Mediji bez sluha za osobe koje ne čuju

„Koda“, holivudsko ostvarenje u kome su znakovni i govorni engleski ravnopravno zastupljeni i grade priču o porodici čiji članovi ne čuju 2022. godine dobio je Oskara za najbolji film. Ovakav učinak u filmskoj industriji otvorio je diskusiju o većoj socijalnoj inkluziji gluvih i nagluvih osoba i načinio iskorak ka većoj pristupačnosti sadržaja na znakovnom jeziku.

U to vreme, u Srbiji je takođe povećana pristupačnost sadržaja na znakovnom jeziku, ali zbog predizborne kampanje koja je bila u toku.

„Nedovoljno je samo u toku predizborne kampanje omogućiti da program bude pristupačan. Šta se dešava od momenta predizborne tišine do sledećih izbora i sledeće izborne kampanje?“, rekao je Mihailo Gordić za sajt Udruženja novinara Srbije (UNS).

Mihailo Gordić je tumač za znakovni jezik i gluva osoba. Rođen je u Priboju, a diplomirao je na Fakultetu za menadžment u Beogradu. Zaposlen je u Gradskoj opštini Vračar.

U Savezu gluvih i nagluvih Srbije, čiji je član, zastupa većinski stav gluvih ljudi da je u Srbiji neophodno značajno povećati pristupačnost i raznovrsnost programa na srpskom znakovnom jeziku.

Kako Gordić kaže, nije dovoljno prilagođavati samo specijalizovane emisije posvećene osobama sa invaliditetom , već i edukativni, zabavni i informativni program sa drugačijom tematikom.

„Bilo bi veoma značajno ukoliko bi sadržaj na komercijalnim televizijama bio prilagođen za zajednicu gluvih. U tom slučaju bi postojala mogućnost pristupu informacijama sa više izvora i programskim sadržajima koji su različitog karaktera. Verujem da i sami možete da zamislite kako bi bilo da možete da pratite samo jedan kanal i gledate uvek iste informativne emisije“ rekao je Gordić.

Kao što je srpski pisani jezik drugačiji od ostalih, srpski znakovni jezik razlikuje se od znakovnih jezika drugih zemalja. Zajednici gluvih, kako je dodao Gordić, maternji jezik je srpski znakovni jezik, dok srpski pisani jezik značajan deo njih nije savladao u meri da ga može nesmetano koristiti.

Zbog toga sa ostalim predstavnicima Saveza često razgovara o nepristupačnosti medijskog sadržaja i nedostatku truda da se informacije prevedu na srpski znakovni jezik i titluju jednostavnije.

Sa ovim problemima se, prema podacima ovog udruženja, suočava preko 30.000 gluvih i nagluvih ljudi u Srbiji. U ovaj broj nisu uračunate osobe koje oštećenje sluha imaju zbog starosti, povrede ili nekog drugog razloga, a takvu populaciju, prema ovom Savezu čini svaki treći građanin koji ne koristi znakovni jezik.

Po podacima Popisa iz 2011. godine objavljenim na sajtu Republičkog zavoda za statistiku, probleme sa sluhom u Srbiji ima 144 648 osoba. Za deo ove populacije koji delimično čuje praćenje sadržaja na televiziji postalo je takođe problematično.

Studentkinja iz Niša ispričala je za sajt UNS-a da se njena majka koja nosi slušni aparat radije opredeljuje za pisani sadržaj na aplikacijama medija nego za televiziju. Razlog za to je, kako kaže, činjenica da praćenje mahom neprilagođenog video- sadržaja za nju iziskuje veliki napor.

„Značajni su joj napisi u vestima koje su mnogi kanali uveli, pa i vesti na kajronu. Ali to je nedovoljno da bi se informisala preko televizije“, dodala je ova studentkinja.

Televizija retko prilagođava program

U izveštaju REM-a iz 2019. godine mesto je našao i apel Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom (NOOIS) i resornih Saveza da komercijalni mediji deo programa prilagode i kada nije izborna kampanja.

Ovi emiteri su, prema Zakonu o elektronskim medijima dužni da, „u skladu sa svojim finansijskim i tehničkim mogućnostima, svoj program i sadržaj učine dostupnim osobama oštećenog sluha, odnosno vida“. Osim medijskim, i Zakonom o upotrebi znakovnog jezika propisano je da medijske kuće rade na stvaranju uslova za praćenje audio-vizuelnog sadržaja, i to angažovanjem tumača ili primenjivanjem drugih tehnika koje u najvećoj meri odgovaraju gluvim i nagluvim osobama.

Ipak, emiterima se ovakvom zakonskom formulacijom pruža prostor da ne prilagođavaju program, sa obrazloženjem da nemaju dovoljno tehničkih i finansijskih kapaciteta.

Tako je u 2019. godini REM utvrdio da te godine televizije Pink, Hepi, O2 i Prva, koje su inače dobile i novu dozvolu za nacionalnu pokrivenost, nisu imale  prilagođen program.

Na pitanje ovog regulatornog tela da li postoji namera da se program prilagodi, jedina je televizija Hepi poslala odgovor u kome se pozvala upravo na nedostatak novčanih sredstava i tehničkih mogućnosti.

Ipak, ova televizija je nakon dobijanja nove dozvole angažovala tumača za centralnu informativnu emisiju Telemaster.

Da finansijski uslovi nisu uvek razlog da se sadržaj ne prilagodi pokazuju neke lokalne televizije kao što je RTV Bor, u kojoj tumači svakodnevno interpretiraju centralne vesti.

Kao primer dobre prakse u svetu koje bi naše televizije trebalo da slede Gordić je izdvojio televizije Bi-Bi-Si i N3, koje su u otvorile poseban kanal na znakovnog jeziku. Za ove programe angažovani su gluvi i nagluvi novinari i medijski poslenici koji rade na prilagođavanju informacija. Kod nas bi, kaže Gordić, mogao biti otvoren internet kanal sa ovom namenom.

„RTS planeta nudi mnogo mogućnosti, i u tom smeru bi se trebalo orijentisati“, rekao je Gordić.

Dodaje da zajedno sa predstavnicima RTS-a Savez gluvih i nagluvih Srbije radi na tome da sadržaj na srpskom znakovnom jeziku bude prisutniji u ovoj aplikaciji.

Na javnom servisu je prema izveštaju REM-a iz 2019. godine bilo prilagođeno svega 2,3% programa. Podataka za 2022. godinu nema, ali je poznato da je dnevnik na trećem programu RTS-a dostupan sa prevodiocem, a da su tumači angažovani i za vesti u okviru emisije  „Ovo je Srbija“. Tumači su takođe angažovani i prevode nedeljno po jednu emisiju iz širokog spektra u okviru projekta  „Pristupačan program“ kao i specijalizovanu emisiju „Mesto za nas“ koja se bavi pitanjima osoba sa invaliditetom.

Za nagluve osobe koje se služe srpskim pisanim jezikom, titlovanje je takođe značajan način prilagođavanja medijskog sadržaja.

Gordić ističe da su titlovi višenamenski i da nisu korisni samo građanima koji su nagluvi. „Titl mogu da koriste i majke sa malom decom, kada je ton na televiziji utišan, kao i širi krug ljudi“, rekao je Gordić.

Tumač znakovnog jezika na RTS-u Ana Lukić kaže za sajt UNS-a da je titlovanje najbolji način da se prilagodi zabavni sadržaj koji je nedovoljno pristupačan nagluvim osobama.

„Videla sam da su neke televizije prilagođavale domaće filmove i smatram da bi to trebalo činiti češće“, dodala je Lukić.

Televizija Nova S titlovala je domaće serije kao što su „Senke nad Balkanom“ i „Ubice mog oca“ kako bi ih pratile i gluve i nagluve osobe koje komuniciraju i srpskim pisanim jezikom. Međutim, titlovanje domaćih ostvarenja poslednjih nekoliko meseci je ređe i na ovoj televiziji.

Valja istaći i da deo zajednice gluvih u komunikaciji ne koristi pisani jezik, te se kao rešenje korisno za celokupnu populaciju izdvaja angažovanje tumača znakovnog jezika.

Izazovi sa kojima se suočavaju tumači znakovnog jezika

U šifrarniku profesija koji vodi Nacionalna služba za zapošljavanje može se pronaći zanimanje „tumač znakovnog jezika“, ali u sistematizacije radnih mesta ova struka nije uvrštena, kaže Ana Lukić.

„U sistemu ne postoji ovaj posao, već ima samo specifičnih mesta poput RTS-a i Nacionalnog prevodilačkog servisa Saveza gluvih i nagluvih Srbije, koji angažuje određen broj tumača dostupnih gluvim osobama 24 časa dnevno. Osim toga, postoje i tumači koji su frilenseri i rade po pozivu za prevođenje različitih programa i događaja“, rekla je Lukić.

Kod tumača koji rade na RTS-u vežba je ključna za kvalitetno prevođenje na znakovni jezik.  Koliko je priprema ključna za dobar intervju u novinarstvu, toliko je važna i za prevođenje vesti na znakovnom jeziku.

„Obično se malo ranije pripremamo – dolazimo u desk i čitamo unapred pripremljene vesti koje dobijamo od urednika. Petnaestak minuta pred početak dnevnika odlazimo u studio i tamo smo zajedno sa spikerom koji čita informacije, a mi ih pratimo na teleprompteru i prevodimo“, ispričala je Lukić.

Mihailo Gordić takođe ističe da dobra priprema podrazumeva i bolji kvalitet prevođenja i da je predrasuda stav da je tumač kome je potrebno više vremena za pripremu lošiji.

„Za dobro i kvalitetno prevođenje vesti  na RTS-u je potrebno pogledati tekstove, priloge, sve materijale na raspolaganju, informisati se i razmisliti o eventualnim rešenjima prevoda. Kako se srpski znakovni jezik po svojoj gramatičkoj strukturi bitno razlikuje od srpskog govornog jezika, prevod nije 1:1, kao što se često misli. Zapravo nijedan prevod sa nekog stranog jezika ne funkcioniše na taj način „, rekao je Gordić

Kao najveće izazove sa kojima se tumači suočavaju izdvojio je veliki broj informacija koje je u centralnim vestima za kratko vreme potrebno pročitati, kao i buku na radnom mestu.

„Tumači često rade u uslovima u kojima nije moguće održati koncentraciju, gde je bučno i ljudi prolaze. Događa se da nema razumevanja da se radi o simultanom prevodu sa jednog jezika na drugi i da je zaista potreban dobar zvuk i koncentracija kako bi prevod bio kvalitetan“, rekao je Gordić.

O sadržaju za gluve i nagluve na radiju i onlajn medijima retko se razgovara

Radijska emisija Kolina Mekenroua u potpunosti je prevedena na znakovni jezik. Za program su angažovana po dva tumača, snimljena u studiju, od kojih je jedan prevodio reči novinara, a drugi reči sagvornika. Serijal tih Mekenrouovih intervjua i dalje je dostupan na internetu, ali nove prilagođene emisije nisu objavljene. Ovo je jedan od retkih primera prilagođavanja radijskog programa, a slične inicijative ostvaruju se samo kroz pojedine projekte.

Video-sadržaj na internetu takođe se retko prilagođava, ali postoje i primeri dobre prakse kao što su Bi-Bi-Si njuz na srpskom i Nacionalna geografija, koji na društvenim mrežama dele snimke sa titlovima. Ovakav sadržaj prevashodno je koristan gluvim i nagluvim osobama ali i savremenom užurbanom načinu života koji podrazumeva korišćenje mobilnog telefona u prostorijama sa velikim brojem ljudi ili u gradskom prevozu, gde nije primereno gledati video snimak sa pojačanim tonom.

Osim multimedijalnog, neophodno je prilagoditi i teksualni sadržaj, kaže Mihailo Gordić.

„Uputio bih molbu svim kreatorima internet sadržaja da se koristi srpski pisani jezik u nekoj pojednostavljenoj verziji, kako bi gluve osobe mogle da ih prate, sa više fotografija. To bi podjednako bilo pristupačno i za druge osobe sa invaliditetom koje imaju teškoće u praćenju informacija, ali i za naše starije sugrađane“, dodao je Gordić.

Olakšan pristup tekstualnom i video sadržaju neophodan je da bi se istinski koračalo ka socijalnoj inkluziji osoba sa invaliditetom. Bez realnih pokazatelja da postoje inicijative za ostvarenje ovog cilja nemoguće je reći da bilo koji medij ispunjava funkcije da informiše, edukuje i zabavi.