Mediji i izborna kampanja (IV): „Eto to je demokratija, morate da istrpite čak i ludaka“

Ni četvrta sedmica predizborne kampanje nije bila dosadna. Kao što to već biva na ovdašnjoj javnoj sceni, politika je uplivala u medije, mediji u politiku, a od svega se toga napravio prilično odbojan bućkuriš koji ni na koji način ne pomaže građanima i građankama u donošenju odluke za koga će da glasaju. Omanuli su tako i mediji i politika.

Na neki način, omanula je i Cenzolovka – u prošlonedeljnoj analizi medija rečeno je da su „ovde sva raspoloživa i poznata propagandna oružja već potegnuta“. Ispostavilo se da ipak nije bilo tako, jer nam je medijski događaj sedmice – konferencija za novinare Nataše Jeremić – doneo do sada neviđenu, skoro pa antologijsku dramaturgiju.

„Sram te bilo, seljačino!“

Konferencija za novinare organizovana je povodom saopštenja Srpske napredne stranke u kojem se navodi da supruga Vuka Jeremića upravlja najvećom kriminalnom bandom i „celokupnim narkotržištem u Srbiji“. O sadržini ovog saopštenja i njegovom političkom balastu već je dovoljno rečeno, a to i nije tema ove priče.

Zadržimo se, dakle, samo na medijima.

Konferencija je najavljena za 21. mart u 11 časova, u prostorijama izbornog štaba Vuka Jeremića, koji se nalazi u privatnoj kući. Sve je bilo u najboljem redu, dok se u dvorištu nisu pojavili vlasnik i urednik Informera Dragan J. Vučićević i novinarke Srpskog telegrafa i Studija B Lidija Zarić i Sanja Prlja. Njima nije bio dozvoljen ulazak na konferenciju, a rečeno im je da je razlog to što neki nemaju akreditaciju, a neki su zakasnili.

Sve što se desilo posle toga imalo je više pozorišni nego medijski šmek: na snimku koji već danima kruži internetom jasno je samo da se Dragan J. Vučićević trudi da uđe u kuću i da mu više članova Jeremićevog tima to ne dozvoljava. Najzanimljiviji deo snimka ipak se odnosi na „epizodne uloge“: osim što je pokušavao da uđe, Dragan J. Vučićević sprečavao je ulazak Ljiljane Smajlović i Olje Bećković, odnosno nastojao da se „prošvercuje“ uz njih.

Propust u organizaciji konferencije za novinare dobro je iskorišćen i u medijima koji su ostali pred vratima, i u njihovim „bratskim kućama“ – televizijama Hepi i Pink: tu je danima trajala priča o progonu novinara, fašizmu, dvostrukim aršinima novinarskih udruženja, pa čak i o „rasnoj segregaciji“ među novinarima

Ljiljana Smajlović mu to nije dozvolila, ponavljajući da je došla da podrži Natašu Jeremić, i na licu mesta demantujući Vučićevićevu tvrdnju da je on član Udruženja novinara Srbije (kojim Ljiljana Smajlović predsedava). U prepirci s Oljom Bećković, pak, Vučićević je prošao daleko gore: uz opasku da „sa mnom nećeš ući, nikada“, ona mu je rekla i „sram te bilo, seljačino jedna“, što ga je ostavilo bukvalno nemim, a potom postalo i hit na društvenim mrežama.

Istog trenutka, ovde se postavilo nekoliko pitanja.

Pre svega, tu je pitanje o pravu organizatora konferencije za novinare da zabrani ulazak onima koji nemaju akreditaciju. Iako nema zakona kojim se detaljno uređuje ponašanje u vezi s tom temom, dobra je praksa da se na konferencije puštaju svi zainteresovani, pa i da u velikoj većini slučajeva akreditacija nije neophodna – dovoljna je novinarska legitimacija, potvrda dolaska, a vrlo često ni to.

S druge strane, ukoliko se konferencija održava u „privatnoj režiji“ (ukoliko nije u pitanju državni funkcioner ili državna institucija, objekat), logično je da organizator ima pravo da uskrati dolazak osobama za koje smatra da bi „preuzele događaj“ i iskoristile ga za svoje ciljeve.

U ovom slučaju teško je odrediti koja je strana u pravu. Događaj o kojem je reč organizovan je u nekretnini koja je privatno vlasništvo, a organizatorka je osoba koja nije na javnoj funkciji. S druge strane, njen suprug jeste predsednički kandidat, ona jeste deo njegove kampanje (nastupa u medijima, deo je njegovih propagandnih materijala) i u interesu je javnosti sve ono što bilo ona, bilo on imaju da kažu – bez obzira na to što je ova njihova reakcija iznuđena prostačkim, mizoginim i krajnje ličnim napadom naprednjaka.

[povezaneprice]

Ipak, ako se zna kako se na sličnim događajima ponaša Dragan J. Vučićević, odluka da mu se ne dozvoli ulazak sasvim je logična i preduzeo bi je svako ko organizuje bilo šta za šta bi on mogao da bude lično zainteresovan. Za razliku od njegovih novinara, koji se na događajima ponašaju u skladu s normama, urednik Informera konferencije i tribine koristi za promociju sopstvenih ideja i stavova – agresivan je, prekida govornike, stvara napetu atmosferu, a često ga prati više kamera TV Pinka, što stvara dodatnu napetost kod prisutnih. Na svakom događaju na kojem se pojavi, glavni događaj je – on.

Ukoliko vas neko optuži da ste liderka narkokartela, a vi hoćete da reagujete – razumljivo je da na tom događaju ne želite nekog ko je dugogodišnji propagandista politike koja iza takvih optužbi stoji, odnosno nekoga ko od konferencija za novinare pravi sopstvene hepeninge i potpuno menja koncept onoga što ste najavili i planirali.

Poziv na „grupno silovanje“

Na postupke Dragana J. Vučićevića više ne bi trebalo trošiti reči, ali ovde je pitanje da li su organizatori mogli da postupe drugačije. Posle višenedeljne hajke na Jeremića u Informeru, Srpskom telegrafu i na Studiju B, bilo je sasvim jasno i očekivano da će oni jedva dočekati da situaciju s narkokartelom iskoriste za svoje konstrukcije – nije moglo da bude sumnje da će se pojaviti i da će želeti da uđu.

Ako su hteli to da spreče, organizatori su – na primer – mogli da snime izjavu Nataše Jeremić, proslede je medijima i tako izbegnu ovaj cirkus. Podrška kolega i koleginica bivšoj novinarki i urednici takođe je mogla da bude organizovana diskretnije: konferencija za novinare u ovako napetoj političkoj situaciji krajnje je rizična, i to su eksperti koje Jeremić valjda ima oko sebe morali da znaju.

U svakom slučaju, priča o nedostajućim akreditacijama i kašnjenju – kojom su opravdali to što su pred vratima ostali novinari Informera, Srpskog telegrafa i Studija B, po svim je kriterijumima naivan i loš marketinški potez. Novinari gotovo uvek kasne na događaje, pa bivaju pušteni, a akreditacija, uz dobru volju, može da se napravi na licu mesta (ili nije ni neophodna).

Urednik Informera konferencije i tribine koristi za promociju sopstvenih ideja i stavova – agresivan je, prekida govornike, stvara napetu atmosferu, a često ga prati više kamera TV Pinka, što stvara dodatnu napetost kod prisutnih. Na svakom događaju na kojem se pojavi, glavni događaj je – on

Ovakav propust u organizaciji, takođe sasvim očekivano, dobro je iskorišćen i u medijima koji su ostali pred vratima, i u njihovim „bratskim kućama“ – televizijama Hepi i Pink: tu je danima trajala priča o progonu novinara, fašizmu, dvostrukim aršinima novinarskih udruženja, pa čak i o „rasnoj segregaciji“ među novinarima.

Jer, eto, „borci za slobodu govora“ ovaj put se nisu pobunili zbog toga što je Draganu J. uskraćeno pravo da prisustvuje konferenciji, iako je on, eto, doživeo „najgoru cenzuru“.

Gostujući u jutarnjem programu TV Pink 22. marta, novinarka Srpskog telegrafa mnogo je puta pomenula potrebu da se u tekstovima „čuje i druga strana“, pa je neupućeni gledalac lako mogao da previdi kako je upravo medij u kojem ona radi, a na osnovu analize Saveta za štampu, tokom prethodne godine zabeležio rekordan broj kršenja Kodeksa novinara Srbije.

Njena koleginica sa Studija B vrlo je precizno citirala različite međunarodne dokumente koji se tiču slobode govora i bilo je pravo čudo što je pritom zaboravila na činjenicu da njena kuća u ovom trenutku otvoreno krši većinu njih.

Naravno, zna se ko je u svemu tome ipak bio najduhovitiji. U kolekciju bisera koje je Dragan J. Vučićević ovim povodom izgovorio, svakako spada i objašnjenje o tome šta je demokratija, izgovoreno u jutarnjem programu TV Pink, gde je gostovao sa svojim „prognanim“ koleginicama.

Pozivajući se na slučaj novinara Stefana Cvetkovića koji je osuđen na dve godine robije, a koji je na konferenciji za novinare Aleksandra Vučića postavio pitanje o izbornoj krađi, Vučićević je premijera pohvalio zbog toga što je odgovorio i na takvo pitanje i rekao:

„Eto to je demokratija, morate da istrpite čak i ludaka.“

U jutarnjem programu TV Hepi, istog tog 22. marta, bio je daleko slikovitiji. Uz priču o cenzuri i duplim aršinima, servirao je i storiju o tome kako je novinarka Pinka Gordana Uzelac tretirana na konferenciji. Za one neupućene, istina je da je na čitavu tiradu pitanja o tretmanu Andreja Vučića u medijima i uobičajenog pinkovskog repertoara, Nataša Jeremić novinarki odgovorila rečenicom: „Samo ću Vas pogledati“, a drugih vidnijih reakcija publike nije bilo.

Podrška kolega i koleginica bivšoj novinarki i urednici mogla je da bude organizovana diskretnije: konferencija za novinare u ovako napetoj političkoj situaciji krajnje je rizična, i to su eksperti koje Jeremić valjda ima oko sebe morali da znaju

Umesto da tu stvar tako i prepriča, Vučićevića je „ponelo“, pa je to objasnio ovako: „… a sve te političarke, komesarke unutra, urednice Dnevnika RTS-a, od Nataše Mijušković preko Obućine… su coktale, maltene skakale na Gordanu. Posle toga kreće orkestrirani napad na Gordanu Uzelac, gde se poziva na grupno silovanje Gordane Uzelac, i to ni za koga nije tema.“

Nije ni to bilo dosta, već je – opet kršeći sve standarde kulture i etike javne reči, stavljajući metu na čelo koleginica koje su otišle da podrže Natašu Jeremić, postavio pitanje:

„Šta bi bilo da, recimo ja ili neko s ove strane, pod znacima navoda – oni su povukli tu crtu – dakle, da neko na društvenim mrežama ili u medijima pozove na grupno silovanje, daleko bilo, recimo neke novinarke, recimo Ljubice Gojgić ili, recimo, Antonele Rihe?“

„Dragan Vučićević izmišlja“

Za razliku od ovakvih jezivih detalja, Vučićević je na TV Pink izjavio i kako je Ljiljana Smajlović odbila da ga podrži pred vratima Jeremićevog štaba, a tog je popodneva „izdala saopštenje da organizatori imaju pravo da zaštite Natašu Jeremić od neprijatnih pitanja“. Momentalno je iz UNS-a saopšteno da „Dragan Vučićević izmišlja“ i da „takvo saopštenje ne postoji“.

Igrokaz je nastavljen u istom tonu u štampanim izdanjima. Informer je osvanuo s naslovom „Jeremićev fašizam“, uz niz konstruisanih teza o fizičkom nasilju, cenzuri i teroru, s fokusom na dodatno upiranje prsta u Natašu Jeremić: sada zbog toga što je navodno glumila suze tokom obraćanja novinarima, dok se nakon tog obraćanja nasmejana fotografisala s koleginicama. Iako se to fotografisanje događalo pred svim novinarima i kamerama (dakle, nije bilo skriveno i tajno), a predstavljalo jednu od formi podrške – ono je u Informeru i ostalim državnim medijima bilo prikazano kao krunski dokaz velike prevare Jeremićevog tima.

Na tome je posebno insistirao Srpski telegraf koji je pod naslovom „Jadno: Vuk poslao ženu da plače zbog rejtinga“ objavio toliko konstrukcija i neistina, da je to suvišno i prepričavati. U priču je uključena čak i bivša supruga Aleksandra Vučića, Ksenija, čiji je tvit zauzeo čitav antrfile, uz noseću poruku: „A suze moje dece?“

Teško je odrediti koja je strana u pravu. Događaj o kojem je reč organizovan je u nekretnini koja je privatno vlasništvo, a organizatorka je osoba koja nije na javnoj funkciji. S druge strane, njen suprug jeste predsednički kandidat, ona jeste deo njegove kampanje

U svakom slučaju, nepuna 24 sata nakon događaja, fokus javnosti je sa obraćanja Nataše Jeremić i nečuvene optužbe koja joj je upućena, prešao na „cenzurisane“ i „nepoželjne“ novinare, na različite aršine za različite novinare, a odmah potom i na debatu o tome zašto je uopšte napadnuta Jeremićeva supruga (kao da za to može da bude opravdanja) i zašto se – navodno konstantno – napadaju članovi porodice Vučić.

Pored Pinka i njegovih satelita, u tom se smislu naročito istakla TV B92 koja je u dnevniku 22. marta objavila prilog o stalnim napadima na porodice političara – gde je fokus stavljen samo i isključivo na porodicu aktuelnog premijera. Da je juče pao s Marsa, gledalac je lako mogao da pomisli kako se svi srpski mediji bave jedino olajavanjem brata Andreja, njegove trudne žene, kao i premijerove dece (bez obzira na to što u realnosti, od čitave njegove familije, najveći deo javnosti zna samo imena njegovog brata i bivše supruge).

Ovaj prilog izazivao je fizički bol kod svih onih koji se sećaju kakav je B92 nekada bio. I zato – iako je javna tajna da novinari trpe pritiske i da ni u redakciji nekada ugledne televizije više nije lako preživeti – za novinare koji tamo još uvek sede, baš kao i za njihove urednike – više nikakvog opravdanja nema. Taj je prilog bio bruka za profesiju i bruka za sve njih.

Gledajući s distance od nekoliko dana, jedini zaključak koji se može doneti jeste da je nesnalažljivost tima Vuka Jeremića došla kao naručena medijskim manipulantima i spin-doktorima koji su čitavu stvar okrenuli u svoju korist.

Medijski gledano, praktično se pokazalo kolika je i kakva zapravo moć novinara – posebno onih koji su odavno prestali da budu novinari i postali vest sami za sebe. I to je nešto s čime će političari i njihovi timovi morati da računaju, svidelo im se ili ne svidelo.

Što se novinara tiče, oni bi pre svega trebalo da preispitaju definiciju sopstvenog zanimanja i pozabave se tezom koju je Dragan J. Vučićević izgovorio tokom sukoba s Oljom Bećković: „Koliko je ona novinar, toliko sam i ja.“

Jer, kad sve ovo prođe, sigurno će biti postavljeno pitanje da li smo svi isti. A nismo. Nikako nismo.