Mediji i izborna kampanja (I): Studio B u misiji obračuna sa Jankovićem

Period od raspisivanja izbora do 12. marta protekao je u znaku dominantnog prisustva Aleksandra Vučića u medijima, uobičajeno agresivnih nastupa „analitičara“ koji ga podržavaju i najave Regulatornog tela za elektronske medije (REM) da tokom kampanje neće pratiti način na koji elektronski emiteri izveštavaju.

Prve dve stvari lako su mogle da se predvide, ponašanje REM ne iznenađuje, pa bi se na prvi pogled moglo reći kako se od raspisivanja izbora zapravo ništa posebno zanimljivo nije dogodilo.

Zbog toga je prava šteta što je vrlo neprimetno prošla emisija „Istraživač“, emitovana na Studiju B 9. marta 2017, u večernjim satima.

[povezaneprice]

„To je loš čovek, koliko sam čula“

Ovaj medijski uradak vrlo ilustrativno, konkretno i razumljivo pokazuje ne samo kako će izgledati ova kampanja i mediji do 2. aprila već i kako bi vrlo brzo mogli da izgledaju svi preživeli srpski mediji.

Emisija koju kao da je pravio urednički kolegijum RTS-a iz 1996–1997, nosila je naziv „(Ne) Običan građanin“, a svoju temu – lik i delo Saše Jankovića – obradila je i sagledala tako, da bi neko neupućen lako mogao da pomisli kako je Janković kriv za Holokaust, cunami u Japanu i nuklearnu katastrofu u Černobilju.

Emisija počinje anketom u kojoj novinarka (čije se ime ne nalazi na špici) pita građane: „Da li znate nekoga koga je zaštitio zaštitnik građana?“ Sasvim očekivano, svi anketirani rekli su da ne znaju, a čak ni šarenila radi, novinarka se nije potrudila da pronađe makar jednog koji je čuo za takvo čudo.

Do kraja emisije, bilo je još nekoliko „vox pop“ pitanja – neprofesionalnih baš koliko i ono prvo.

Studio B je još od pre 2000. bio otvoreno naklonjen gradskim vlastima – što je do pre neku godinu bilo donekle objašnjivo činjenicom da se finansirao iz gradskog budžeta. Međutim, nakon privatizacije 2015, politička pristrasnost te televizije je takva i tolika, da se teško može meriti čak i sa onom na TV Pink

Građani su pitani šta misle o plati od 370.000 koju je imao Janković kao zaštitnik građana, pa su – opet sasvim očekivano – odgovarali zgražanjem i dizanjem obrva. (Bilo bi zapravo čudo da su odgovorili drugačije u državi u kojoj polovina stanovništva gladuje, a bar dve trećine nema predstavu o tome da je Jankovićeva plata bila zakonski određena i da on nije mogao da utiče na nju.)

U tom je smislu karakterističan odgovor jednog „slučajnog prolaznika“ koji je konstatovao kako zbog te plate „ovaj narod treba da se zapita da li je takva institucija potrebna Srbiji“.

Zanimljiva je bila i anketa sprovedena u Loznici, rodnom gradu Saše Jankovića, iako se u emisiji insistira na tome da on tamo „retko svraća“ i da je  „malo onih koji i znaju da je on iz Loznice“ (ostalo je nejasno zašto to i na koji način predstavlja manu bivšeg zaštitnika građana).

U toj anketi, Lozničani su listom rekli da ne znaju čoveka, da ga nikada nisu videli, a dve gospođe posebno su se istakle, jedna konstatacijom: „O njemu ne želim da komentarišem“, a druga ocenom da zna ko je on, ali da je to: „Loš čovek, koliko sam čula“.

Tokom 37 minuta emisije, ekranom su prodefilovali analitičari Dragomir Anđelković, Dejan Vuk Stanković i Zoran Cvijanović, svaki sa svojom već poznatom pričom, ali je najviše bila eksploatisana tragedija porodice Gojković, čiji se sin svojevremeno ubio u stanu Saše Jankovića: ispričano je opet ono o čemu su Informer i Pink mesecima razglabali, a što se sve svodilo na neizrečenu i ni sa čim konkretnim nepotkrepljenu optužbu da je Janković lično ubio Gojkovića.

Pošteni, al’ anonimni

Osim toga, pažnja je posvećena i medijima, za koje su ovaj put bili zaduženi Ratko Dmitrović i Ljiljana Smajlović. Njoj su postavljena pitanja o političkom svrstavanju novinara, ali i vrlo sugestivno pitanje-konstatacija:

„Iako kritikuje stanje u medijima, za Sašu Jankovića je prihvatljivo da novinari podrže njega. Da li je onda slobodan i objektivan novinar koji podržava opoziciju?“

Na oba ova pitanja, Ljiljana Smajlović je odgovorila u skladu s kodeksima novinarske etike, braneći stavove s kojima bi većina novinara mogla da se složi (da novinari moraju da budu nepristrasni, da ovde „niko nikom neće da dozvoli slobodu koju je za sebe uzeo“ itd.).

Istovremeno, međutim, nije jasno kako to da se ona uopšte pojavljuje u ovakvom video-sočinjeniju – emisiji koja je od početka do kraja napravljena u interesu vladajuće partije, u kojoj nema svih relevantnih sagovornika, u kojima se činjenice iskrivljuju i izvlače iz konteksta, u kojoj se jedan čovek neopravdano optužuje za ozbiljno krivično delo i koja je u potpunoj suprotnosti s profesionalnim standardima.

Emisija počinje anketom u kojoj novinarka pita građane: „Da li znate nekoga koga je zaštitio zaštitnik građana?“ Sasvim očekivano, svi anketirani rekli su da ne znaju, a čak ni šarenila radi, novinarka se nije potrudila da pronađe makar jednog koji je čuo za takvo čudo

Naravno, sasvim je moguće da Ljiljana Smajlović nije znala kako će njen nastup biti plasiran, da je iz najbolje volje izašla u susret kolegama, ali to ne menja činjenicu da je konačna poruka ovog dela da su novinari koji su podržali kandidaturu Saše Jankovića neprofesionalni, a autori „Istraživača“ – valjda nepristrasni i borci za medijske i sve druge slobode.

Konačno, glavni lik emisije dobio je priliku da govori – istina, samo u vidu pitanja koja su mu postavljena na zvaničnim obraćanjima novinarima: „Kako ljudi mogu da veruju čoveku koji je zaštitnik građana, a kandiduje se na izborima?“ i nešto bajatije, ali daleko efektnije: „Da li ste ikada šetali gradom naoružani?“

Studio B je još od pre 2000. bio otvoreno naklonjen gradskim vlastima – što je do pre neku godinu bilo donekle objašnjivo činjenicom da se finansirao iz gradskog budžeta. Međutim, nakon privatizacije 2015, politička pristrasnost te televizije je takva i tolika, da se teško može meriti čak i sa onom na TV Pink.

Vesti ove kuće u suprotnosti su s profesionalnim standardima, u emisijama ne gostuje niko za koga se proceni da bi mogao i da lane protiv aktuelnog režima, a nije jasno ni ko zapravo stoji iza emisije tipa „Istraživač“, koja se tu redovno prikazuje. Na špici se ne pojavljuju imena i prezimena autora, čak ni snimatelja ili organizatora, baš kao ni na sajtu produkcijske grupe koja ih proizvodi.

Ovde je poseban problem i to što logo emisije neodoljivo podseća na Insajder, pa se postavlja i pitanje o mogućim namerama autora da zbune i prevare gledaoce (tj. da indirektno „ukradu“ identitet Insajdera).