Leni Rifenštal na udaru cenzure na Jutjubu: Trijumf rigidnih algoritama

Nedavna odluka Jutjuba da sa svoje platforme ukloni klipove koji promovišu ili veličaju nacističku ideologiju ili pak negiraju dobro dokumentovane događaje, poput Holokausta ili masakra dece u američkoj osnovnoj školi Sendi Huk, nije samo otvorila pitanje dometa najnovijeg osveženja pravila ponašanja za korisnike, već i, u izvesnom smislu, deklarisane namere ovog tehnološkog giganta da sa svojih stranica zaista ukloni sav, a nemali, sporan sadržaj.

Prekasno je za pitanje kako se sav takav sadržaj – na tone sati izmišljotina sa ciljem zaluđivanja i manipulacije, teorije zavere koje atakuju na zdrav razum, veličanje destruktivnih ideologija i pokreta, agresivno promovisanje pseudonauke i svega ostalog – uopšte našao pred korisnicima Jutjuba.

Aman, zar mislite da bi kompanijski cilj od milijardu sati pregleda sadržaja DNEVNO, dostignut početkom oktobra 2016, bio ostvaren za svega četiri godine da su korisnici „kačili“ samo snimke s koncerata, kuce&mace, prirodne lepote koje oduzimaju dah i tutorijale s bakinim receptima?

Sa korisnicima koji u jednoj minuti okače preko 500 sati sadržaja, Jutjubu je i sa najsavršenijim algoritmima, pa i sa armijom ljudi pride, teško da besomučno aploudovanje drži pod kontrolom. I dosadašnji pokušaji uvođenja reda bili su ograničeni – korisnici, naime, znaju kako da zaobiđu ograničenja, a radar je uglavnom uspevao da detektuje one ubedljivo najkontroverznije i najosetljivije, poput obezglavljivanja, terorističke propagande, antisemitizma, scena smrti, korišćenja droga itd.

Šta sve spada pod veličanje nacizma

Kada Jutjub najavi uklanjanje, uz ostalo, sadržaja koji glorifikuju nacizam, nije da takva odluka ne nailazi na većinsko odobravanje, ali je zadrška, čini se, neminovna. Kakav je to tačno sadržaj – da li su to spotovi bendova u kojima su čuju eksplicitni tekstovi i ističe naci-ikonografija, klipovi u kojima se masovno diže desnica uvis i kliče mrtvom fireru, veličanje nacističkih zločina i ismevanje njihovih žrtava, Hitlerovi govori i masa u transu, ili – šta?

Čak i ako se oko toga pronađe konsenzus, ostaje čuvena nedoumica – može li sav takav sadržaj da bude uklonjen, ali i da se u potpunosti spreči novo aploudovanje istih svinjarija? Želi li, naposletku, Jutjub istinski da se u potpunosti oslobodi otrovnog sadržaja zbog kojeg je sve češće na udaru?

Na Jutjubu je preživeo i izvestan broj Hitlerovih govora. Algoritam kao da je taj materijal prepoznao isključivo kao izvor za dalja naučna istraživanja ili nove dokumentarce, nikako kao podstrek samozadovoljavanju današnjih Hitlerovih fanova

Početak najnovije čistke je ipak mnoge iznenadio – u prvih nekoliko sati primene nove, antinacoške politike, sa Jutjuba je uklonjen dokumentarni film „Trijumf volje“ Hitlerove omiljene rediteljke Leni Rifenštal.

Bez obzira na tadašnji strastveni angažman nemačke rediteljke u apoteozi Rajha, koji je posle rata ipak bio sankcionisan, do sada je dominantni stav globalne javnosti uvek bio blagonaklon prema filmski ovekovečenom masovnom nacističkom skupu u Nirnbergu 1934, sa govorima nacističkih lidera i prikazima pripadnika SS i SA jedinica i egzaltirane publike, videvši u njemu uvek više od izvorne svrhe – da bude čista propaganda, ispostaviće se, najmonstruoznijeg režima u istoriji.

Taj film je, elem, već decenijama obavezno štivo za razumevanje nastanka nacizma i njegovog i Hitlerovog potpunog ovladavanja Nemačkom tridesetih godina prošlog veka, ali je estetika koju je etablirala i negovala njegova rediteljka, da se ne lažemo, bila i ostala obavezna lekcija budućim generacijama filmskih i drugih umetnika.

U isto vreme, njen drugi poznati film, „Olimpija“, preživeo je čistku na Jutjubu, dovodeći u pitanje same kriterijume po kojima su pisana nova pravila, odnosno algoritam. Neki će vam sigurno reći da je, eto, taj film zaista o letnjim Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine i sportskim uspesima, ali će se usput isticati i etalon koji je Leni Rifenštal uspostavila za sve potonje, pa i današnje sportske prenose.

Opet, biće i onih koji će reći da bi se i u ovom slučaju pre moglo govoriti o veličanju režima koji je već otvorio prve konclogore i doneo rasističke zakone, ali mu na noge svejedno dolaze najbolji sportisti tog vremena iz čitavog sveta da bi slavili načela modernog Olimpijskog pokreta. Pritom, verovatno ne negirajući umetnički aspekt samog ostvarenja.

„Majn kampf“ na samo jedan klik

Sa „Olimpijom“ na Jutjubu je, međutim, preživeo i izvestan broj Hitlerovih govora. Algoritam kao da je taj materijal prepoznao isključivo kao izvor za dalja naučna istraživanja ili nove dokumentarce, nikako kao podstrek samozadovoljavanju današnjih Hitlerovih fanova. „Moju borbu“ (Mein Kampf) su ionako odavno obezbedili preko Amazona ili u nekoj oflajn knjižari ili biblioteci, pa je njihovo zadovoljstvo, je li, kompletno, ako me razumete.

Film „Trijumf volje“ je decenijama obavezno štivo za razumevanje nastanka nacizma i njegovog i Hitlerovog potpunog ovladavanja Nemačkom tridesetih godina prošlog veka, ali je estetika koju je etablirala i negovala njegova rediteljka, da se ne lažemo, bila i ostala obavezna lekcija budućim generacijama filmskih i drugih umetnika

A Jutjub je i zamišljen, rekla je tako prošle godine njegova šefica Suzana Vojčicki, upravo kao svojevrsna biblioteka, u kojoj je, kao i u svakoj drugoj, moguće pronaći eto i kontroverzna dela. S tim što su knjižare i biblioteke time želele da odbrane slobodu mišljenja i govora, po cenu i da im se na vratima pojavi neko poput Marka D. Čempena, a Jutjub je pod tom krinkom, omogućujući aploudovanje svega za čim čovek pritvorno žudi, jurio isključivo profit. To, uostalom, i sami priznaju.

Pod pritiskom javnosti ali i zakonodavaca, Jutjub je ipak morao da počne da uvodi red, ali kad to čini – ili izazove gnev desnice i prozivku zbog gušenja slobode govora, kao kad je ukinut kanal američkog gurua odurnih teorija zavera Aleksa Džounsa i nekih drugih konzervativnih glasnogovornika, ili izazove podsmeh zbog rigidnog algoritma koji ne ume da razlikuje umetnost i govor mržnje.

Kao kad je Fejsbuk počeo da se obračunava s golotinjom pa je, da zaštiti tanane dušice, banovao Rubensovo „Skidanje s krsta“, sliku Ežena Delakroa „Sloboda vodi narod“, Kurbeovo „Poreklo sveta“, Blekmenove „Ljubavnice“, čak i fotografiju skulpture „Mala sirena“ u Kopenhagenu i brojna druga umetnička dela čiji se prizori ne uklapaju u idiotske algoritme.

U isto vreme, Fejsbuk nije reagovao na cunamije „lažnih vesti“, teorija zavera koje su svoje žrtve izlagale opasnosti, pa ni postova koji pozivaju na istrebljenje druge verske grupacije.

Banovao je zato jednu od najčuvenijih fotografija u istoriji čovečanstva, onu nazvanu „Napalm devojka“, na kojoj je fotograf Nik Ut ovekovečio jednu od najpotresnijih scena iz Vijetnamskog rata –  golu devetogodišnju Kim Puk koja u strahu beži od napalm-bombi.

„Estetika i etika ne mogu se odvajati“

Više nevericu nego podsmeh poslednji potez Jutjuba izazvao je kod Zlatka Crnogorca, producenta i urednika manifestacije „Filmstreet“. On za Cenzolovku kaže da je uklanjanje „Trijumfa volje“ – licemerno.

„Taj film ne može se doživljavati kao predmet ičijeg obožavanja da bi se zabranjivao“, kaže Crnogorac. „On je meren današnjim standardima dramaturgije medija zapravo prequel serijala o Trećem rajhu, nakon čega je usledio Drugi svetski rat sa milionskim žrtvama – od Holokausta, preko Istočnog fronta do iskrcavanja u Normandiji. Završna sekvenca ’Trijumfa volje’ je zapravo Allegorie der Güte (kip Alegorije dobrote), čuvena statua sa krova Gradske kuće u Drezdenu i pogled na srušeni grad, poput Hamburga, postradalih u uzročno-posledičnoj vezi, u savezničkom bombardovanju.“

On ističe i da tim potezom Jutjub uvodi licemernu, a navodno etičku cenzuru. „Prethodno, međutim, nisu počistili dvorište sive zone sopstvenog preseka sa tzv. tamnom stranom interneta.“

Reditelj Stevan Filipović pak smatra da ni postavljanje filmova Leni Rifenštal na Jutjub ni njihovo skidanje s njega nemaju puno smisla bez objašnjenja konteksta – ko je bila ona, kakvom je režimu služila, koliko je propaganda bila ključna za građenje i opstajanje takvog režima i, konačno, koje su razmere zločina i destrukcije koju je taj režim sproveo.

„Ako su im edukacija ili društvena odgovornost bili cilj, mogli su da investiraju u kratki dokumentarac o svim ovim temama, koji bi svaki gledalac morao da pogleda, bez mogućnosti ’preskakanja’, poput reklame na Jutjubu, pre nego što dobije mogućnost da nastavi da gleda neki od njenih filmova. Samo skidanje bez objašnjenja uvek može da bude uvod u novu mistifikaciju“, upozorava za Cenzolovku reditelj „Šejtanovog ratnika“ i „Šišanja“.

On, međutim, priznaje da ima problem s idejom da se u umetnosti estetika odvaja od etike, ali da rešenje tog problema nije u skidanju film(ov)a.

„Estetika Leni Rifenštal se izučava i kod nas, ali vrlo često upravo bez uvoda u istorijski kontekst, sve sa oduševljavanjem tom estetikom od strane nekih profesora FDU, bez reči o etici. Ne mislim da je to što neko ima problem sa Hitlerovom – istina, veoma talentovanom – glavnom propagandistkinjom nekakva cenzura. I ja imam problem sa njom, i sa idejom da se u umetnosti estetika odvaja od etike – tu se slažem sa Brehtom. Mislim samo da se taj problem može rešiti pametnije od pukog skidanja sa mreže“, navodi Filipović.