„Ludi Tesla“, sudar iz 1903. i „ajkula“ – samo nek se klikće

“Nikola Tesla, poznati američki osobenjak iz naučnih krugova, posetio je Beograd na dva dana. To je Teslina prva poseta Srbiji, u kojoj je zbog svog kontroverznog načina života dočekan s podozrenjem i prezirom“, navodi se u tekstu napisanom na žutom papiru, dok u gornjem levom uglu piše 1892. godina.

Naslov je prigodan – “Ludi naučnik srpskog porekla posetio Srbiju“.

Kako se ističe, Tesla je tada odseo na poslednjem spratu hotela Astorija, a ljudi iz osoblja su rekli da “nikada ranije nisu imali tako neuglednog gosta“, zbog čega su jedva čekali da ode.

“Šteta koju je Tesla napravio u sobi se procenjuje na nekoliko hiljada dinara, naročito zbog toga što je eksperimentišući munjama spalio sve zidove, a u uglu sobe napravio improvizovani golubarnik. I u naučnim krugovima su saglasni da je taj takozvani naučnik bruka za Srbiju i nadaju se da njegovo ime nikad u budućnosti neće biti dovođeno u vezu s našom nacijom.“

Fotografija teksta okačena je na Tviter pre nekoliko dana i do sada se prilično raširila internetom, uz prigodne svađe u komentarima.

Iako ima dosta trolova, zabrinjavajući je broj onih koji su poverovali u apsolutno sve, a reč je, naravno, o “Njuz netu“, tj. o njihovoj verziji istorije koja je, naravno, pojedine i iznervirala – kako je moguće/kakvi smo to ljudi/nije ni čudo što je Tesla samo jednom bio u Beogradu…

Viktor Marković iz “Njuz neta“, koji je fotografiju izveštaja o ludom naučniku i okačio na Tviter u nekoj vrsti medijskog eksperimenta, kaže da ga to ne čudi: “Tesla je slaba tačka, svi ga vole“.

“Nije uopšte bila namera da se ljudi uzbude oko toga, otišlo je malo u pogrešnom pravcu, iako se i to moglo pretpostaviti. Više me je interesovalo koji će mediji reagovati na tu vest kao da je prava, pošto se već desilo nekoliko dana pre toga da je neko okačio tekst o sudaru dva automobila iz 1903. godine, takođe iz naše knjige. Kurir je to preneo u roku od nekoliko sati“, navodi Marković za B92.net.

Inače, u tom izveštaju iz 1903. godine navodi se da su se sudarila oba beogradska automobila i da je jedan od vozača pobegao pešice, a sve uz prigodnu izjavu povređenog Vrzimira Točkanovića. 

Teksta na Kurirovom sajtu više nema, a umesto slike i naslova može se naći samo šifra 404.

“Bitno je samo da se klikće i bitna je brzina. Dakle, ko prvi objavi on će imati više klikova. Ti iz Kurira iako su se zeznuli, opet su profitirali – ljudi su došli i kliknuli, samo to im je bitno. Nije bitno da li je ta vest tačna ili nije“, navodi Marković.

Pored tog slučaja iz rubrike hronika, na internetu se vrti i izjava diplomiranog seksologa koji se pita da li su Mirko i Slavko samo drugari ili nešto više, izveštaj sa demonstracija kada su ubijeni kralj Aleksandar i “ona njegova kurva“, kao i tekst o poseti izvesnog Amerikanca koji je u Beogradu promovisao “besmisleni sport sa loptom i obručem“.

Ipak, te epizode iz svetske istorije nisu privukle toliko pažnje – najviše komentara izazvao je Tesla, dok su (za sada) samo automobili stigli do medija.

“Moram da kažem da sam video kod svih koji su šerovali slučaj Tesla, a da su mislili da je pravi, da se u komentarima javio neko ko je rekao o čemu se radi. Dakle, ljudi koji znaju u čemu je fora obaveštavaju ove koji ne znaju“, kaže Marković i ističe potencijalni način borbe protiv lažnih vesti:

“Da se internet toliko zaspe lažnim vestima, pa da više niko nikome ništa ne veruje“.

Novinarka nedeljnika “Vreme“ Tamara Skrozza za B92.net kaže da je lažnih vesti bilo i ranije, pa čak i sa mnogo većim posledicama.

“Setimo se čuvenog slučaja pisma malog 14-godišnjeg Divca iz Prijepolja u Politikinom zabavniku, kako mu se drugovi smeju zato što je mnogo visok… Osim toga, bila je i priča o tome kako je kod ambasade SAD u Beogradu otvorena kafana ’Osama’, pa o kupovini lažnih hrvatskih tablica pred ulazak u Hrvatsku kako bi vam automobili ostali čitavi… Sve su to priče koje su preneli ne samo domaći mediji, već i regionalni, pa čak i pojedini ugledni svetski mediji“, navodi ona.

Skrozza tu misli na čuvene slučajeve grupe „Ilegalni poslastičari“ iz čijih prstiju su izašle sve tri epizode.

Jedan od članova te ekipe i autor lažnih priča o Divcu, kafani ’Osama’ i hrvatskim tablicama Pavle Ćosić kaže da novinari traže senzaciju, ali da su bitni i čitaoci.

“Računali smo na to da novinari traže senzaciju, jer što je veća senzacija, to je veća vest. Međutim, nije stvar samo u urednicima i novinarima, već i u samim čitaocima – oni su ti koji primaju vesti sa lakoćom i to često one za koje bi najviše voleli da su istinite. Dobar primer za to je slučaj sa hrvatskim tablicama. Čitava hrvatska javnost je želela da je to istina“, kaže Ćosić za B92.net.

Prema njegovim rečima, u takvim slučajevima “morate da računate pre svega na čitaoce, pre nego što prevarite urednike – što nije tako teško“.

“Doduše, sad je to dosta teže. Ranije si mogao da vršiš razne manipulacije preko blogova, lažnih sajtova… Urednici su mislili da je to sve autentično. Danas je sve teže“, navodi Ćosić.

Osim toga, on smatra da je zabavno gledati kako se vesti transformiršu od medija do medija i od zemlje do zemlje.

“Svi mediji imaju svoju publiku i novinari ili urednici traže unutar te vesti ono što je za njihovu publiku najzanimljivije. Imali smo jednu lažnu vest u kojoj smo na vrhu istakli da je najbitnije to da sledi intervencija NATO pakta, a novinari su istakli nešto potpuno deseto“, kaže Ćosić.

Međutim, on ističe da lažne vesti danas “kruže svakodnevno“.

“To su vesti koje prave vodeći svetski mediji zato što odgovaraju određenim strukturama… Nije stvar u nama koji se šalimo s tim. Evo, recimo vesti iz Sirije – šta tvrdi CNN, a šta Sputnjik? Dve potpuno suprotne stvari. Novine su prepune lažnih vesti. Jedini način da se tome stane na put bila bi neka vrsta međunarodnog suda za lažne vesti, što naravno nije moguće“, ocenjuje on.

Inače, među znamenitim lažnim vestima sa ovih prostora je i ona njuznetovaca o pijanom srpskom turisti koji je ubio ajkulu u Šarm el Šeiku, koja je takođe stigla do brojnih svetskih medija. 

Čitavoj situaciji, naravno, nimalo ne doprinosi gotovo svakodnevno pominjanje sintagme fejk njuz onog koji stanuje u kući bele boje, činjenica da nam je pola sekunde previše da čekamo da se nešto učita (negde oko 12. stotinke taj tab je već odavno ugašen), da tokom dana dobijemo informacije metodom šmrk u lice, kao i to da društvo uglavnom ima pamćenje zlatne ribice.

Kažu, ovo je vreme postistine – činjenice nisu bitne i manje utiču na stavove ljudi od stvari usmerenih ka emocijama i uverenjima.

Na pitanje kako se boriti protiv svega toga, Tamara Skrozza ističe:

“Na društvenim mrežama je samo reč o lakovernosti, a kada je reč o medijima – to je neprofesionalizam – novinar jednostavno mora da uvek proveri informaciju pre nego što je objavi“.