Nekrofilija u medijima: Zloupotreba smrti

Ubistvo porodice Đokić iz Aleksinca tema je o kojoj Srbija bruji već nekoliko dana. Ko ih je ubio, zbog čega, na koji način se sve dogodilo... Mnogo je onih koji postavljaju takva pitanja. Zato se mi pitamo - kako to da je smrt postala najtraženija roba?

Porodica ubijena zbog duga. Prodaja kuće Đokićima je došla glave. U kolima nosio 200.000 evra. Novi trag – istraga o surovoj likvidaciji porodice Đokić iz Aleksinca.

Ovako izgledaju naslovne strane srpskih novina. I to samo danas. Na mrežama zvuči još strašnije, kada vas pozovu da lajkujete za više informacija. Ali – zbog čega uopšte moramo da znamo sve detalje ovog ili bilo kog drugog ubistva?

„Ne bih rekla da moramo da znamo sve to što nam pre svega tabloidi i tabloidne televizije plasiraju, i to je zapravo jedno u velikoj meri nepoštovanje kodeksa, nepoštovanje žrtve, znači vi imate i u pravilniku REM-a celo jedno poglavlje koje se odnosi na poštovanje dostojanstva žrtve, za elektronske medije, i to je zapravo izveštavanje koje je protivno pravilima struke“ kaže Tamara Filipović, generalna sekretarka NUNS-A.

Postavlja se i pitanje kako smo uopšte kao društvo došli do toga da gotovo nekrofilski uživamo u konzumiranju crne hronike?

„Crna hronika privlači dosta pažnje u psihološkom smislu možda zbog toga što, eto, ‘dobro da se to desilo nekom drugom a ne meni’. Ili nekome koga volim. Tako nekako stičemo osećaj da je s nama sve okej, međutim upravo zbog te izražene potrebe prema crnoj hronici, mediji bi trebalo da budu ti koji to regulišu i stavljaju u zdrave okvire, zna se na koji se način izveštava o smrti…“ kaže Goran Tomin, psiholog.

Vredi podsetiti se i slučaja ubistva pevačice Jelene Marjanović. Ovu priču mediji razvlače punih pet godina, a misteriozna ubistva dobro dođu i kada treba skrenuti pažnju javnosti sa drugih tema.

„To svakako se dešava, da se neke priče, podigne se vidljivost tih priča da bi se neki procesi koji su možda bitniji za društvo zataškali i prošli neopaženo. To nije nepoznata tehnika, to je zapravo manipulacija građanima“ ističe Filipović.

Gde je onda granica?

„Publici nikad neće dosaditi, pogledajte u poslednjih 20 godina u šta se pretvorila TV scena, sa uvođenjem rijalitija, koji kako se jedan završi kreće drugi sve besprizorniji i skandalozniji, i to je glednao. Dakle, potreba postoji, zato što je potreba kreirana od strane medija“ napominje Tomin.

Tomin dodaje da se zaboravlja i na povredu dostojanstva porodice žrtava, koji doživljavaju retraumatizaciju svakog dana kada izađu na ulicu i prođu pored trafike.