Marija Janković: Fotografisanje 8. marta je deo mog bontona

“Kada sam prvi put došla u medije, fotografisanje krvavih leševa bila je uobičajena pojava. Valjda, kada je prestao rat, nije prestala ta glad za krvoločnim slikama. Meni nije bilo moralno da idem i radim to, ali nas u redakcijama uče da je to deo posla. Ti moraš da imaš stomak za to, ne sme ništa da ti se gadi – tako se to zvalo. A zapravo, dokazuješ se muškarcima oko sebe”, ovako za Dan žena, objašnjava Marija Janković, fotoreporterka nedeljnika “Vreme” kako je izgledalo biti žena u tipično muškom poslu.

Za razgovor sa Marijom odlučili smo se jer je poslednjih 20 godina fotografisala svaki ženski marš. Bila je na ulici i kada se iskazivala i borba protiv femicida, ili borba za LGBT+ prava.

„Svake godine fotografišem 8. mart, to je prosto deo mog bontona“, kaže Marija za Istinomer.

Naša sagovornica je fotografijom počela da se bavi nakon bombardovanja kao studentkinja Likovnih umetnosti. Svet medija počeo je da je zanima jer, kako kaže, devedesetih koje su bile turbulentne, mnogo je bilo važno šta čitaš i u kojim medijima, ali je interesovalo i šta se dešava iza vesti koje čitamo i na koji način se one proizvode. U svet novinarstva ušla je 2002. godine kao jedina fotoreporterka u dnevnom listu „Blic“ u to vreme.

„U to vreme kada sam počela da radim, bila sam jedina žena među desetoricom muškaraca i čini mi se, jedina osoba sa završenim fakultetom“, kaže Marija za Istinomer.

Ove godine obeležava dvadeset godina svog rada i karijere kao fotoreporterka nedeljnika „Vreme“.

Iskorak u svom poslu Marija je napravila kada je fotografisala svoju četvoromesečnu bebu položenu na bračni krevet, okruženu sa 52 papira iz fascikle pod imenom „TRUDNOĆA“. To je sva dokumentacija koju jedna žena sakuplja nakon porođaja, dok istovremeno brine o detetu i obilazi institucije ne bi li dobila sve potrebne potpise i pečate.

„Ovu fotografiju nije mogao da napravi muškarac, jer ovo je moje autentično, svakodnevno iskustvo kao žene i majke. Mislim da je baš ova fotografija dobra za posmatranje iz ženskog ugla jer dominantan je ženski rukopis“, objašnjava nam Marija.

A kako je biti fotoreporterka u „muškom“ poslu i kakve posledice to za sobom vuče?

„Kada smo počinjale da se bavimo fotografijom, dobar deo nas – devojaka je bio muškobanjast zbog toga što nam je bilo važno da se u tom muškom svetu guramo i borimo, da se ovako male izborimo za fotografiju i da nađemo načine kao da se iskažemo“, kaže naša sagovornica.

Fotoreporteri i fotoreporterke na teren izlaze sa opremom koja je teška u proseku između pet i deset kilograma, razlike u tome ko je nosi – nema, osim one da muškarci imaju problema s kolenima a žene sa kičmom, jer treba poneti sav taj teret.

„Mi fizički ne možemo da podnesemo iste stvari. Ti kao žena moraš drugačije da se pozicioniraš. U tom svetu ne osećam da treba nešto da odbijem, jednostavno ako oni sve to mogu – onda mogu i ja“.

Marija podvlači da postoji razlika između muškaraca i žena na terenu pogotovo kada se izveštava sa protesta: muškarci će se lakše progurati i napraviti fotografije koje žele.

„Ti stalno ideš napred-nazad, trčiš, popneš se na nešto, stalno me skidaju sa neke žardinjere zato što ne vidim i moram da se popnem negde ne bih li napravila fotografiju.“

Mariji je, kaže, lično ali i društveno važno predstavljanje žena u medijima. Nakon velike medijske hajke i eksploatisanja koje je pratilo ubistvo pevačice Jelene Marjanović, odlučila je da napravi izložbu „Nešto je puklo u meni“. Našla se u međuprostoru umetnosti i novinarstva.

Međutim, kada je sve više žena počelo da prijavljuje nasilje, sve više novinarki da istupa i priča o ovom problemu, Marija se i sama priključila toj vrsti samoorganizovanog pokreta. Počela je da sarađuje sa ženskom nevladinom organizacijom Autonomni ženski centar, i da posmatra problem fotografije koji ženu ni malo ne ohrabruje.

Njena borba za etičku i profesionalnu fotografiju nastavila se i godinama kasnije po formiranju grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama. Sprovela je radionicu za 12 žena koje su uz pomoć njenih alata napravile seriju besplatnih fotografija i ponudile ih na raspolaganje svim medijima za izveštavanje o nasilju prema ženama.

„Ovo je bilo važno i samim novinarima/kama kako bi bili sigurni da će uzeti fotografije koje neće nikoga povređivati. I za mene je to bio veliki strah, mislim da sam uzela veliki zalogaj odgovornosti ali verujem da smo napravile prostor i pravac u kome svet fotografija treba da ide.“

Na kraju, pitanje da li bi izveštavala kao ratna fotoreporterka, jednostavno odgovara da se ne bi libila toga, ali da je u Srbiji toliko protesta te smatra da na lokalu ima još dosta posla i priča da se prenese.