Nije on ljubomoran, on je ubica

Kada se puškom, sekirom, nožem, maljem oteti životi prebace u statistiku, saznajemo da svakih 12 dana u Srbiji po jedna žena napusti ovaj svet jer je njen partner odlučio tako.

Neke od njih su zvale policiju i tražile pomoć. Nisu je dočekale. Koliko su policajci, službenici u centrima za socijalni rad i tužioci u Srbiji obučeni da prepoznaju kada je porodično nasilje smrtno opasno je neka druga tema.

Ovde smo tema mi koji čitamo ove vesti i mi koji ih pišemo. Koliko i kako smo odgovorni za mučki ubijene žene i siročiće koji su ostali za njima?

1. Tragedija ili rezultat dugogodišnjeg nasilja?

Tragedija je reč koja odlično zvuči kada se stavi u naslov. Teško joj je odoleti i kada je pišete i kada je čitate. Najavljuje nešto strašno, nešto što se nije moglo predvideti, pa samim tim ni izbeći. Nešto što se desilo nekom drugom, a ne nama.

Problem je to što ubistva žena u porodičnom nasilju nisu tragedija.

Rezultat su dugogodišnjeg maltretiranja i iživljavanja nad ženom, često i decom i i te kako su se mogla predvideti, prijaviti, sprečiti.

Krivi su svi oni koji su znali, a nisu ništa preduzeli. Krivi su i novinari koji to redovno pripisuju višoj sili, tragediji i tako nam govore da nismo mogli ništa da preduzmemo da to sprečimo.

2. Ljubomoran ili ubica

Ljubomora je još jedna zavodljiva reč. Daje notu napetosti, drame i neke neuzvraćene ljubavi. Teško joj se odupreti. Međutim, u ovim vestima je vrlo opasna, jer opravdava ubicu. Daje nam razloge da razumemo zašto je on nju ubio. „Dobro, možda nije morao baš tako, ali ipak…“

Još ako u ovoj patrijarhalnoj sredini pročitamo da se ona zavodljivo oblačila, izlazila u grad sa drugaricama, skoro da smo amnestirali nasilnika. Većina ga je makar razumela potajno, zašto je to učinio. A, nije to jedino zlo koje smo učinili.

Ovim smo poslali poruku svim ženama koje u tom trenutku trpe nasilje od svojih partnera da ćute.

Da ne zovu policiju i da ne prijavljuju nasilne muževe. Jer one su krive. Izazvale su njegov bes.

Ima on prava da nju tuče jer je zapravo voli i ne može da podnese da ona priča sa drugim muškarcima.

Hoćete li zaista poverovati kada pročitate da ju je ubio zato što je bio ljubomoran?

3. Ubistvo iz strasti

Strast – reč koja ukazuje na seks, ljubav, burne emocije. Ko bi je preskočio? Još ako se u naslovu šepuri uz reč zločin, nema joj ravne.

I umesto da čitamo o tome kako je nesrećnu ženu on maltretirao godinama, kako je ona prijavljivala nasilje, ali joj niko nije verovao niti joj je pomogao, mi se bavimo njegovom ljubavlju.

Umesto da tražimo propuste institucija, mi prekopavamo po njenom Fejsbuk nalogu i tražimo njihove zajedničke slike na kojima izgledaju zaljubljeno i na kojima su zagrljeni.

Umesto da saznamo kako nasilnici od žena prave svoje preplašene poslušnice i zašto one dozvoljavaju da ih on maltretira, mi je potajno optužujemo jer nije otišla od njega na vreme i verujemo da je ona zapravo volela i uživala u njegovim grubostima.

4. Bio je tih i povučen

Kada novinari ne znaju šta da pitaju komšije unesrećene žene, oni prenesu opis ubice – bio je tih i povučen čovek.

I još ako se posle ubistva ubio, nemoguće je ne poverovati da je bio neki miran muž kojeg je žena varala na očigled svih i kojem je pukao film, pao mrak na oči zbog čega je malo preterao i ubio je.

Potom je shvatio da bez nje ni njegov život nema smisla, pa je otišao na onaj svet za njom.

Umalo kao Romeo i Julija. Samo što to nije baš tako. Ni blizu.

Ubice po pravilu godinama maltretiraju svoje supruge. Oduzimaju im dostojanstvo i samopouzdanje. Ostavljaju ih bez posla i novca, čineći ih finansijski zavisnim od njih.

Ubijaju ih onda kada one odluče da odu da bi spasile sebe i decu.

Ne ubijaju ih zato što ne mogu da žive bez njih, nego zato što ne podnose da ona nešto odluči mimo njega.

Zato što gube kontrolu i što ona radi nešto bez njegove volje.

To što su komšijama nasilnici izgledali tiho i povučeno, ne znači da joj telo nisu pržili peglom, decu odnosili na panj da joj zaprete ili je silovali kada god im to padne na pamet. Potpuno je irelevantna činjenica da su komšijama izgledali tiho i povučeno.

5. Nasilnik je bio pijan kad je to uradio, tvrdi njegov stric

Ništa slađe nego imati kakvog takvog sagovornika u priči o femicidu. Pa makar to bila i njegova najbliža rodbina, koja će ga, naravno, braniti. Jer on je njihova krv i meso.

Još ako svale na pijanstvo, „jasno“ nam je sve šta se desilo. On je patio, nije znao kako da se izbori sa tim što mu žena nabija rogove, napio se i pogrešio. Što mnogima zvuči logično. Sem što ni ovo nije tačno.

Alkohol i nasilje idu zajedno, ruku pod ruku, ali ne ovako. Priča o čašici, dve više u javnosti pravi sliku o tome kako je nesrećni čovek utapao tugu u alkoholu, a ne o nasilniku kojeg je alkohol okuražio da učini ono što nije smeo trezan. A želeo je. Alkohol ovde zamagljuje realnu sliku o tome šta se desilo.

Kao uostalom i pristrasni sagovornici u tekstu. Istina, oni su uvek zabavni, ali mogli bi da odgovore na neka druga pitanja.

Npr, da li je policija dolazila i ranije? Da li je žena imala drugarice? Da li joj je iko dolazio? Da li ju je ranije tukao? Da li su deca uplašena i povučena…

Dobili bismo jasniju sliku o njihovom odnosu.

Reči su kao mač i kada ih pišemo i kada ih čitamo. Posebno u slučaju femicida. Ne pogađaju samo one o kojima se piše, a kojima više nema pomoći, nego i one koji prolaze kroz sličnu situaciju, a mogu završiti kao „žrtva tragedije“ ili „žrtva zločina iz strasti“.

Ne mašite tim mačem ni kao čitalac, niti kao novinar.