Neponovljivi vajb pijanog teče koji na slavi vodi intelektualne debate u direktnom prenosu na Pinku

Utorak, 7. maj. Po srednjoevropskom vremenu je osam sati i 14 minuta.

Glavni grad. Vreme prijatno, vetar jugoistočni.

Televizija Pink. Jutarnji program. Donji deo ekrana zauzima caps-lock slovima ispisano pitanje dostojno Voltera: „ZAŠTO JE PREDSEDNIK VUČIĆ NA METI NAPADA MEDIJA IZ REGIONA?“

Produženi vikend ume da prija i prisutni deluju odmorno. Lake jutarnje teme: Jozef Gebels, genocid u Srebrenici i „mi koji smo propatili najviše“ (kako se izvoleo izraziti jedan gost).

Na stolu slane ribice, dobročinstvo sponzora.

Nešto, međutim, upadljivo nedostaje. Voditeljka Dea Đurđević dobro se drži, ali – gde je tu alfa-domaćin?

Nešto se dešava. Reditelj odjednom prelazi na širok kadar. Velelepni Pinkov studio. Vidimo pet zidnih satova, brojimo više od osamdeset monitora i jednu panoramu Beograda na vodi. I onda je ušetao – On.

„Ti si groooozni čeeeetnik“

Ležerno u sivom blejzeru, kaže da mu je tema važna.

„Ovde ispadam neki nacionalista, čim pomenem srpske žrtve“, progovara Predrag Sarapa, kovoditelj Novog jutra na Pinku, dok seda za sto, glasom za oktavu dubljim od uobičajenog. „Ti si šovinista, ti si đubre“, samosažaljeva se u najboljem maniru gorepomenutog (misli se na Aleksandra, ne na Jozefa).

Patetično je, melodramatično, ali još uvek ne iskače iz uloge i žanra. Sve dok ne počne da vidno preglumljava. Šmira: „Ti si groooozni čeeeetnik“.

Panel koji zaseda od sabajle Sarapu je pozdravio mirno i dostojanstveno. Urednik Srpskog telegrafa Saša Milovanović i urednik Srpskog portala Dejan Vukelić blago su klimnuli glavom voditelju. Ni u jednom trenutku nisu ugrozili svoj dignitet analitičara.

„Važno da si ti došao“, procedila je voditeljka.

Pljušte nasumični toponimi i ratni zločini: „Koliko ste u Divoselu pobili i poklali ljudi?“

Obrazac je poprilično jasan, ali valja ga mnogo puta ponoviti. Ukratko, postoji nekakva imaginarna sila koja zapostavlja srpske, a poštuje sve druge žrtve. Neko je izvukao ključnu reč „autošovinista“.

“Nećemo da ćutimo, nek se nose tamo!“, viče Sarapa.

Vajb

Šta smo zapravo mogli da vidimo tog postprazničnog jutra na TV Pink? Može li se naslutiti ikakav smisao?

Društvenim mrežama proširili su se komentari o „pijanom Sarapi“. S geografskom i vremenskom distancom tako nešto je nedokazivo. Ono što nam ostaje u kolektivnom sećanju jeste jedinstvena „poetika prostora“ Predraga Sarape i TV Pink.

Da li je rakija ili je vinjak, da li je od sinoć ili se dobro poranilo, sasvim je irelevantno. Ili nije ništa od toga. Možda je samo alarm zakazao, petao promukao.

Ili je odnekud stislo nešto nedokučivo. Teret trajanja, nepodnošljiva lakoća postojanja (češ. Nesnesitelná lehkost bytí), težina lanaca, breme favorita, rečju: egzistencija. Ljudi smo.

Nepogrešivo prepoznatljiv je, svakako, taj (kako bi mladi rekli) vajb. Imanentni vajb pijanog teče na slavi. Imamo svi taj skrinšot u mozgu: manžetna u torti (japanski vetar?), sarma u krilu, iznova se secira Trijanonski sporazum.

Ovaj put u direktnom prenosu. Prime-time, nacionalna televizija. U službi javnog interesa.

Fusnota

Teča na slavi je, razume se, verziran za istoriografske fusnote.

„Od susreta Stefana Nemanje i Fridriha Barbarose oni pokušavaju da nas pokolju“, upozorava voditelj. “Iako mu je Stefan Nemanja dao deset hiljada konjanika, tom ludaku. A nije mogao ništa, udavio se, jadan, u nekoj rečici do kolena.“

I pošto – kako je to fino primetio Momčilo Bajagić, „godine prolaze nervoznim korakom“ (a mi stojimo?) – reč po reč, zašlo se u budućnost, duboko u 20. vek.

„Bio sam u prilici s ćaletom da vidim, ovo što su ustaše snimale o Jasenovcu, to je tako strašno“, kaže Sarapa. Skinuo je ručni sat. Zagleda ga i baca na sto.

Urednik Milovanović baš je lirski prožimao o odsečenoj „srpskoj glavi koja se kotrlja“ i kako će sad, eto, zbog rezolucije o Srebrenici, svi da kažu „to je genocidna glava“, kad ga je voditelj usmerio ka pravoj temi.

„Gospodine Milovanoviću, vratimo se na operaciju Kozara!“

Evrofanatik vs. evrovizionar

Milovanović je onda kazao da je Sarapin „nepremostiv problem“ to što „zna mnogo“, što je, po ovoj školi mišljenja, „problem za EU i sponzore sa zapada“.

Bio je to šlagvort za još jednu temu koja je klasik intelektualnih debata. Evropska budućnost.

„Nek su mi oni živi i zdravi! I nek ostanu tamo!“, kazao je Sarapa i onda srknuo kafu koja mu je u međuvremenu volšebno dostavljena.

„Ja sam evrofanatik“, iznenada je prevalio preko usana.

Gosti su se u tom trenutku prvi put nasmejali. Dea Đurđević ga je podsetila da je on to nekada bio, ali Sarapa nije gubio fokus.

„Sada sam evrovizionar!“, rekao je.

Ispričao je kako je razočaran u svoje nekadašnje ideale o svemogućem evropskom pasošu i onda počeo da izlaže lični utopistički koncept budućnosti kontinenta.

Zlato moje

„Evrovizionaru, je l možemo da se vratimo na napade na Vučića“, podsetila ga je koleginica.

Imala je ona već primedbe tipa: „Pusti gosta da govori“, te je sujeta alfa-voditelja počela da kljuca.

Vratio se na podešavanja pijanog teče na slavi – dakle, na taj vajb – pa je odlučio da koleginicu gurne nazad na hijerarhijski nižu lestvicu. Gde joj je i mesto. Prirodno. Kao ženi, je l.

Pomazio ju je po glavi i obratio joj se s puno profesionalnog digniteta: „Zlato, moje“.

Onda ju je zagrlio – možda je prikladniji izraz prigrlio – i dok se voditeljka migoljila, Sarapa je uvaženim kolegama objasnio dinamiku njihovog odnosa.

„Uvek nju doživljavam kao malo dete i onda moram da malo…“

Na kraju se stiglo do tih napada na Vučića. Svi putevi vode u Rim. Ne toliko zahvaljujući visprenoj Sarapinoj moderaciji, koliko pregalačkim naporom urednika Vukelića, čiji je konstruktivni doprinos skupu uglavnom bio da na svaku temu nadene pripremljeni panč-lajn.

„I to je razlog što se ovo radi Aleksandru Vučiću.“

Deda Điping

Sarapa je srkao onu kafu, ali kanda je bila slaba.

Glava mu je padala, neumitno kao rejting opozicije. Morao je da je pridržava rukom – i češe se – dok je kolega Milovanović govorio o nepresušnim kineskim izvorima investicija u Mađarsku. Tu divnu dembeliju Viktora Orbana, zemlju meda, mleka, brzih pruga i srednjeg prsta zapadu.

„Koliko nas ovaj Šolcić mrzi“, kazao je Sarapa misleći na nemačkog kancelara Olafa Šolca. „Šalje nas kod nekog pomoćnika zamenika pomoćnika. A nama dolazi Si Điping. Ponosni budimo na svoju zemlju i svog predsednika!“

Bio bi to logičan kraj groteske uživo, međutim, pijani teča uvek ima da poruči još nešto. U odlasku. Dok oblači kaput i pokušava da nabode rukav. Tad kreće krešendo.

„Oni bi nas napali svi zajedno, kao nekad, Austrougarska i ona mala Nemačkica. Nisu Jevreji u pravu. Nije bio Holokaust nad njima, najveći Holokaust bio je nad Srbima!“, vikao je Sarapa.

Pa se prekrstio.

„Evo da se prekrstim. Dragi moj deda, hvala ti što si ubijao te Nemce, fašiste. Borio si se prsa u prsa i šest puta si bio ranjen. Hvala ti.“

Pa se malo smirio.

„Morao sam. Bilo je jače od mene, ja imam dedu. Je l’ sramota da imam dedu?“

Patnju je okončala Dea Đurđević.

„Ajde, i Si Điping ima dedu. Ajde da završimo s tim.“