Moralna amnezija vlasnika Informera

Tako je i meni bilo potrebno da se posle zadržavanja daha usled vučićevićkog udara na zdrav razum, malo odmaknem i pokušajem da obradim taj događaj pomognem održanju svog mentalnog zdravlja.

Prvi pojavni sloj apsurdnosti situacije jeste da Dragan J. Vučićević, po vokaciji sluga i miljenik vlasti, finansijski prenagrađivan za svoj propagandni militantizam, masovni serijski prekršitelj medijskih zakona i Kodeksa novinara Srbije – predstavlja sebe kao žrtvu.

Iako je novčana kazna koju neće da plati, jer je heroj koji se bori za slobodu laganja, vređanja i klevetanja, sića za njega. Hoće on u zatvor neposredno pošto je pisac i kolumnista Marko Vidojković relociran, a novinari slobodnih medija neprestano pod baražnom vatrom uvreda s vrha i baze piramide vlasti i pretnji smrću.

Jedva preživesmo mentalni potres od originalnog koncepta štrajka glađu A. Vulina i nekoliko SNS poslanika protiv opozicije, kad eto ti Vučićevića, koji pred sam dobrovoljni odlazak u zatvor ne propušta priliku da hrabro ispali salvu sebi svojstvenih uvreda na račun moćnog, silnog i opasnog glumca Marka Janketića.

E sad, ne budimo površni i zađimo dalje od poznate prodaje duše pukim interesima. Pozabavimo se malo dubljom psihološkom logikom i dinamikom iza tog čina, odnosno dajmo kredit Vučićeviću da postoji tu neka dubina.

Zamislimo da on poseduje, kao većina ljudi, izuzev sociopata, neku savest. Savest čini svesno razlikovanje dobra i zla, ispravnog i neispravnog ponašanja, kao i emocionalna i intuitivna moralna svest. Ali kao i sva znanja i emocije, i moral je podložan potiskivanju.

Dve profesorke psihologije, Mariam Koushaki sa Northvestern univerziteta i Franceska Gino sa Univerziteta Harvard, skovale su termin „moralna amnezija“, kojim objašnjavaju zašto ljudi iznova ponavljaju neetička ponašanja: varalice nastavljaju da varaju, lažovi da lažu, lopovi da kradu, pohlepni da grabe itd.

Sprovele su devet odvojenih istraživanja koja su obuhvatila više od 2.100 učesnika (rad je objavljen 2016). Rezultati su nedvosmisleno pokazali da se manje sećamo loših, nemoralnih stvari koje smo uradili, a zadržavamo sećanja na naše sjajne, moralne trenutke. Ispitanici su mnogo jasnije pamtili svoje etičke postupke (poput poštenog igranja igre) nego neetičke (poput varanja u istoj igri).

Autorke sugerišu da, pošto je moral toliko fundamentalan za naše ljudsko postojanje, postoji veliki psihološki pritisak da sebe posmatramo – i da nas drugi vide – kao ljude dobrog moralnog statusa.

Mi smo društvena bića i naša bazična potreba za samopoštovanjem zavisi od naše moralne samopercepcije. U isto vreme, često smo u iskušenju da se ponašamo neetički kako bismo stekli neku ličnu prednost, i taj jaz izaziva moralnu amneziju.

One smatraju da je selektivno moralno pamćenje znak nesvesnog samozavaranja da smo bolji ljudi nego što jesmo. Pretpostavile su da ljudi ograničavaju ili blokiraju sećanja koja ugrožavaju njihovo moralno samopoimanje, i da je to razlog zašto su nemoralna ponašanja toliko rasprostranjena u svakodnevnom životu.

Sećanja pojedinaca na njihove nemoralne postupke vremenom sve više blede, kao mehanizam odbrane od psihičkog stresa i nelagode usled nesklada između slike sebe koju žele da imaju i da projektuju drugima i svojih realnih ponašanja.

Međutim, slabije sećanje ili zaboravljanje sopstvenih moralnih prekršaja je samo trenutno efikasan mehanizam ublažavanja psihološkog stresa. Pritom, moralna amnezija, u službi ublažavanja nelagode, generiše još više nepoštenja u budućnosti.

Jer dobro znamo da su oni koji zaboravljaju prošlost osuđeni da je ponavljaju.

Potisnuta krivica, dakle, proizvodi psihološki stres koji, ako potraje, izaziva i zdravstvene probleme. Od blažih kao što su glavobolja i bol u leđima, do kardiovaskularnih i gastrointestinalnih.

Uz to, nepriznato i od s(a)vesti skrivano krivo ponašanje može da izazove potrebu za samokažnjavanjem. I što je veća krivica, što se duže ponavlja, to duša ište jaču kaznu ne bi li se oslobodila ogromnog unutrašnjeg pritiska.

U najboljem, ali ređem slučaju, da bi okajala greh i iskupila se.

Dobro, možda je ovo preterano dostojevskijansko tumačenje duševnog nemira i bizarnog ponašanja Dragana J. Vučićevića. Osim na početku pomenutog pseudoherojstva i pseudožrtve, javlja mi se još jedna ideja.

Da nije šestomesečni boravak u zatvoru bila jedinstvena prilika da se čovek odmori od mučnog, svakodnevnog kršenja opšteljudskih moralnih i profesionalnih etičkih normi?

Milina, em neće biti tretiran kao obični zatvorenici, em će poneti oreol političkog zatvorenika (u dosadašnjoj istoriji čovečanstva rezervisanog samo za protivnike vlasti), em najvažnije: odmorio bi se od psihološkog stresa izazvanog moralnom amnezijom i tako bi izbegao psihosomatsku bolest!

Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja