Napredno je u stvari nazadno

Štaviše, ko god se drzne da kritikuje neprimerenu uređivačku politiku dotične privatne (a zapravo prorežimske) televizije, biva od strane vlasti optužen ili da zagovara diktaturu (jer traži oduzimanje nacionalne frekvencije televiziji koja konstantno promoviše neprimereni rečnik u informativnom programu), ili da se stavlja na stranu vlasnika senzacionalističkog tabloida koji iz nekih svojih pobuda kritikuje vlast.

(Zamenjivanje teza je omiljena tehnika manipulatora, i protiv nje se treba boriti zdravorazumskim rezonovanjem.)

Krenimo, najpre, od pitanja – da li televizija sa nacionalnom frekvencijom treba da vodi računa o etičnosti emitovanih sadržaja? Odgovor je, naravno, potvrdan. I tu ne stoji argumentacija da je sloboda uređivačke politike neprikosnovena, odnosno da je vlasniku televizije dopušteno da u etar izgovara sve što mu padne na pamet.

Uostalom, kakvom ambisu vodi društvo u kojem roditelji i dete gledaju dečiji film na TV-u (i to u ranim poslepodnevnim časovima), a onda ih uredništvo dotične televizije tri puta (u vestima od minut-dva, koje se izvan svakog rezona premetnu u vesti od deset do petnaest minuta) saseče otvorenim pismima upućenim raznoraznim neprijateljima režima. A onda roditelji moraju da objašnjavaju sedmogodišnjem detetu šta je to kokain, lopina, kriminalna bitanga, retardirani dripac, buzdovančina…, koje prezenter vesti autoritativnim glasom isporučuje u etar!

(Da je u pitanju isključivo kablovska televizija bilo bi degutantno, a kamoli kada je u pitanju televizija sa nacionalnom frekvencijom.)

Upravo zbog takvog, krajnje neodgovornog ponašanja dotičnog vlasništva-uredništva prema gledaocima (koji ne moraju deliti političke svetonazore televizije sa nacionalnom frekvencijom koja baš zbog toga mora biti okrenuta svim građanima Srbije) – ova i treba da ostane bez nacionalne frekvencije. Pa neka ubuduće funkcioniše isključivo kao kablovski servis vladajuće partije (bez nacionalne frekvencije), a što bi bilo krajnje pošteno i sasvim regularno delovanje.

Međutim, nije regularno da državno regulatorno telo ćuti kada televizija sa nacionalnom frekvencijom otvoreno, i na neprimeren način, funkcioniše kao partijski servis.

Stoga je sledeće pitanje koje valja postaviti – a da li je onda diktatura tražiti oduzimanje nacionalne frekvencije televiziji koja ne poštuje etički i profesionalni kodeks, obaška kulturu dijaloga (prilikom prezentovanja vesti)? Odgovor je, naravno, odrečan.

Televizija nije građanin, običan čovek, fizičko lice…, pa da se žali da joj neko uzurpira ljudska prava. Reč je, pre svega, o mediju koji kreira javno mnjenje i koji je nacionalnu frekvenciju dobio pod imperativom odgovornog pridržavanja etičkog kodeksa na koji ga (valjda) obavezuje nekakav, prethodno potpisan, ugovor.

U stvari, diktatura je upravo tolerisanje, od strane vlasti, bilo kakvog zloupotrebljavanja nacionalne frekvencije – u bilo koje svrhe i u bilo čijem (privatnom/partijskom) interesu. Diktatura je i nedozvoljavanje nadležnim institucijama da reaguju na zloupotrebe nacionalne frekvencije od strane pojedinih televizija, kao i na zloupotrebe pravosudnog ili poreskog sistema od strane pojedinih pravnih lica.

Na koncu, diktatura je i kada državne institucije, obaška televizije sa nacionalnom frekvencijom, neometano rade u interesu partije na vlasti. (Karakteristika ranih banana država).

U međuvremenu, napredna vlast koja svakoga dana u svakom pogledu pokazuje da ni po čemu nije bolja od prethodne vlasti (koju neprestano proziva) predstavlja samoj sebi najveću kontradiktornost. A to znači da se od napredne stranke (u teoriji) brzinom svetlosti preobražava u nazadnu stranku (u praksi).

I sve dok nam nazadno bude predstavljano kao napredno, naš će progres u stvari funkcionisati kao regres. A kada se jednom budemo osvešćivali i počeli buditi iz zimskoga sna, shvatićemo da su nas predugo onesvešćivali hipokritičnim zamenama teza – od kojih normalne ljude redovno podilazi jeza.