Lažna borba protiv lažnih vesti: Vlast ih plasira gotovo svaki dan

Da svako može da bude žrtva lažnih vesti, pa čak i onaj ko ih i sam plasira, pokazala je izjava predsednika Vučića iz septembra 2018. godine da u Americi svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora. Predsednik je tu izjavu dao u cilju smirivanja javnosti nakon tragične pogibije dva radnika na gradilištu Beograda na vodi.

Kada su ovu vest preuzeli sa interneta, predsednikovi bliski saradnici očigledno nisu znali da se radi o sajtu sa satiričnim sadržajima, a nisu se ni potrudili da preuzetu informaciju provere. Poverovali su prvom podatku koji su našli na nepoznatom veb-sajtu na engleskom i time pokazali visok stepen medijske nepismenosti.

Doduše, nisu jedini kojima se to dogodilo. Prema pisanju britanskog Gardijana (The Guardian), lista poznatih koji su naseli na lažne vesti sa nekog satiričnog sajta je dugačka i na njoj se nalaze i advokat američkog predsednika Trampa, američki kongresmen, britanski novinar, kineski državni dnevni list, iranska novinska agencija itd.

Kompanija Fejsbuk je pre više od godinu dana objavila deset pravila za otkrivanje lažnih vesti, a predsednikovi saradnici su pokazali da bar pet od navedenih na toj listi ne poznaju ili ne primenjuju.

Nisu se držali pravila da uvek treba proveriti kredibilnost medija koji vest donosi, da treba istražiti autentičnost izvora informacije na koji se medij poziva, da treba proveriti da li i drugi mediji izveštavaju o istoj temi, kao i da li se možda radi o šali ili o mediju koji objavljuje satirične sadržaje.

Namerno obmanjivanje javnosti

Kada se razmatra fenomen lažnih vesti (fake news) dobro je imati na umu da iza lažnih vesti uvek stoji namera da se javnost dezinformiše i da se sakrije istina.

Pored izraza „fake news“, koji je postao univerzalan, u engleskom jeziku postoji i termin „false news“. I dok se „false news“ mogu odnositi i na vesti koje su netačne zbog nečije greške ili neznanja, „fake news“ uvek pretpostavljaju nameru da se nešto predstavi drugačijim nego što jeste kako bi se zadovoljili nečiji interesi i stekla određena nezaslužena korist.

Reč „fake“ se sa engleskog prevodi kao falsifikat, imitacija, kopija, prevara, nasuprot onome što je autentično i originalno. Odnosi se ne samo na predmete (lažno krzno, reprodukcija slike) i osobe (prevarant, varalica) već i na ponašanje, pa tako neko može da simulira neko osećanje ili reakciju, može lažno da se predstavlja ili da lažno predstavlja da se nešto dogodilo. A to je baš ono što rade autori lažnih vesti.

Onlajn portali i društvene mreže rasadnici lažnih vesti

Lažne vesti nisu nov fenomen – od kada ima informacija, ima i dezinformacija i propagande. Razlikuju se samo načini na koje su se lažne vesti plasirale u različitim društvenim i tehnološkim okolnostima.

Danas, lažne informacije putuju brže i stižu dalje nego ikada ranije. Pored brzine kojom se šire, novina je i da su lažne vesti sada globalni fenomen koji je izašao iz lokalnih i nacionalnih okvira i postao moćno sredstvo za direktan uticaj na politička i ekonomska zbivanja u drugim zemljama, što je ranije bilo nezamislivo.

Dobro je poznato da su lažne vesti, planski kreirane na udaljenim tačkama planete, imale ogroman, a po nekima i presudan uticaj na predsedničke izbore u SAD i na britanski referendum o EU tokom 2016. godine.

Ubrzanje u širenju lažnih vesti omogućila je moderna tehnologija i razvoj interneta, koji je stvorio uslove za nastanak onlajn novinarstva i društvenih mreža. Onlajn mediji su nametnuli još brži ritam za objavljivanje novih informacija i priča, slično kao što je to nekada učinila televizija u odnosu na dnevnu štampu.

Ono što su za televiziju sati, za onlajn medije su minuti, što na prvi pogled može delovati kao pogodnost za informisanje u interesu javnosti.

Međutim, pored prednosti, to ima i opasnosti. Zbog kratkog roka za proveru informacija veća je mogućnost greške, a onlajn ambijent je pogodniji za manipulaciju i plasiranje neistina.

Korisnici po pravilu ne čitaju impresume onlajn portala, ne proveravaju njihovu autentičnost, ne znaju mnogo o njihovom kredibilitetu, niti o načinu na koji oni proizvode svoje sadržaje. Za razliku od tradicionalnih medija, koji na različite načine egzistiraju u stvarnom svetu, u onlajn medijima je sve skriveno i neuhvatljivo.

Na prvi pogled, neki onlajn portal može da deluje solidno i profesionalno – sa uredno postavljenim istorijatom organizacije i sa biografijama i fotografijama članova tima. Međutim, teoretski je moguće da se radi o izmišljenim osobama koje su samo paravan za blogere koji se bave širenjem dezinformacija, često iz udobnog kućnog okruženja na različitim tačkama Zemljine lopte.

Dodatni zamah plasiranju lažnih vesti dale su društvene mreže, stvorivši idealan ambijent za njihovu laku distribuciju. Društvene mreže, kao što su Fejsbuk ili Tviter, najčešće se pogrešno percipiraju kao mediji, što je dovelo do zamagljivanja granice između kredibilnog novinarstva s jedne i iznošenja ličnih stavova i neproverenih informacija s druge strane.

Za razliku od medija, društvene mreže ne uređuje čovek, već veštačka inteligencija – algoritmi, koji zasad ne mogu da prosuđuju o kvalitetu i istinitosti nekog sadržaja. Putem društvenih mreža neproverene vesti se probijaju do kredibilnih tradicionalnih medija brže i lakše nego što je to bilo moguće u predigitalno doba. A kada dospeju na samo jedan tradicionalni medij, njihovo dalje širenje praktično je nemoguće zaustaviti.

Svrha lažnih vesti je ostvarivanje koristi

Svrha lažnih vesti je da pojedinci ili određene uske interesne grupe steknu određenu korist, da ostvare uticaj za sebe, što je, po pravilu, u suprotnosti sa interesima najšire javnosti.

Jedni plasiraju lažne vesti isključivo sa ciljem da zarade novac, ne mareći za posledice svog delovanja. Takav je primer grupe mladih iz makedonskog grada Velesa, koji su postali poznati u čitavom svetu u vreme američkih predsedničkih izbora. Zahvaljujući plasiranju neistina kao što je ona da je papa podržao izbor Trampa – zaradili su čitava mala bogatstva.

Drugi plasiraju lažne vesti kako bi ostvarili određen ekonomski ili politički uticaj. Jedan od brojnih primera jesu „fabrike trolova“ u Rusiji, koje, po tvrdnji insajdera, šire dezinformacije usmerene i na rusku i na svetsku javnost, što je bio slučaj i u vreme izborne kampanje u SAD.

Cilj lažnih vesti je i prikrivanje istine kako bi se, takođe, ostvarila neka korist. Fokus javnosti se, uz pomoć lažnih vesti, veštački preusmerava sa aktuelnih problema i tema, a u ekstremnim situacijama čak se provociraju krize i kreiraju žarišta.

Ovakav slučaj je slikovito opisan u američkom filmu „Wag the Dog“, u kome se pažnja američke javnosti preusmerava na izmišljeni rat kako bi nepopularni potezi američkog predsednika pali u zaborav.

Sve ove metode se koriste i u Srbiji. Uz pomoć lažnih vesti, armija plaćenih botova na onlajn portalima i društvenim mrežama dezavuiše drugačija mišljenja, a fokus javnosti se, kroz medije, preusmerava na iskonstruisane afere, sukobe i preteće ratove, na izmišljene mahinacije koje se pripisuju kritičarima aktuelne vlasti, javnim ličnostima i predstavnicima opozicije.

EK: Kvalitetnim novinarstvom protiv lažnih vesti

Ekspanzija lažnih vesti je ozbiljna pretnja demokratiji, upozorava Evropska komisija (EK), koja je od 2015. godine posvećena borbi protiv ovog fenomena u onlajn svetu. Aktivnosti na tom planu dodatno su ubrzane poslednjih meseci jer EU želi da bude rasterećena od ovog problema tokom kampanje za predstojeće izbore za Evropski parlament koji se održavaju u maju 2019. godine.

Poslednjih godina u više od 18 zemalja otkrivene su onlajn manipulacije i širenje dezinformacija u vreme izborne kampanje.

U skladu sa preporukama Evropske komisije, predstavnici onlajn platformi, društvenih mreža i reklamne industrije, septembra 2018. usvojili su samoregulatorni Kodeks o onlajn dezinformacijama. Potpisnici ovog kodeksa, kao što su Gugl, Fejsbuk, Tviter, Mozila itd., obavezali su se da će, pored ostalog, investirati u razvoj programa kako bi korisnici lakše prepoznali lažne vesti, da će obezbediti transparentnije političko oglašavanje i da će intenzivirati saradnju sa profesionalcima koji proveravaju istinitost informacija – sa fektčekerima.

U sklopu ove akcije, Fejsbuk i Tviter su uklonili ogroman broj lažnih naloga i stranica sa kojih su širene lažne vesti, a Tviter je nedavno uveo i mogućnost da se prijavi svaki sumnjivi „bot nalog“.

Za EK, glavni nosilac borbe protiv lažnih vesti jeste kvalitetno novinarstvo, za koje smatra da jedino može da spreči širenje dezinformacija. Zbog toga EK insistira na davanju podrške ovoj vrsti novinarstva i u tradicionalnim medijima i u digitalnom okruženju.

Transparentnost porekla informacija, raznovrsnost informacija i mišljenja, jačanje medijske pismenosti, saradnja svih aktera uključenih u proces informisanja, neke su od ključnih mera za koje se zalaže EK u borbi protiv lažnih vesti.

Specifičan slučaj Srbije

Srbija nema mehanizme za borbu protiv dezinformacija, a problem širenja lažnih vesti mnogo je teži nego u zemljama EU.

Za razliku od zemalja EU koje se suočavaju sa lažnim vestima na onlajn platformama, u Srbiji se lažne vesti plasiraju i kroz tradicionalne medije – kroz (tabloidnu) štampu i (privatne) elektronske medije sa nacionalnom pokrivenošću.

Portal Fake News Tragač Novosadske novinarske škole utvrdio je da je dnevni list Informer u 2017. na 302 naslovne strane objavio 362 lažne vesti!

U zemljama EU tradicionalni mediji su očuvali svoj kvalitet i javnost se na njih oslanja kada želi da proveri da li je neka informacija istinita ili ne.

Prema istraživanju Eurobarometra, 70 odsto građana EU u potpunosti veruje radiju, 66 odsto televiziji, 63 odsto štampanim medijima, dok 47 odsto njih ima poverenje u onlajn medije, a 26 odsto u društvene mreže.

Kredibilni tradicionalni mediji, kakve imaju zemlje EU i koji su glavni oslonac u borbi protiv lažnih vesti, u Srbiji praktično ne postoje.

Još jedna, otežavajuća, specifičnost Srbije je da su autori lažnih vesti često državne institucije i najviši predstavnici vlasti. Primera je bezbroj, a jedan od najočiglednijih jeste slučaj Ministarstva pravde koje je ispod svoje lažne vesti da je Srbija ispunila gotovo sve preporuke tela GRECO za sprečavanje korupcije postavilo link na izveštaj Saveta Evrope u kome se tvrdi sasvim suprotno.

Na lažne vesti koje se iz institucija vlasti plasiraju gotovo svakodnevno javnost je skoro oguglala, a neke od najčešće ponavljanih neistina tiču se podataka o ekonomskom stanju u zemlji i o prihodima građana, o izgrađenim infrastrukturnim objektima i planiranim rokovima, o postojanju slobode medija itd., itd.

I sam predsednik Srbije veoma je često izvor takvih netačnih informacija, što se najlakše može proveriti u izjavama koje sadrže ekonomske parametre koji se odnose na rast bruto društvenog proizvoda, plata i penzija, stranih investicija, na visinu javnog duga, smanjenje broja nezaposlenih, na broj siromašnih itd.

Osim što je suprotna ideji dobre uprave i opšteprihvaćenim standardima, ovakva praksa je i u suprotnosti sa međunarodnim preporukama, uključujući i one iznesene u Deklaraciji UN i OEBS o lažnim vestima iz 2017, u kojima se navodi da državne institucije i funkcioneri ne treba da učestvuju u širenju lažnih vesti i propagande, i da su dužni da iznose pouzdane i verodostojne informacije.

Dokle god lažne vesti dolaze iz struktura koje bi trebalo da budu nosioci borbe protiv dezinformacija Srbija se ne može odupreti ovom problemu.

Preduslov za borbu protiv lažnih vesti jeste postojanje kvalitetnih i slobodnih medija, postojanje slobodnog javnog prostora u kome se vodi debata i čuju različita mišljenja, i u kome je neprihvatljivo da laži i obmane dolaze iz državnih institucija i od predstavnika najviše vlasti.

Do ostvarenja ovih preduslova dug je put. U međuvremenu treba raditi na jačanju medijske pismenosti građana i upozoravati ih da je veća verovatnoća da će u dnevnoj štampi i u televizijskim informativnim programima naići na lažnu nego na istinitu vest. Savetovati ih da se po polju medija kreću kao po minskom polju – sa najvećom pažnjom i opreznošću.