Nelagodnost u (pin)kulturi

Čitajući kako je izvesna sveže penzionisana sutkinja iz prestonog Beograda, na javno zgražavanje i ibrećenje vaskolikog srpskog sudijstva, odlučila da se pojavi kao učesnica notornog Pinkovog rijaliti šou programa Zadruga 2, setio sam se meni omiljene zen mudrosti iz Enciklopedije ruske duše Viktora Jerofejeva, a koja glasi: „Sedamdeset odsto stanovništva Rusije čini narod“.

Objašnjavati šta je pisac hteo da kaže bilo bi isto kao i objašnjavati vic: to se ne radi, ko je razumeo, shvatio je. Ko nije, neka zna da je problem u njemu, a ne u vicu. Kako god, nije u toj rečenici najvažniji sam procenat – mada verujem da nije baš ni tako ofrlje bačen – nego sama distinkcija između „stanovništva“ i „naroda“.

Kako god bilo, verujem da bi neki srpski Jerofejev imao svako pravo da posvoji ovu rečenicu, s tim da bi verovatno još malo podigao ulog, tj. procenat. E, tu se vraćamo na „slučaj“ vesele sudinice, za koju neki istaknuti pravosudnici i njihova udruženja evo smatraju da bi učestvovanjem u jednom prokazanom šund i „plebejskom“ televizijskom spektakluku unizila dostojanstvo sopstvene (dojučerašnje) profesije i struke, po mnogo kojem aspektu „elitne“ u svakom društvenom poretku. Jesu li u pravu? Formalno gledano, jesu; a opet, razume se, svaki je građanin ili građanka slobodan i vlastan da čini sa svojim životom i tzv. javnim likom šta god mu se ćefne sve dok ne krši pozitivne zakone. Ali, nemojmo se praviti naivni: izvesne „nepisane“, a podrazumevane regule, standardi i shvatanja šta se kome pristoji a šta pak ne, često su u društvu i važniji od onih pisanih. Pčelar iz Kupinova, muzičar lakih nota, glumica bez uloge u XXI veku, pa čak i izvesna specifična vrsta političara, mogu da učestvuju u rijaliti kerebečenju bez velike štete, ali ugledan književnik, sudija (makar i penzionisan), znameniti neurolog ili pak univerzitetski profesor teorije kružnog klizanja kugličnih ležajeva, pobogu, ipak ne.

Zašto? Da li je stvar u tabuu, u implicitnoj, a jakoj zabrani, u senci stigme koja bi stigla prekršioca? Ima i toga, ali je to zapravo sekundarno. Primarno je nešto drugo: njima ovako nešto ionako ne bi palo na pamet. To im naprosto nije opcija. Ključni razlog što „niko“ iz tvrđeg jezgra uglednijih profesija koje su tzv. stubovi društva ni ne razmišlja o tako nečemu jeste to što tu vrstu medijskog sadržaja ni na koji način ne interiorizuju, ne smatraju je delom „svoje“ kulture. Ako je uopšte prate, prate je „fenomenološki“, onako kako ovlašno preletiš crnu hroniku ili razmenu uvreda na političkoj desnici; ne očekuješ da se lično ikada makar očešeš o taj svet.

Ovde u priču ponovo uvodimo Jerofejeva, tj. njegovu srpsku „reviziju“. U društvima poput ovog, slabašnih i tugaljivo kratkih prosvetnih i prosvetiteljskih tradicija, u društvima u kojima su malo čiji deda i baba bili pismeni, a malo ko zna bar kršteno ime svog čukundede, ovaj Jerofejevljev procenat eksponencijalno raste, pa se može reći da „blizu sto odsto stanovništva čini narod“. A to onda uključuje i veliki broj formalno visoko obrazovanih ljudi, profesora, lekara, pravnika, tzv. tehničke inteligencije itd. To praktično znači da tek manji deo od ukupnog broja onih koje (u formalnom i klasno-socijalnom smislu) smatramo inteligencijom, a to je sve između opštinskog referenta za ONO i DSZ i predsednika SANU ili rektora vodećeg univerziteta, ima kulturne nazore, ukus i potrebe kakve generalno povezujemo s tim slojem stanovništva, dočim je brojčano veći deo formalno visoko obrazovanih po svojim kulturno-vrednosnim orijentirima, nazorima, ukusu i sličnim pokazateljima nikako ili tek jedva moguće razlikovati od izumiruće radničke klase, seoskog stanovništva, i svih mogućih u međuvremenu nastalih ili mutiralih tranzicionih lumpen slojeva. Nemojte mi samo kao kontraargument navoditi isprazne memove tipa „ah, pa sva beogradska pozorišta su puna“: u sva beogradska pozorišta stane hiljadu i po ljudi, i nije im čak ni tesno.

Šta, dakle, (ovaj) pisac hoće da kaže? Možda onoj sudinici trebaju pare, možda je pod stare dane namislila da se proslavi, ali njena aktivna zainteresovanost za učestvovanje u inkriminisanom „televizijskom formatu“ po svoj je prilici drugačije naravi: ona to ionako gleda, na način na koji se prate stvari koje su ti bliske i koje doživljavaš iz pozicije kulturnog insajdera: to jeste njena kultura. Ona u njoj nipošto nije stranac. I u tome svakako nije usamljena: radikalno i samosvesno nezahtevna entertejnment kultura kakvu konvencionalno smatramo zanimacijom slojeva bez osobitog, naročito ne „humanističkog“ obrazovanja, zapravo je veoma odomaćena među mnogima od kojih se to „ne očekuje“. Neki to kriju ili prekrivaju tankim velom (auto)ironije, drugi su hrabriji; sutkinja je, eto, prkosno rešila da se autuje.

Neko će (recimo, namnožena i umrežena „leva“ snoberija, a to je olako i besplatno levičarenje trenutno omiljeni hobi buržoaske mladeži s Pretenzijama) reći da gornji redovi vonjaju na elitizam, neoliberalni klasni prezir prema ovima ili onima etc. Koješta. Radi se o opisu stanja. Možete se ljutiti na taj opis, ali ga teško možete ozbiljno osporiti. Kao što se i ja mogu ljutiti na takvu stvarnost, ali je moram uzeti u obzir, jer ona objašnjava sve najvažnije što treba da znamo o onome kako živimo: zašto nam je takav svakodnevni život, zašto nam je ovakva politička kultura, zašto nam je takva građanska (ne)solid(ar)nost, zašto glasamo kako glasamo, i tako u nedogled. Mislite o tome dok budete gledali dojučerašnju zemaljsku zastupnicu Justicije, boginje pravde. A možda joj i u Zadruzi daju neku vagu, ima i tamo šta da se odmeri, i to sve po zakonu, tu su paragrafi pa zagrabi…