Nesumnjivo lice ćirilice

Gde je Smajlovićka tačno, nije mi poznato, a nije ni bitno, ali mi je poznato da je u magazinu Nedeljnik – i u relativno low profile-u – nastavila da praktikuje svoj stari srpski zanat, što će reći da „one koje treba“ hvali, a da plajpiči one koje (bez posledica po karijeru) može. Sledstveno je LJilji Marlen u prošlom broju Nedeljnika pohvalila kulturpopečitelja Vukosavljevića – naprosto je „morala „, kaže – a oplajpičila moju malenkost, doduše u smajlovićevsko-ezopovskoj formi, doći će i to na red, polako.

Ne bih pročitao Smajlovićkin tekst, kao što ih i inače redovno ne čitam, da mi pažnju nije privukao takozvani lid sa LJiljinom mišlju velikih žena, poslušajte je samo: „Koji to iskonski greh ćirilica nosi na duši“, vapila je Smajlovićka sa strane 15, pa se na kraju zapitala – „šta to okajava“. Treba li reći da je zahvaljujući tom i takvom lidu Smajlovićkina kolumna za mene momentalno postala must read jer sam – osnovano kako se pokazalo – posumnjao da ću u tekstu, samo li stisnem muda pa ga pročitam, naići na obilje sladunjavih literarnosekcijskih proseravanja i palamuđenja, začinjenih dupeuvlačenjima i potkazivanjima.

Nego da pređem na stvar. Smajlovićka je Vukosavljevića pohvalila zbog „kuraža“ da – beogradskoj čaršiji uprkos – stane u odbranu ćirilice, koju su „zabranjivali Marija Terezija i Franja Josip“, što je masna (ali probitačna laž) jer Marija Terezija ne samo da nije „zabranjivala“ ćirilicu, nego je upravo ona naručila (i finansirala) ovu koja bi – da nije Vukosavljevića i Smajlovićke – nestala sa lica sveta.

Osim Marije Terezije i Franje Josipa (koji, uzgred, uopšte nije zabranjivao ćirilicu) ćirilica – otkriva LJilja – ima i mnogo unutrašnjih neprijatelja. „Nisu to samo“, kaže, „ljudi koji slavu stekoše klozetskim metaforama o tome kako smo narod napravljen od otpada“ (ko li je taj čovek, Bože) nego i „svi koji su poverovali da će na pravu stranu istorije preći tek kada odbace sve od čega su sačinjeni i kada kao svoje usvoje tuđe interese“. Napravila je Smajlovićka i neku „paralelu“ s Putinom, koja nema nikakve veze ni sa tekstom ni sa ćirilicom, ali autoritet je autoritet. Piše, Smajlovićka nadalje – tačnije bulazni – da ni sanjala nije da će pre tri godine – kada se zalagala da se Rotopalanka zbog ćiriličnosti oslobodi neke poreze – džarnuti u „osinje gnezdo“ i postati „sumnjivo lice“. Ja tu stvar vidim malo drugačije. Ćirilica – i mnoge druge stvari – propadaju upravo zato što je (između legiona ostalih) Smajlovićka oduvek i pod svim režimima bila – nesumnjivo lice. Nadam se da ste dokonali šta ova klozetska metafora hoće da kaže.