Možemo da kreiramo atmosferu u kojoj će se žrtve osećati sigurno i znaće da nisu same

Sofija Todorović je projekt menadžerica u BIRN u Beogradu. Od 2016. radila je za Inicijativu mladih za ljudska prava kao koordinatorica programa, uglavnom se bavila pitanjima ljudskih prava, tranzicijske pravde i demokratije.

Dobitnica je nagrade za ljudska prava Ledolomac Liberalno-demokratske partije Srbije 2018. godine, a dobila je i Nagradu za feministička dostignuća za 2019. godinu od BeFema,  srpskog feminističkog kulturnog centra.

Ovog četvrtka od 10 do 12h (link na registraciju) BIRN organizuje diskusiju pod nazivom: #metoo u novinarstvu: Kada će balkanski/e novinari/ke progovoriti?, te smo tim povodom odlučili razgovarati s njom o ovoj važnoj temi.

Cilj ove diskusije jeste čuti glas novinarki koje su imale iskustva u vezi sa seksualnim zlostavljanjem i uznemiravanjem, te koje su to promjene koje se moraju dogoditi kako bi se stvorilo sigurnije radno okruženje za novinarke.

Živimo u patrijarhalnom društvu u kojem je nasilje nad ženama izraženo u svim sferama. Koja je po vama uloga novinarstva u izvještavanju o nasilju nad ženama? Da li je uloga medija samo da informišu ili pak trebaju da učestvuju i u edukaciji i razbijanju duboko ukorijenjenih patrijarhalnih heteronormativnih matrica ponašanja? 

Uloga novinarstva je da bude profesionalno i utemeljeno te da svakoj temi pristupa odgovorno. Izveštavanje o nasilju nad ženama je u našem regionu veoma loše, praćeno je senzacionalizmom, neretko je tabloidno a perspektivu same žrtve često zanemaruje. Tako često dolazimo u situaciju da gledamo slike isprebijanih žena a da uzroci nasilja ostaju potpuno ne obrađeni, pa su nam samim tim nezamislive kampanje o nasilju nad ženama u kojima ne vidimo makar masnicu.

Uloga medija jeste da informišu, međutim kada je to informisanje lišeno svake pristojnosti, odgovornosti i etike onda nisam sigurna da možemo da govorimo o profesionalnom izveštavanju. Ja verujem da u društvima kao što su naša u kojima edukacija o nasilju, rodnim ulogama, feminizmu, nije sastavni deo obrazovnog sistema, ovaj zadatak onda pada na teret svih drugih koji nisu država. Takođe sam sigurna da kada bi medijsko izveštavanje o najosetljivijim temama, a one jesu pre svega feminističke, bilo adekvatno ono bi neminovno imalo i edukativni karakter.

Koliko medijsko izvještavanje može ili koliko ima utjecaja u naglašavanju predrasuda koje postoje u našem društvu? 

U društvima koja nisu osetljiva na žensku bol, već je uglavnom svode na patetiku, gde je znanje o osnovnim konceptima ljudskih prava jako nisko, svako profesionalno izveštavanje dođe kao emancipatorsko. Predrasude su brojne i njih treba adresirati na svim nivoima, mislim da je broj medija koji uspevaju da žensko iskustvo donesu na pravi način još uvek jako mali, ali je važan jer na tim tekstovima stasavaju nove veoma digitalno pismene generacije. Ono što je možda najvažnije naglasiti jeste to da  hvatanje u koštac sa predrasudama nije jednostavno i često može zvučati komplikovano, ali mi moramo da shvatimo da kompleksni problem nemaju laka rešenja i zahtevaju angažman svih aktera kojima su ove teme bitne. Sa druge strane, postoji još jedna patern koji se ponavlja konstantno, a to je da medijsko izveštavanje udaljava žene od žena, predstavljajući ih stalno kao rivalke i suparnice, potrebno nam je da shvatimo da žena ženi nije vuk i da predrasude i stereotipi svaku od nas, bez izuzetka, trajno stavljaju u neravnopravan položaj.

Šta je po vama dobar pristup uredništva i medija kada govorimo o izvještavanju o rodno zasnovanom nasilju i seksizmu? New York Times je prije nekoliko godina odlučio u uredništvo uključiti feminističku perspektivu, gdje je uredništvo dobilo novu urednicu koja nosi kapital feminističkog znanja. Je li nešto ovako moguće na našim prostorima i  da li je ovo dobar primjer koji može doprinijeti kvalitetnijem pokrivanju ovih tema (ali i drugih)?

Mediji treba da rade na sebi konstantno, da pomeraju granice i da unapređuju sopstveno izveštavanje kroz saradnju i konstantno učenje. BIRN je na primer ostvario saradnju sa Atinom NGO sa kojom zajedno radimo na edukaciji novinara i novinarki o rodno senzitivnom izveštavanju koja nema za cilj da priču učini “dosadnom” ili manje važnom, već potpuno suprotno. Mi učimo jedni od drugih, i strašno je bitno da se ta linija novih saznanja i veština ne prekida, to je važno kako za učesnike/ce programa tako i za sve nas koji smo deo medija ili nevladinih organizacija.

Kako živimo u svetu gde se sve brzo menja, a količinu negativnih trendova ponekad ne možemo dovoljno brzo da ispratimo niti da na njih odgovorimo, verujem da je važno da budemo konstruktivni i da probamo razne pristupe koji mogu dovesti do poboljšanja rada samog medija i znanja njegovih zaposlenih. U tom smislu verujem u razmenu znanja, verujem da treba probati sve što može dovesti do senzitivisanja samih medija “iznutra” jer cilj kome težimo jeste izveštavanje koje će poštovati žrtve i neće vršiti sekundarnu viktimizaciju. Seksizam i mizoginija su se udomaćili u našim medijima, kvalitetnije pokrivanje svih tema koje se tiču žena mora biti prioritet, bolji svet za žene znači bolji svet za sve.

U Sarajevu su glumice pokrenule online platformu #NisamTražila, gdje objavljuju ispovijesti glumica o nasilju nad njima. Koliko je važno da se o nasilju progovori iz profesije, odnosno da novinarke direktno govore o svojim iskustvima?

BIRN će u četvrtak (vreme: 10h-12h, link za registraciju) održati onlajn diskusiju gde ćemo upravo sa novinarkama iz regiona razgovarati o nasilju koje novinarke trpe na svojim radnim mestima a pokušaćemo i da odgovorimo na pitanje šta je sve potrebno kako bi se novinarke osećale osnaženo da progovore. U Srbiji smo sa kraja prošle i početkom ove godine imali nekoliko hrabrih istupanja žrtava nasilja u javnost koje su imenovale svoje zlostavljače. Važno je da govorimo o tome javno, ali postoji još jedna možda i važnija stvar a to je da svaka žrtva bira sama svoj momenat kada će progovorit. Mi, kao nekakva javnost, smo tu da ih podržimo, da budemo tu, da doprinesemo ako možemo da se njihove rane na duši zacele.

A kada žena konačno izađe sa svojom pričom , moramo biti spremni da je pustimo da to uradi na način sa kojim se ona oseća sigurno, budemo solidarni i puni razumevanja, na kraju dana iskustvo je njeno. U slučajevima seksualnog nasilja nije važno šta javnost želi, sa tim moramo da bude načisto, važno je da li se žrtva oseća sposobnom da ispriča svoju priču u momentu u kom za to oseti potrebu.

Kada govorimo o novinarkama, postoji sjajna inicijativa za koju verujem da su čitaoci čuli, a ako nisu evo prilike za to, reč je o neformalnoj grupi „Novinarke protiv nasilja prema ženama”. Grupu čini preko 75 novinarki i urednica nacionalnih i lokalnih medija u Srbiji koje se organizovano, javno i glasno bore protiv nasilja prema ženama. Ovakve incijative predstavljaju važne mehanizame podrške, širenja svesti i ohrabrivanja.

Iskoristila bih ovu priliku da pomenem još nekoliko interesantnih onlajn stranica koje se bave ovom tematikom, jedna od njih je I “Stub srama” fejsbuk stranica koju je pokrenula glumica Danijela Stajnfeld. Stranica objavljuje onlajn sadržaj koji predstavlja uznemiravanje i mržnju upućene ženama koje su progovorile o seksualnom nasilju

Da li progovaranje o nasilju koje novinarke proživljavaju može dovesti do sigurnijeg radnog okruženja i smanjenja rodno zasnovanog nasilja?

Da, definitvno. Svako unapređivanje sigurnosti prostora u kojima borave žene inicirale su žene koje su javno govorile o nasilju, traumama i strahu. Međutim kao što sam gore navela mi (javnost) nismo upravljači ovog procesa, ali možemo da kreiramo atmosferu u kojoj će žrtve osećati sigurno ako progovore i znaće da nisu same. To moramo i možemo zajedno.

Svaka žena zaslužuje radno okruženje u kome neće biti izložena seksizmu, nasilju (psihičkom I fizičkom), mizoginiji, neravnopravnom ekonomskom tretmanu ili rodno zasnovanim ucenama.

Koliko je važno u ovu priču uključiti i muškarce, budući da rodno zasnovano nasilje upravo dolazi od njih? Da li su dodatne edukacije muških kolega važne i da li mogu doprinijeti osvještavanju i smanjenju rodno zasnovanog nasilja?

Važno je da se uključe svi, važno je da muškarci budu saveznici ženske borbe, ali ne po svaku cenu a posebno ne ukoliko nemaju na umu, u svakom trenutku, činjenicu da žena zna šta je za nju najbolje i da je ona ravnopravna sagovornica na svaku temu. To mora biti neki minimum oko koga moramo da se dogovorimo. Da su žene dovoljno pametne, dovoljno vredne, dovoljno sposobne, dovoljno odgovorne, da su jednostavno dovoljne i dobre bez nametanja patrijarhalnih kriterijuma vrednovanja žene kao bića.

Zbog čega ste se vi odlučili pokrenuti događaj #metoo u novinarstvu: Kada će balkanski novinari/ke progovoriti?

Odlučili smo se da pokrenemo razgovor o ovoj temi u svetlu događaja koji su uzdrmali naš region a koji se tiču žena koje su hrabro istupile i govorile o svojim traumama. Mislim da nijedna profesija nije imuna na nasilje nad ženama, treba se kloniti tog označavanja samo određenih profesija i industrija podobnim da se nad žena počini nasilje. Želimo da kao medijska organizacija otvorimo prostor da se razgovara ovim problemima u kontekstu novinarske profesije, mislim da ovakva incijativa treba da dođe od samih medija.

O svemu tome želimo da govorimo sa novinarkama, želimo da nam ispričaju svoja iskustva, želimo da saznamo kako se prepoznaje nasilje i šta možemo da unapredimo u svojim redakcijama kako bi žene bile sigurnije i bezbednije.

To smatram odgovornim pristupom i toliko smo kao solidarni pojedinci i udruženja dužni svim onim ženama koje provode godine u stidu i ćutnji.