Među prvim novinarima ušla u Srebrenicu – šta je zatekla i ne može da zaboravi

Nikšić za N1 Studio Live kaže da joj je teško da priča o tome šta je videla. „Nije samo stvar u žrtvama, leševima…

Tragično i najstrašnije i što verovatno niko ne bi mogao da zaboravi je što su to bili ostaci ubijenih ljudi, neki upucani s leđa, neki vezanih ruku…I ono što najduže ostaje u sećanju su stvari – odeća, lične karte, dokumenta, to uvek ostaje“, ispričala je urednica BBC.

Ona prenosi i da je zapisivala imena sa dokumenata na koje je nailazila. „Moja sveščica ima oko 720 imena na žalost i predala sam je istražiteljima Haškog tribunala i Međunarodnoj komisiji za nestale u Tuzli da bi mogli podaci da se uporede“, rekla je Nikšić.

Ističe da nije imala priliku da upozna sve porodice žrtava ali da deo njih jeste i da su i dalje u kontaktu. Dodaje da su i njihova sećanja i prepričavanja potvrdila njene utiske šta se dogodilo i da su svi bili iznenađeni i niko nije očekivao takvu surovost. „Većina se trudila da pobegne glavom bez obzira“, kaže Nikšić i podsetila da su pripadnici UNPROFOR-a iz Holandije pokušavali da pomognu, ali da ih je bilo premalo da bilo šta učine.

Ipak, za sve koji su uspeli da prežive zločin bilo je zajedničko jedno osećanje, o kojem su govorili tada, a i 10 godina kasnije – „šok da neko ko je isti kao ti može takvo zverstvo da učini“.

Nikšić kaže da je imala sreće da radi za medije zbog kojih je mogla kasnije da nastavi da pomaže pri identifikaciji žrtava, ali ne samo sa jedne strane, već svih strana u sukobu.

To je, kako dodaje, bio i intimni čin da ne zaboravi na sve to, ali i pokušaj da razreši lične traume.

„Ono što mislim da nedostaje u svakoj priči u Srebrenici, je da se ona nije završila 15. jula 1995. To traje i dan danas, kada se ukopavaju ostaci 50 žrtva. To nisu tela, a rodbini žrtava jedna kost znači više nego bilo šta drugo“, navela je Nikšić.

Ona se slaže da je Srebrenica „živa rana“ kao i „Kravica“ i akcija „Oluja“, zato jer ne razgovaramo dovoljno o tome.

Kako ističe, korisna stvar su udruženja veterana sa različitih strana koji pokušavaju da pojasne dešavanja tokom rata. Ali te teme su, dodaje, toliko bolne i komplikovane da većina ljudi izbegava da priča i sluša o tome. „Bez razgovora se ne može se otići dalje“, rekla je Nikšić i dodala da bi, kada bi imala vlast na mesec dana, od prvih dana školovanja i na fakultetima uvela razgovor ne samo o Srebrenici, već o dešavanjima u celoj bivšoj Jugoslaviji devedesetih.

„Dokle god postoje dve slike, a ne ona srednja koja će ih spojiti, neće doći do razumevanja“, istakla je ona.

Nikšić ukazuje i na činjenicu da ljudi zaboravljaju da se Srebrenica dogodila u doba pre interneta, mobilnih telefona, pre bilo čega što danas uzimamo zdravo za gotovo i da je ona „imala neverovatnu sreću u celoj tragediji i nesreći da bude na dobrom mestu u pravo vreme“ i da preda zahtev za dozvolu za ulazak u RS nekoliko dana pre nego što je počeo napad na Srebrenicu.

Ona kaže da je razlog što se i danas toliko teško razmenjuju mišljenja o Srebrenici jer je sve bilo toliko izolovano i mogli ste samo da pretpostavite šta se dešava i dobijete informacije iz izvora koji nisu bili proverljivi na drugi način. Zbog toga se cela priča o Srebrenici zasniva na sećanjima iz prve ruke.

Nikšić kaže i da se dve tri nedelje pre zločina naslućivalo da će doći do pokreta trupa u tom pravcu, kao i da se u to vreme u Hrvatskoj pripremala akcija „Oluja“, u BiH su počeli sukobi i na mestima na kojima ih nije bilo, a u Beogradu je Slobodan Milošević obećavao mir za šest meseci… „Vođstvo RS – Radovan Karadžić i Ratko Mladić, Biljana Plavšić (koja je u drugom planu), stalno je u kritičnim sastancima“, podseća.

Kaže da su novinari morali da čitaju među redovima, ali da su onog trenutka, 9. jula, kada je zatvoren nezvanični granični prelaz između Malog Zvornika i Zvornika, mogli da naslute da će doći do velikog incidenta.

Video prilog N1