razgovara“, kaže Grujičić.

Ovaj fenomen – da jedan zločin inspiriše drugi – potvrđuju i razne studije. Recimo, jednu takvu studiju su 2015. sproveli istraživači sa nekoliko američkih univerziteta, i ona je pokazala da masovna ubistva značajno povećavaju verovatnoću da se slični događaji ponove narednih dana.

Ulogu medija u tom procesu ispitivali su neki drugi naučnici – studija istraživača sa univerziteta u Memfisu i univerziteta u Pensilvaniji iz 2017. konstatovala je da „kada se desi masovno ubistvo, mediji o njemu obično detaljno izveštavaju“. Ovo, međutim, nosi izvesne opasnosti.

„Ovakvo izveštavanje često podrazumeva prikazivanje slike napadača, objavljivanje manifesta (zapisa u kome objašnjava svoje motive, ciljeve i slično, prim. aut), njegovu životnu priču i detalje događaja. Sve to može direktno uticati na pojavu imitacije“, piše u studiji „Masovna ubistva: Uloga medija u promovisanju generalizovane imitacije“.

U studiji se to i slikovito objašnjava. Medijski prikaz napadača koji drži upereno oružje u kameru gradi o njemu sliku kao o opasnom i čvrstom. Detaljni izveštaji o njegovom životu mogu dovesti do toga da se i drugi sa njime poistovete. Insistiranje na njegovom manifestu i ispunjenim ciljevima, kao i broju ljudi koje je uspeo da ubije ostavljaju dojam da je napadač efikasan i vešt. Svi ovi detalji mogu zapravo da „promovišu“ zločinca i stvore model sa kojim će se neki ljudi identifikovati te biti inspirisani da njegove akcije ponove.

Kako mediji da izveštavaju o tragičnim događajima?

Preporuke medijima kako da izveštavaju u situacijama masovnih ubistava mogu se pronaći pre svega u brojnim publikacijama objavljenim u SAD gde su masovna ubistva značajno češća pojava.

Na primer, autori gorepomenute studije ukazuju da mediji treba da izbegavaju da detaljišu o aktivnostima napadača pre, tokom i posle događaja.

„Detaljno opisivanje njegovih akcija može da pruži dodatne informacije koje bi mogle da podstaknu imitaciju, umesto toga treba pružiti samo neophodne detalje koji su bitni za događaj“.

Takođe se sugeriše medijima da izbegavaju spekulisanje o razlozima zbog kojih je napadač izvršio krivično delo.

„Na primer, tvrdnja da se ubica osvetio nakon što je godinama trpeo maltretiranje, može prikazati masovno ubistvo kao jednu moguću opciju za pojedince koji su i sami žrtve zlostavljanja ili imaju slične životne okolnosti kao napadač“.

Razumevanje motiva je nesumnjivo važno, kako konstatuju, „ali iscrpna obrazloženja ne služe samo informisanju već povećavaju verovatnoću da se dogodi imitiranje“.

Medijma se preporučuje da – ma koliko to bilo dosadno – iznose samo činjenice bez dramatizacije, digitalnih rekonstrukcija događaja i bez senzacionalizma.

Ideja ovih strategija koje autori studije predlažu jeste da se interesovanje publike za događaj ograničava, umesto da se raspiruje, budući da se time napadaču i samom činu daje manji publicitet.

Upravo na toj ideji počiva i kampanja „Ne imenujte ih“ (Don’t name them, eng.) koju je 2015. pokrenuo Univerzitet u Teksasu. Neki počinioci u masovne zločine, ističu iz ove inicijative, kreću motivisani upravo željom da budu prepoznati ili slavni, što i dobiju ukoliko se mediji previše fokusiraju na njih i daju im pažnju i publicitet i gradeći njihov kult ličnosti.

„Ne delite napadačeve manifeste, pisma, objave na Fejsbuku. Budite iznad senzacionalizma. Ispričajte prave priče – priče o žrtvama, herojima i zajednici koja se okuplja kako bi pomogla porodicama da se iscele“.

Ipak, i fokusiranje na žrtve treba da ima svoja ograničenja. Kodeks novinara Srbije precizira da ne treba otkrivati identitet žrtve, a posebno ne davati druge privatne detalje. „Novinar poštuje privatnost, dostojanstvo i integritet ljudi o kojima piše“, navodi se u Kodeksu.

Međutim, nigde taksativno nisu navedene sve situacije u kojima se jedan novinar može naći, niti postoje definitivni odgovori koji će važiti u slučaju svih etičkih dilema. Ipak, generalna smernica za novinare, slažu se sagovornici Raskrikavanja, jeste da razmišljaju o posledicama toga što objavljuju, da se vode time šta je u javnom interesu i da li nekom ugrožavaju egzistenciju, zdravlje ili život.

„Uključiš vijuge, uključiš novinarsko iskustvo, empatiju“, kaže Tamara Skrozza.

Pored poštovanja Kodeksa i zakona i konsultacija sa kolegama, novinari i urednici uvek treba da se zapitaju „kako bi se osećali da je reč o njihovim bližnjima“, poručuje Anne Marie Ćurčić.

Jedan od principa kojim treba da se vode jeste i da ne načine dodatnu štetu, kako se to konstatuje u smernicama Dart centra za novinarstvo i traumu, zbog čega treba oprezno da izveštavaju o žrtvama, sa taktom i osećajnošću prema njima i njihovim porodicama..

„Kada su deca žrtve, novinari imaju odgovornost da izveštavaju istinito, sa saosećanjem i senzitivisano. Deca nisu mini-odrasli, oni zaslužuju naročiti obzir ako se nađu u vestima“, piše u priručniku za izveštavanje o deci prilikom traumatičnih događaja kakvi su masovne pucnjave. Kao generalno pravilo novinarima se poručuje – pišite o drugoj deci onako kako biste voleli da novinar piše o vašem detetu.

Jovana Gligorijević zaključuje da je „u bilo kojoj vrsti krize je najbitnije da mediji ostanu smireni“.

“Treba da se drže isključivo potvrđenih informacija, da ne jure ekskluzive, da ne jure za zaradom i profitom, a isto se odnosi i na političare i vlast jer su i oni zaštitnici javnog interesa“.

Na pitanje kako da se čitaoci i gledaoci zaštite ovih dana od senzacionalnog izveštavanja, Roberto Grujičić savetuje da bi trebalo da ograniče izlaganje medijima, da kritički čitaju medijske izveštaje i da ne veruju svemu što čuju.

Mentalno zdravlje dece je najugroženije ovih dana, smatra ovaj psihijatar i savetuje roditelje da budu uz decu i da se, ukoliko primete bilo kakve nagle promene u njihovom ponašanju, obrate stručnom licu.

Svi kojima je potrebna stručna psihološka pomoć usled ovih tragičnih događaja mogu se obratiti Institutu za mentalno zdravlje koji je otvorio dve telefonske linije. Takođe, svi novinari koji su izveštavali o tragičnim događajima proteklih dana mogu zatražiti psihološku podršku koju nudi NUNS.