Nasilje prema ženama: Bolje je, ali i dalje ne valja

U medijima je sve više objava nasilja prema ženama, ali se i dalje olako otkrivaju identitet i žrtve i počinioca. Jedno je kad navedete da je nasilje preživela npr. A.B. sa Voždovca, a sasvim drugo kada napišete da je reč o C.D. (81), iz zaseoka tog i tog, koji je deo sela pored Brusa, pa još fotografišete i kuću

Grupa „Novinarke protiv nasilja prema ženama“ prošle nedelje predstavila je rezultate analize medijskog izveštavanja o rodno zasnovanom nasilju. Objavljeni rezultati odnose se na period od 2019. do 2021. godine i na 36.000 objava koje su analizirane.

Kao članica grupe i osoba koja je radila analizu, imam pokriće da pišem u prvom licu. Mi, Grupa „Novinarke protiv nasilja“, analiziramo medijske sadržaje u kontinuitetu, mesec za mesecom. Objavljivale smo godišnje analize i ranije, ali nas je pandemija zaustavila u nameri da rad predstavljamo javnosti. Otuda sada rezultati iz prethodne tri godine.

Dobra vest je da se mediji u Srbiji popravljaju. Sve je više objava na temu nasilja prema ženama, i to u svim medijima, bilo da su štampa, onlajn, radio ili TV. Sve je manje loših pojava, poput prebacivanja krivice za počinjeno naslje na žrtvu, manje je ismevanja nasilja, pravdanja nasilnika spoljnim okolnostima (bio je pijan, u dugovima, ostao bez posla…)

Ipak, i dalje nije dobro. I dalje se identitet i žrtve i počinioca olako otkriva, čak i kad nema punog imena i prezimena. Jer, jedno je kad navedete da je nasilje preživela npr. A.B. sa Voždovca, a sasvim drugo kada napišete da je reč o C.D. (81), iz zaseoka tog i tog, koji je deo sela pored Brusa, pa još fotografišete i kuću u kojoj se nasilje dogodilo, otkrili ste identitet. A mi smo, radeći analizu, zaista nailazile na to da se u tekst navede i ulica u kojoj preživela stanuje, uz prateću fotografiju kuće na kojoj se vidi i broj. Tada više nije reč samo o otkrivanju identiteta, već i tačne adrese. Pomislićete da niko nije toliko zaludan da traga za nečijim identitetom, ali iz iskustva znam da jeste. Kada sam pisala o seksualnom nasilju u IS Petnica, u tekstu sam ostavila detalj o jednoj od sagovornica, u vezi sa naučnim radovima koje je objavljivala. Sajt na kom se nalaze ti radovi zamalo je pao, jer su radoznalci navalili da nađu ko je žena koja je objavila određeni broj radova u jednoj godini. Samo, pogrešili su jer su pregledali publikacije iz godine kada joj se dogodilo nasilje. Nikada je neće naći, ali, važno je da čitaoci budu svesni da ljudi to rade – kopaju, pretražuju i žele da znaju ono što ne bi trebalo da ih se tiče.

Važna stvar koju smo uočile radeći analizu jeste da su tekstovi sve bolji, ali da su naslovi i dalje senzacionalistički, a fotografije traumatizujuće. Dakle, novinarke i novinari imaju sve više razumevanja i znanja o prirodi izveštavanja o nasilju, ali to se ne može reći i za uredništva mnogih medija. To da fotografije treba da budu manje traumatizujuće, nismo izmislile same (kao, uostalom, nijedan od indikatora na osnovu kojih procenjujemo kvalitet medijskog izveštavanja). Oslanjamo se na istraživanje „Kako nas žene čitaju“ Autonomnog ženskog centra (AŽC). Ova organizacija razgovarala je sa ženama koje su preživele ili još preživljavaju nasilje i čula njihove komentare i reakcije na medijske sadržaje koji se bave ovom temom. Velika većina ocenila je fotografije kao traumatične – žena koja preživljava nasilje, ne oseća se dobro kada vidi ilustraciju na kojoj je žensko telo zgrčeno u ćošku, preplašenog lica, dok se nad njom nadvija muška pesnica („Ja u toj pesnici uvek vidim i nož“, rekla je žena kojoj je nož zaista bio blizu grla.)

„Novinarke protiv nasilja“ nisu još jedna grupa koja samo izdaje saopštenja, morališe i „najoštrije osuđuje“. Nastale smo sa željom da pomognemo. Bilo nas je tri, sada nas je više od osamdeset. Sve tri smo bile iz tzv. „finih i pristojnih“ nacionalnih medija. Sada su naše članice i novinarke sa lokala, novinarke tabloida, influenserke (i one su medijske radnice, šta god ko mislio), urednice, menadžerke u medijima…

Kao što rekoh, mi želimo da pomognemo.

Zato smo vreme pandemije i nemogućnost da organizujemo javne događaje, iskoristile da uradimo što više konkretnih stvari koje ćemo tek predstaviti javnosti. Ali, jedna od njih, možda najvažnija, jeste baza fotografija koje nisu traumatizujuće i deluju ohrabrujuće na žene. Reč je o pionirskom poduhvatu koji je za grupu razvila i razradila Marija Janković, urednica fotografije baš u nedeljniku „Vreme“. Baza je rezultat rada dvanaest fotografkinja i ilustratorki, a za medije je potpuno besplatna i svima dostupna.