Naša kontračaršija

Ovih su dana režimski mediji redom sproveli befel da jave o novoj zaveri za rušenje Vučića. Operacija kodnog imena „Pad zida“ počela je u Drinskoj ulici u Malom Zvorniku kod vrtiće „Crvenkapa“.

Tamo se, kažu, sve urotilo protiv predsednika, plan je, razume se, skovan u stranim ambasadama.

Ispostavilo se da je u Malom Zvorniku bilo neko takmičenje u kuvanju riblje čorbe pa je tamo bio tip sa lokalne liste SPS-a koji je sa drugim građanima vikao parole protiv kopanja litijuma.

Od toga ispade belosvetska zavera.

Stvar je toliko zaumna da je doslovno neverovatna. Da alasi ribljom čorbom i kotlićem ruše državu – u to se naprosto ne može poverovati, bez obzira na nivo ispranosti mozga.

U čemu je onda stvar? U tome da ne-događaj i ne-vest ispune sav prostor i sav kapacitet za uzbuđivanje.

Onde gde su sve prilike da je prva vest Dnevnika ili naslovna strana novina laž, spin ili u najmanju ruku tričarija dignuta na nivo senzacije – tamo ono što je stvarno bitno nije više bitno.

Laž onda postaje manir.

Uzmimo poslednju vest – ministarka Milica Đurđević Stamenkovski lagala je da ima diplomu beogradskog Fakulteta političkih nauka iako studije nije nikad svršila. Ima, u stvari, bezvredni sertifikat sa kursa opskurnog ruskog instituta.

Ima li potrebe da laže oko toga? Zar bi joj politički put bio manje probitačan da nije lagala?

Ne bi, ali kad je istina u svakom smislu fakultativna, što i ona ne bi bila diplomirana politikološkinja?

Podvojena realnost i tzv. medijsko tržište doneli su nam dve javnosti, dve čaršije-utvrde između kojih je propusnost skoro pa nikakva.

Odokativno, rekao bih da je odnos režimske i kritičke čaršije 70 prema 30, računajući vatrenu moć i domet medija.

Ovu manju, kritičku, čaršiju – u kojoj je, recimo, moguća i ova kolumna – neki zovu „opozicionom“ pa se ona ljuti.

Ali, naša čaršija je zbilja odavno digla gard pred optužbama da je „izdajnička“, „srbomrzačka“ ili „tajkunska“.

Naša je čaršija tako postala – reaktivna. Ne spram stvarnih događaja i vesti, već spram režimske čaršije.

Lajtmotiv je često – da vidimo koji se danas skandal može pripisati vlastima.

Recimo, ozbiljnog napora košta da se u srpskim medijima nađe suština vesti o zatvaranju poslovnica srpske Pošte na Kosovu.

Priči režimske čaršije da poludeli Kurti sprovodi etničko čišćenje, što nije daleko od jedne polovine istine, naša čaršija suprotstavlja priču kako je Vučić za sve kriv makar jednako koliko i Kurti.

Ni to nije daleko od druge polovine istine, ali je daleko od cele istine i suštine. Kako živi srpski narod na Kosovu?

Šta oni kažu? Šta se može učiniti?

Dakle, šta se događa, a ne šta neko misli o nečemu što se možda događa, a možda je samo buva puštena sa zadnjim namerama.

Zamislio sam se nad rečima pisca Srđana Valjarevića u intervjuu za NIN, gde se dotakao Olimpijskih igara. „Ja sam bio potpuno zbunjen. Kako?

Šta se dešava? Za mene nije događaj Olimpijada, za mene je događaj to što u Palestini ubijaju ljude.“

„Tako je i kod nas. Sve je kao hoj-ha, napredak za napretkom, a ljudi, u većini, grcaju i rastaču se. Zamislite da šimpanza Sami stvarno pobegne i ode u pravcu Beograda na vodi ili se iskenja na glavu spomeniku Stefanu Nemanji. Taj šimpanza bi odmah bio autošovinista, ili bilo bi da je pobegao iz Đilasovog stana, a ovi drugi bi pisali da ga je doveo Rio Tinto.“

Šimpanza Sami je ovde samo metafora za senzaciju. Vrlo novo doba medijima propisuje senzaciju kao način životarenja i zarade.

Ona se, čak i kad se tiče stvarnih događaja, servira uz snažnu preporuku čitaocu kako da je shvati. Ko je tu good, a ko bad guy. Gotovo svaki tekst postao je kolumna, više stava, manje činjenica.

Ako se novinar i uzdrži od smatranja, po pravilu će podmetnuti mikrofon istomišljenicima.

Neki su novinari iz „naše“ čaršije đipili na binu i dohvatili megafon na protestima. Time oni više i nisu novinari, iako se tako predstavljaju.

Kao što odavno tvrdim da režimski medijski radnici nisu novinari.

Opasnost je da svi napuste načelo koje je formulisao Rudolf Augštajn, osnivač Špigela: „Sagen, was ist.“ U prevodu: „Reći šta jeste.“

Dodao bih – reči šta jeste vest. I to bez obzira na senzaciju, političku upotrebljivost ili očekivanje sopstvene čaršije.

U drugom intervjuu koji je ovih dana vrlo vredan čitanja, Dragan Popović je za „Vreme“ sa čuđenjem primetio kako za srpsku opoziciju nisu tema drastična poskupljenja zbog kojih narod jedva krpi kraj sa krajem.

O tome narod priča među sobom, ali to kao da prolazi pored opozicije pa i medija jer ima tema koje se senzacionalnije mogu prodati.

U potrebi da bude kontračaršija režimskoj, naša čaršija bi mogla, baš kao i režimska, da se sasvim odnarodi. Od realnih događaja, problema, vesti.

Za režimsku čaršiju je kasno, njoj spasa nema. Za ovu našu čaršiju nije kasno jer je ljudski materijal uglavnom kvalitetan, a namere pretežno časne. Da mislim drukčije, ne bih ovo ni pisao.