Lažne vesti na Balkanu kao izveštavanje o životu na Mesecu iz 18. veka. Samo opasnije

Otkako je američki predsednik Donald Tramp u januaru 2017. godine prvi put optužio medije da su fake news, prvo CNN, a zatim i druge TV kuće i ugledne dnevnike poput NBC, ABC, CBS, Vašington posta i Njujork tajmsa, politički moćnici Balkana počeli su da se ponašaju kao da su dobili poziv za regrutaciju u Trampovu propagandnu svitu ili kao bikovi kojima pred očima lično Tramp mlati crvenom maramom.

Lažne vesti kreiraju se masovno u vrhu vlasti i preplavile su region koji, zbog nedostatka jakih demokratskih institucija, slabo ume da se brani od propagande. Lažne vesti postale su i moćno sredstvo za napade na nezavisne medije i profesionalne novinare.

Ovdašnji moćnici ne samo da su inspirisani iz inostranstva kad je u pitanju manipulacija lažnim vestima već dobijaju i podršku kolega iz značajnijih zemalja Evrope i sveta, zemalja koje svi doživljavamo kao branitelje demokratije i slobode medija

„Kosovski političari su mi više puta rekli: ako Tramp može da koristi lažne vesti, možemo i mi“, rekao je na nedavnoj prištinskoj regionalnoj konferenciji posvećenoj lažnim vestima Faik Ispahiu iz Kallxo.com, portala koji se bavi istragama korupcije, slučajeva organizovanog kriminala, sukoba interesa, zloupotrebe službenog položaja i sličnih tema zbog kojih političari regiona, ne samo na Kosovu, slede Trampov primer targetiranja novinara.

Na regionalnoj konferenciji Lažne vesti, oružje moderne propagande, koju je francuski portal Kurije de Balkan organizovao u Prištini 24. juna, okupila se internacionalna ekipa sa ciljem da se razgovara sa nezavisnim novinarima i aktivistima iz regiona koji su bili mete lažnih vesti i da se razmene iskustva i utvrde efikasni načini odbrane.

Najviše je bilo novinara sa samog Kosova, iz severnog i južnog dela, iz Francuske, Italije, Srbije, Makedonije, Crne Gore. Pokazalo se da su im iskustva gotovo identična, da su svi u regionu suočeni sa vrlo sličnim nivoom opasne kontaminacije lažima u medijskoj sferi, kao i da su u svim balkanskim državama novinari pojedinačno ili medij u kom rade bili žrtve napada lažnim vestima, a mehanizmi i mreže moći koji stoje iza lažnih vesti su identični.

Tehnologija i društvene mreže dale zamajac lažima

Nikolo Karanti, urednik i istraživač italijanskog portala koji se bavi balkanskim temama Osservatorio Balcani e Caucaso, izneo je za Cenzolovku jedan stari primer „izveštavanja“ o životu na Mesecu da bi ilustrovao da se ne suočavamo sa nečim novim na medijskoj sceni.

Mada ovdašnji mediji često, zahvaljujući propagandi, poprimaju oblik izveštavanja sa Meseca, a Karanti tvrdi da je „propaganda moćna stvar i da može da ubedi ljude u realnost koja nije realna“, laži su dobile novi zamajac zahvaljujući tehnologiji, društvenim mrežama i sve snažnijoj neoliberalnoj monopolizaciji politike i novca.

Najplodnija zemlja za lažne vesti jeste severna Mitrovica. Imamo posla sa gladijatorima produkcije lažnih vesti čiji su jasan cilj i pretnja da izazovu nasilje, a politička namera je da se podignu tenzije između Albanaca i Srba. Te bi tenzije bile manje da nema toga (Tatjana Lazarević)

„Primeri lažnih vesti su veoma stari. Na primer, zanimljiv je slučaj iz 18. veka kada je jedan časopis iz Njujorka objavio šest članaka o životu na Mesecu, sa divnim fotografijama koje su, očigledno, bile lažne. Danas tehnologija omogućava da se lažne vesti šire brže, a zahvaljujući društvenim mrežama one dolaze do svakoga. Do pre samo nekoliko godina bilo je teško štampati novine i distribuirati ih širom sveta, pre svega jer je to bilo skupo, a sada je dovoljno da napravite veb-sajt i ako znate engleski, imaćete internacionalnu publiku. Najveći proizvođači lažnih vesti danas poseduju najmoćnije medije, i to za profesionalne medije znači borbu sa divovima. Nije lako“, kaže Karanti.

U slabašnim balkanskim demokratijama spoj tehnologije, novca, kriminala i priroda režima na vlasti doveli su do dramatičnog pada poverenja u medije i opšte diskreditacije novinarske profesije. Ovo su posledice sve masovnijeg i bržeg širenja lažnih vesti. Publika kojoj se novinari obraćaju sve teže razlikuje lažne vesti od onih pravih.

Novonastalu situaciju obilato koriste političari na vlasti u veri da bi svaka laž mogla da im prođe kao istina, pogotovo kad služi da se profesionalni novinari optuže za laž. U svim državama regiona iza lažnih vesti stoje vlasti, moćni politički i ekonomski centri, koji bukvalno imaju na raspolaganju kompletan državni aparat kojim manipulišu i najveće medije sa nacionalnom pokrivenošću.

Profesionalni mediji koji se suprotstavljaju lažnim vestima, bilo da ih direktno raskrinkavaju kao propagandne laži i objavljuju istraživanja koja su suprotna oficijelnim tvrdnjama, bilo da su prinuđeni da se brane od lažnih vesti jer ih vlast targetira i diskredituje kao neprijatelje države, raspolažu veoma tankim finansijskim sredstvima. To je kao borba Davida i Golijata.

Evropske vlade koriste medije i plasiraju lažne vesti

Žan-Arno Derens, glavni i odgovorni urednik Kurije de Balkan, kaže za Cenzolovku da je termin „lažne vesti“ nov, ali da koncept nažalost nije, kao i da postoje novi momenti koji celu situaciju dodatno otežavaju.

„Uvek su novinari svuda u svetu, ne samo ovde na Balkanu, bili ugroženi lažnim vestima. Nove su dve stvari. Sada su u raznim zemljama Evrope, u Mađarskoj, Slovačkoj, Italiji, a rekao bih i u Francuskoj, članovi vlade direktno uključeni u kreiranje lažnih vesti. To je nešto novo. S druge strane, u samim medijima imamo konfuzniju situaciju nego ranije kad je postojala striktna podela na medije pod kontrolom vlade i nezavisne medije, koji su uglavnom bili opozicioni. Ključno je pitanje kako vlade koje su autoritarne svuda po Evropi koriste medije i koji su to kanali kojima plasiraju i šire lažne vesti.

Čak i profesionalni, kredibilni mediji moraju da se stalno bore da bi dokazali da su kredibilni, a deo političara to koristi nastojeći da ih diskredituje kako bi mogli nesmetano i nekontrolisano da sprovode svoje političke agende (Besa Luci)

Drugo važno pitanje jeste vlasništvo nad medijima i najčešće su privatni mediji pod kontrolom ljudi bliskih vladi. Posledica svega ovoga je dramatičan pad kredibiliteta medija. U Francuskoj je pre neki dan objavljeno istraživanje koje je pokazalo dramatičan pad poverenja ljudi u medije. Nijedna medijska kuća se ne izdvaja iz toga, nikome ne veruju, ni štampi, ni televiziji, ni radiju. Najčešće se okreću Fejsbuku i drugim socijalnim mrežama. Za sve to odgovorne su i vlasti i njima bliski tajkuni, ali i same medijske kuće. U Francuskoj, možda više nego u Srbiji, sami novinari imaju deo odgovornosti“, kaže Derens za Cenzolovku.

Na pitanje zašto su mediji izgubili poverenje publike, Derens ističe da ljudi sve jasnije vide povezanost vlasti i vlasnika medija i ne veruju u istinitost:

„Na primer, u Francuskoj se sve jasnije vidi veza najuticajnijih medija sa Makronom. I to ljudi znaju, jasno im je odakle dolazi to što takvi mediji pišu i govore i odlučuju da im ne veruju. Taj trend se u Evropi širi.“

Besa Luci, glavna urednica prištinskog nezavisnog portala Kosovo 2.0, osnovanog 2010. godine prvo kao blogerska platforma, a danas rade kao institut novinarstva, kreativne produkcije, zagovaranja ljudskih prava i medijskog pluralizma, smatra da mnogi političari i moćnici koriste lažne vesti da bi delegitimizovali novinare i medije koji ih kritikuju. Ona ističe da takvo ponašanje pada na plodno tlo i da smanjeno poverenje u medije ohrabruje političke manipulacije.

„Oni jednostavno izjave da je nešto lažna vest da bi umanjili kritiku. Pre nekoliko meseci smo imali slučaj kad je predsednik Tači gostovao kod Adriatika Keljmendija na KTV i kad ga je Keljmendi provocirao oko njegovih izjava o korekciji granica između Kosova i Srbije, Tači je počeo da ponavlja ’lažne vesti, lažne vesti trudeći se da prekrije glas novinara kako se ne bi čule njegove reči. Mnogi ljudi su bili zaprepašćeni takvim ponašanjem predsednika i očiglednom manipulacijom, korišćenjem formulacije ’lažne vesti’ da bi se napao novinar.

Političari pokušavaju da izvuku korist iz činjenice da je generalno veoma umanjeno poverenje u medije, i kad viču na njih, kao što je to Tači uradio sa Keljmendijem, oni igraju na tu kartu. Oni osećaju da bi takav pokušaj diskreditacije mogao da im uspe jer svuda oko nas je mnogo lažnih vesti, a kredibilitet novinara je narušen u javnosti. Čak i profesionalni, kredibilni mediji moraju da se stalno bore da bi dokazali da su kredibilni, a deo političara to koristi nastojeći da ih diskredituje kako bi mogli nesmetano i nekontrolisano da sprovode svoje političke agende“, kaže Besa Luci.

Gladijatori lažnih vesti

Tatjana Lazarević, glavna urednica nezavisnog portala Kossev.info, bila je nedavno u vrlo sličnoj situaciji pokušaja diskreditacije, kad je predsednik Srbije Aleksandar Vučić sve medije na severu Kosova optužio za neprijateljsko delovanje jer se finansiraju preko međunarodnih fondova.

„Najplodnija zemlja za lažne vesti jeste severna Mitrovica. Imamo posla sa gladijatorima produkcije lažnih vesti čiji su jasan cilj i pretnja da izazovu nasilje, a politička namera je da se podignu tenzije između Albanaca i Srba. Te bi tenzije bile manje da nema toga“, kaže Lazarevićeva, koja je na regionalnoj konferenciji kao drastičan i najsvežiji primer lansiranja lažne vesti iznela slučaj kosovske političarke, poslanice vladajuće partije Fljore Brovine.

Brovina je fotografiju sa jednog iračkog pornografskog sajta predstavila kao dokaz da su srpski vojnici silovali Albanke, a kosovski mediji su većinom tu fotografiju objavili bez zamagljivanja. I mada je lažna vest upravo zahvaljujući medijima razotkrivena, početno kršenje profesionalne etike bilo je veoma opasno za nestabilne prilike.

U slabašnim balkanskim demokratijama spoj tehnologije, novca, kriminala i priroda režima na vlasti doveli su do dramatičnog pada poverenja u medije i opšte diskreditacije novinarske profesije. Ovo su posledice sve masovnijeg i bržeg širenja lažnih vesti

U Kurije de Balkan smatraju da se „danas u balkanskim zemljama manipulacija činjenicama i stvarnošću upotrebljava kao oružje protiv nezavisnih novinara, građanskog društva i političkih oponenata kako bi se oni diskreditovali, obeščastili i virtuelno uništili“.

Fizičko nasilje, pa i pokušaji ubistva, u takvoj atmosferi su očekivani. Slučajevi takvog targetiranja vrlo su izraženi u Srbiji i o njima je, kroz jedan konkretan slučaj, za Cenzolovku govorila Bojana Pavlović, novinarka KRIK-a, istraživačke mreže koja se bavi istragom korupcije, organizovanog kriminala i zloupotrebom položaja i čije su novinarske priče nagrađene značajnim međunarodnim priznanjima, ali su im donele i otvorenu omrazu predstavnika vlasti.

„Mnogima je poznat slučaj iz 2016. godine kad je naš urednik Stevan Dojčinović nekoliko dana bio napadan na naslovnim stranama tabloida. Još ništa nismo bili objavili od priče na kojoj smo radili, ali je Informer imao naš radni naslov i objavio ga je. Istraživali smo imovinu predsednika, tada premijera Srbije, Aleksandra Vučića. Usled napada, situacija je u redakciji bila prilično napeta. Naravno da nas je to tada omelo u radu. Morali smo da se brinemo kako da reagujemo, kako da se zaštitimo i da li će takvi verbalni napadi preći u fizičke napade na ulici ili negde drugde. Morali smo time da se bavimo. Sada sve manje i manje uspevaju da nas destabilizuju. Nažalost, to je već postalo uobičajeno kod nas, to targetiranje i sa pozicija vlasti i iz medija koji su im bliski“, kaže Pavlovićeva.

Za države Balkana i novinare koji se u njima bukvalno bore za dah može da zvuči utešno da su lažne vesti trend u celom svetu, ne samo kod Trampa koji ima najveće zasluge za inicijaciju i popularnost samog pojma, ali u suštini im upravo raširenost pojave otežava i zagorčava život.

Ovdašnji moćnici ne samo da su inspirisani iz inostranstva kad je u pitanju manipulacija lažnim vestima već dobijaju i podršku kolega iz značajnijih zemalja Evrope i sveta, zemalja koje svi doživljavamo kao branitelje demokratije i slobode medija.

To izmicanje podrške slobodnim, profesionalnim medijima, koju su do pre samo nekoliko godina snažno dobijali iz tradicionalnih demokratija, potpuno je nova situacija za novinarstvo u regionu, na koju će tek morati da se pronađe odgovor. Solidarnost kolega iz profesionalnih medija širom sveta i jačanje mreže uzajamne podrške i saradnje nameće se kao rešenje, iako je ova tema tek površno pomenuta na konferenciji.