Mediji i promocija nasilja na sportskim manifestacijama

Poslednji slučaj sa fatalnim posledicama nasilja u sportu, ubistvo Marka Ivkovića, nožem u leđa, u Turskoj, bila je, na žalost, još jedna propuštena prilika da mediji ukažu na svu strahotu posledica navijačkog nasilja, umesto što su, neumereno, davali  prostor onima,  koji su u tom osetljivom trenutku dodatno raspirivali strasti. Kakve su poruke novinari slali ovih dana i kakva reagovanja su izazivali? Kakve hormone one mogu osloboditi, u glavama, na primer, adolescenata i kako će se oni, uznemireni, izboriti sa viškom adrenalina, pojačanim lupanjem srca i mučninom u stomaku? Tako mladi ljudi čine gluposti zbog jakih emocija, ali, ukazuje li se tu prostor da mediji budu pravo mesto za realna i efikasna smirivanja strasti. I jasne poruke! Jer, ozbiljni elektronski i štampani mediji prenose poruke, a tabloidi i žuta štampa – izazivaju reagovanja.

Zato je veoma važno naučiti  srpske novinare o tome kako da zauzmu adekvatan pristup  kada izveštavaju o konfliktnoj situaciji. Edukacija predstavnika medija za rad u incidentnim situacijama je, u normalnim zemljama, stvar osnovnog predznanja, pre nego se sedne za mikrofon ili tekst ugleda svetlost dana.

Udruženje sportskih novinara Srbije i Ministartvo omladine i sporta, u dva navrata, zajednički su istraživali ovu temu i na osnovu dobijenih rezultata pokrenuto je niz akcija za sprovođenje predloženih mera. Tako je i formiran Savet za borbu protiv nasilja u sportu, telo Vlade Srbije, koje vodi sam premijer. Još pre četiri godine, Savet je odlučio da deo mera koje se odnose na medije, u vidu preporuka prosledi Republičkoj radiodifuznoj agenciji. Najavljeno je i savetovanje države sa vlasnicima i glavnim urednicima medija. Mere su u skladu i sa preporukama Međunarodne federacije sportskih novinara (AIPS), FIFA i UEFA, Smernicama za zaštitu izražavanja i informacija u kriznim periodima Saveta Evrope.

Smernice podrazumevaju da se, prilikom izveštavanja o konfliktnim situacijama, na televizijskim ekranima scene navijačkog nasilja prikazuju maksimalno tri sekunde. Informacija ne sme da se sakrije, ali je treba plasirati kratko i šturo. Kako tvrdi profesor Mihael Kuncik iz Zavoda za publicistiku Univerziteta “Johanes Gutenberg” u Majncu, “grupe navijača u Nemačkoj svoj značaj mere time koliko su često spomenuti ili koliko su se često pojavili u štampi odnosno na televiziji”.

Dr Dušan Lakićević, u svojoj knjizi “Fudbal od zabave do nasilja”, opisuje skicu tipa prosečnog srpskog huligana: “On hoće stalno prisustvo u medijima. Incidenti ne počinju sve dok ne stignu novinari koji će o njima pisati i pričati”. U policiji tvrde da se hijerarhija u organizovanoj navijačkoj grupi gradi i na osnovu medijskih fotografija. Zato je veoma važno znati da takve tekstove treba ilustrovati – detaljem iz igre. Uznemiravajuće je i nedozvoljeno objavljivati fotografije mrtvih ili povređenih navijača na naslovnicama, ali itekako treba potencirati posledice tog nasilja. Ne preporučuje se ni objavljivanje portreta ili intervjua sa  takozvanim vođama navijača, jer mediji ne bi trebalo da promovišu nasilje i nasilnike, da im otvaraju prostor, naslovne strane i udarne termine u informativnim emisijama, pošto ih na taj način stavljaju u partnerski odnos sa sportistima, klubovima, organima reda, javnošću. “Huligani o svojim delima mogu da pričaju samo u zatvorskim ćelijama, a ne na naslovnim stranama. Oni sebe smatraju učesnicima sportskih događaja, najviše žude za pažnjom medija. Uživaju u tekstovima i emisijama koje spominju, objašnjavaju i analiziraju njihove gluposti. Tako dobijaju na važnosti i imenu, i dodatne motive da sve to ponove”” – kaže profesor Kuncik. To daje i loš primer sve većoj populaciji mladih ljudi, koji bez jasnih moralnih i vrednosnih standarda, pasivno usvajaju takvo ponašanje kao nešto prirodno i normalno.

Incidentima sa elementima huliganskog nasilja ne treba  pristupati na senzacionalistički, tabloidan i neprofesionalan način (prva vest u informativnim emisijama, krvave fotografije na naslovnim stranama, nekritičko prenošenje izjava aktera incidenata…), već bi trebalo podsticati nenasilna sredstva za ostvarivanje uspeha u sportu: borbenost, srčanost, agilnost, snalažljivost, upornost, hrabrost…

Takvo izveštavanje treba da bude zasnovano na činjenicama i istinitim podacima, lišeno stereotipnog opisivanja pripadnika određenih organizacija ili grupa, a ponašanje pojedinaca ne treba vezivati za pripadnost određenoj grupi.

Stavove aktera incidenata uvek, za svaki slučaj, treba tretirati kao „sumnjive“, nekritičke. Zašto? Zato što su često diskutabilna i značenja poruka aktera incidenata datoj javnosti, a to je opasno, jer upravo te poruke ostvaruju svoj efekat u komunikaciji prema javnosti,  što im je prvenstveni cilj. Dakle, novinari moraju da budu obazrivi kada i kako prenose  poruke koje akteri incidenata šalju javnosti, jer one, obično, opravdavaju nasilničko ponašanje i tretiraju ga kao nešto potpuno normalno u datom trenutku ili konkretnoj situaciji.

Nesumnjiva je uloga medija u otvaranju konflikata i održavanju sukoba u sportu, kao i širenju trenda nasilja na sportskim terenima. O incidentu koji je trajao nekoliko minuta, može da se raspreda danima i nedeljama. Setimo se koliko smo dugo pričali i pisali i na koje sve načine, o surovom ubistvu francuskog navijača Brisa Tatona 2009. godine u centru Beograda.

Primetili smo i da se, bez obzira na nedostatak adekvatne edukacije, sportski novinari, po nekom unutrašnjem osećaju i iskustvu, dosta dobro nose sa izveštavanjem sa događaja u kojima ima nasilja. Ali, gorući problem, ustvari, predstavljaju urednici vodećih informativnih emisija i pisanih medija i sajtova, pa i glavni  urednici, potpuno nesvesni odgovornosti koje nosi novinarska profesija. Zbog rejtinga i bolje prodaje u jednom razorenom sistemu pravih vrednosti, još ćemo se nagledati sa televizijskih ekrana scena eksplicitnog nasilja od kojih se normalnom čoveku ledi krv u žilama, i lepeze naslovnih  strana takozvanih dnevnih novina koje će se utrkivati sa što krvavijim fotografijama, koje bi trebalo da privuku, ne čitaoca – već kupca.

Vrhunac ove priče su tematske TV emisije posvećene nasilju u sportu, u kojima se, po običaju, siti nagledamo širokog spektra najgorih mogućih scena navijačkog nasilja.