Moj izbor

Da sam ja Željko Mitrović, krajem juna bih već odavno bila na svojoj jahti i brčkala ispucale pete u nekom toplom moru.

Rođendan više ne bih ni slavila, žurke ne bih pravila – da ne čuje zlo, da se ne probude mafijaši s kojima sam u ovoj ili onoj vezi, da me ne stigne božija kazna za sve što sam uradio u svom bogatom medijsko – estradnom životu, da nekako u nepovrat ode činjenica da mi je sin nekažnjeno ubio jednu devojku, da…
Javnost bi odavno zaboravila kako izgledam i kako pišem. Naročito kako pišem, jer bih – da sam Željko Mitrović – dobro znala da mi je bolje da ćutim, da nikome više ništa ne objašnjavam, da nikome ne popujem, da nikoga ne branim i ne optužujem.
Bilo bi me sramota.
Sramota što sam se volela s Mirom Marković, što sam dopustila da mi ona lično postavi temelje imperije, što sam šurovala sa svima. Blam bi me ubijao što sam svojeručno napravila paralelnu Grand civilizaciju u kojoj caruju kič, moralni sunovrat i intelektualna beda; što je u toj civilizaciji Arkan promovisan u viteza, a Ceca u srpsku majku.
Pre i iznad svega, mira mi ne bi dalo to što je ta civlizacija rasla i narasla u vreme dok su nedaleko odavde rasla samo groblja, a više ljudi ležalo u mrtvačkim sanducima, nego u krevetima.

Ali, pravi Željko Mitrović se ne stidi. Naprotiv.
On drugom moralnom gigantu – Aleksandru Rodiću – spočitava njegove grehe. On piše, poučava, poručuje. Pre toga, on slavi rođendan, sa sve Vulinom, Čedom i pratećom ekipom, duva svećice, pa o toj proslavi na duplericama izveštava skoro kompletna dnevna štampa.

Jer, uprkos svemu, Željko Mitrović nema ni razlog da se stidi.
U korupciji ogrezloj, od kriminala nikada zalečenoj Srbiji, u Srbiji funkcionalno nepismenoj i rijalitijima zaglupljenoj, Željko Mitrović važi za uspešnog, sposobnog i ostvarenog čoveka.
Na sramotu svih nas.

MITROVIČ: NEKO TI JE LOŠE PREVEO