Medijsko lešinarenje

Ona je jedna od osnivačica kampanje „Stavi se u moje cipele“ koja je pokrenuta prošle godine sa ciljem skretanja pažnje građana i stručne javnosti na posledice senzacionalističkog i tabloidnog izveštavanja o događajima koji uključuju ljudsku patnju i bol. U intervjuu za Dosije o medijima kažeda novi medijski zakoni mogu imati pozitivan uticaj na izveštavanje o osetljivim temama ukoliko se budu primenjivali. Poručuje da edukacija i hrabrost novinara da odbije neetičko izveštavanje vraćaju profesionalnostu javni prostor.

DOSIJE: Kako eksploatisanje tragedija sa kojima smo se kao društvo suočili tokom ove godine, utiču na percepciju javnosti?

ALVES-ĆURČIĆ: Bojim se da su mediji pali na ispitu etike, profesionalnog izveštavanja i na kraju krajeva – elementarne ljudskosti. Način na koji se izveštavalo o te dve najužasnije tragedije koje su se dogodile u Srbiji je najblaže bio katastrofalan, poražavajući i uznemirujući po tu istu javnost čije bi interese, po definiciji, trebalo da štitimo.

DOSIJE: Zašto je pojedinim novinarima teško da „se stave u nečije cipele“ kada izveštavaju o osetljivim temama? Kako upropašćavaju živote o kojima pišu?

ALVES-ĆURČIĆ: Svaki novinar koji izveštava o tako delikatnim temama bi trebalo, za početak, da bude dovoljno edukovan, senzibilisan, što je danas upitno. No, bojim se da daleko veću odgovornost snose glavni i odgovorni, odnosno urednici rubrika hronike koji neguju tu vrstu „novinarstva“, svesno kršeći Kodeks novinara Srbije, zakone, konvencije, pa i Ustav koji svima garantuje pravo na dostojanstvo, ali i privatnost. Mi na dnevnoj bazi imamo desetine primera eklatantnog kršenja svih mogućih pravila i zakona, a da za to niko ne odgovara.

DOSIJE: Šta (tabloidni) novinari prepoznaju kao crvenu liniju kada je u pitanju izveštavanje o tragedijama i sličnim osetljivim temama?

ALVES-ĆURČIĆ: Bojim se da te crvene linije više nema, to su nam u krajnjoj liniji pokazali i majski događaji. Mi ni danas nismo u stanju da shvatimo razmere posledica koje, po aktere tragičnih događaja i/ili njihove bližnje, ostavlja takav način tabloidnog, senzacionalističkog, a rekla bih zapravo – lešinarskog izveštavanja.

DOSIJE: Kako biste ocenili ponašanje medija nakon apela roditelja nastradale dece u Ribnikaru, a kom se pridružila i inicijativa Za tebe #važno je?

ALVES-ĆURČIĆ: Mislim da nikakvih bitnih promena nije bilo. Sve dok nadležne institucije ne budu počele da reaguju, bojim se da promena neće biti.

DOSIJE: Na pojedinim televizijama su slučaj masakra u Ribnikaru komentarisali „nadrilekari“, astrolozi, privatni detektivi, osobe koje tumače tarot i slično, kako to utiče na javnost i mentalno zdravlje porodica žrtava?

ALVES-ĆURČIĆ: Te medije ne zanima kako to utiče na javnost, zanima ih profit. U trci za opstankom na tržištu, mi smo potpuno zanemarili jednu od osnovnih uloga medija, a to je edukacija javnosti čije interese treba da štitimo. No, živimo u zemlji u kojoj smo normalizovali neetičko, neprofesionalno izveštavanje o tragičnim događajima.

DOSIJE: Pomenuli ste opstanak na tržištu, da li mediji koji nisu svojom profesionalnošću i etičkim izveštavanjem zaradili poverenje javnosti, mogu da opstanu na istom i zašto?

ALVES-ĆURČIĆ: Tabloidizacija medija je globalni trend i tu Srbija nije izuzetak. No, mislim da smo i dalje u stanju da prepoznamo i cenimo kvalitet. Da li je to dovoljno za opstanak profesionalnih i odgovornih medija – nisam sigurna. Na ruku nam ne ide ni to što, za razliku od razvijenih demokratija, nemamo nezavisne institucije te se pitanje odgovornosti gotovo i ne postavlja.

DOSIJE: Kako komentarišete politizaciju slučajeva nasilja u porodici, femicide, masovna ubistva?

ALVES-ĆURČIĆ: Mislim da je ključno ne gubiti iz vida da ovde govorimo o žrtvama, odnosno preživelim žrtvama nasilja i njihovim porodicama – pre svega je na nama, kao građanima, i pojedinačno i kao društvo u celini, da insistiramo na unapređenju postojećih sistema zaštite i prevencije svih oblika nasilja.

DOSIJE: Na koji način će novi medijski zakoni uticati na to kako mediji izveštavaju o osetljivim temama?

ALVES-ĆURČIĆ: Ukoliko ih budemo sprovodili, biće dobro. Međutim, kod nas je praksa da imamo solidne strategije i zakone koje ne primenjujemo. I dosadašnji zakoni nisu bili loši, ali ključni problem je to što zakone koje imamo ne primenjujemo.

DOSIJE: Šta je sa medijima koji prema novom Zakonu o javnom informisanju i medijima ne priznaju nadležnost Saveta za štampu, da li će se „lešinarenje“ sada intenzivirati jer to neće uticati na sufinansiranje od strane države?

ALVES-ĆURČIĆ: Mislim da je već sada dovoljno intenzivno, ne znam šta bi moglo da bude intenzivnije. Jedino što može, uslovno rečeno, da se intenzivira jeste da na portalima, na primer, uživo gledamo ubistva i samoubistava, s obzirom na to da nije retkost da tabloidi, koji dominiraju našom medijskom scenom, preuzmu snimak tragičnog događaja sa nekog opskurnog naloga na društvenim mrežama, pa to onda preuzmu i svi ostali. Čast izuzecima kojih je, nažalost, sve manje.

DOSIJE: Vidite li pomake od kada se bavite novinarstvom, a posebno uticajem medija na mentalno zdravlje publike?

ALVES-ĆURČIĆ: Pomaka ima, ali su nedovoljni. Ne možete da operete svoju savest tako što ćete ispod senzacionalističkog naslova, na dnu teksta sa obiljem morbidnih detalja, napisati, na primer, koji su brojevi SOS linija. Štetu ste načinili već samim naslovom.Podsetila bih kolege novinare da imate pravo da kažete svom uredniku „ne želim da izveštavam na takav način, jer se time krši zakon, Ustav i Kodeks“. Imate i mogućnost da potražite zaštitu novinarskih udruženja, treba malo više hrabrosti, ali ako želimo da radimo u interesu javnosti, za početak – budimo profesionalni, setimo se zbog čega smo počeli da se bavimo ovim poslom. Sumnjam da je vaš cilj bio da pravite sačekuše ispred kuća nastradalih, na groblju, pa da izveštavate iz minuta u minut. To nije novinarstvo.

Dosije o medijima